Србија и Балкан
Шампиони у мењању страначких боја: Ко су највећи српски прелетачи?
Има их и на десној и левој страни политичког поља - мењају политичке партије, па и читаве идеологије. Од маргиналаца у неким странкама, при преласку у неки други табор, успевају да добаце до раније неслућених висина
У књигама за биологију још неописана, али, у Србији изузетно присутна, распрострањена и позната врста. Насељава све политичке пределе наше земље, уздуж и попреко, а некако најбоље успева у парламентима (републичком и локалним), па и у јавним предузећима. Реч је, наравно, о српским "прелетачима".
Колико су они популарни у Србији, можда најбоље показује и успех измишљеног лика Љубише Белог Прелетачевића на неким од претходних избора. Исмевајући људе који свој успех на политичкој сцени дугују прелетању из једне у другу партију, младић из Младеновца (за кога су многи тврдили и да је подметнут да би расуо гласове) успео је да направи прави мали политички бум, али – не и да постиди прелетаче.
Бели је можда био само један, али је Прелетачевића много, много више.
Ових дана један од њих "никао" је и у Крагујевцу, где је некадашњи градоначелник Верко Стевановић поново промешао страначке боје. Стевановић који је политички пут крчио под заставама Српског покрета обнове, затим Српског демократског покрета, странке Заједно за Крагујевац, Уједињених региона Србије, партије Заједно за Шумадију, а онда и као део Стаматовићеве Здраве Србије, па потом и ПОКС-а, сада се на нивоу тог града бори као део Коалиције Уједињени против насиља (чине је Странка слободе и правде, Заједно за Шумадију, Народни покрет Србије, Демократска странка, ПОКС, Покрет слободних грађана и Нова демократска странка Србије).
Стевановићу слични, међутим, расту лево и десно на политичком спектру, вертикално су распоређени по свим партијама, иако им је одувек основни циљ да расту у висину – где год има потенцијале да се попну бар степеник више - ту им је уједно и најбоља средина за напредовање.
Без обзира на то што је лични интерес углавном примарни мотив за мењање политичког дреса, у српској политици страначке боје мењале су и готово комплетне партије. Део српских радикала претворио се једног дана у напредњаке, а некадашњи припадници Демократске странке толико су партијских застава променили и на толико се партија уситнили, да се вероватно и не сећају одакле су кренули. Готово сваких неколико месеци чујемо и да се комплетан страначки одбор неке странке прикључио другој супротстављеној опцији, или да је неки локални одборник одједном "прелетео" и променио политички пејзаж неке мање општине.
Занимљивији су, ипак, ови, индивидуални случајеви који су правили вишеструке заокрете у каријери, а међу њима својеврсне шампионске титуле носе две даме. Једна је министарка културе Маја Гојковић, а друга Мариника Тепић која је међу носиоцима листе "Србија против насиља".
Гојковић је каријеру почела као члан Народне радикалне странке Вељка Губерине, да би се затим, са све том странком "утопила" у Српску радикалну странку. Од Шешеља се одвојила као градоначелник Новог Сада, да би након формирања СНС-а основала сопствену Народну партију.
Странка се затим прикључила Уједињеним регионима Србије Млађана Динкића, да би, неколико година касније садашња министарка културе одлучила да јој је ипак боље са бившим страначким колегама - сада већ напредњацима. У СНС- у се Маја Гојковић изгледа "коначно пронашла" и скрасила на функцији члана председништва те странке.
Мариника Тепић се, међутим, по свему судећи још тражи. Опозиционарка која је у парламент ушла 2014. године, као посланик Лиге социјалдемократа Војводине Ненада Чанка, срећу је тражила и код Зорана Живковића у Новој странци, затим код Саше Јанковића, а сада у Странци слободе и правде са Драганом Ђиласом. Будући да је десетак година млађа од Маје Гојковић, остаје да се види колику ће колекцију партијских дресова имати иза себе, кад постане политички ветеран.
У мушком табору, један од најјачих кандидата за титулу "шампиона" прелетања је Мирослав Алексић, Мариникин колега, такође носилац листе Србија против насиља.
Алексић је једно време у партији друговао са Мајом Гојковић, као члан Уједињених региона Србије, да би затим, одговор на своје политичке маштарије пронашао у Народном покрету Србије, који се онда пререгистровао у Народну странку под вођством Вука Јеремића. Тренутно наступа као председник "васкрслог" Народног покрета Србије.
Занимљив је и случај министра грађевинарства Горана Весића који је у владајућу странку дошао из главне конкурентске партије – ДС-а. Будући да се није нашао у странци којој је, како су медији преносили, писао и "Манифест нових демократа" (програмску основу тадашњег градоначелника Београда Драгана Ђиласа), Весић је одлучио да му је идеолошки блискији СНС. И заиста, некадашњи шеф кабинета Зорана Ђинђића, тек је у Вучићевој партији доживео зенит каријере.
Сличну причу има тренутни београдски градоначелник Александар Шапић. Некадашњи Гангула из филма "Кад порастем бићу кенгур" од Ђиласовог помоћника градоначелника, постао је председник Општине Нови Београд, да би затим у доба напредњака почео да важи за једног од главних градских опозиционара. Покрет СПАС који је основао изборио се и за улазак у парламент, да би данашњи градоначелник Београда на крају одлучио да је његова борба била узалудна и да му је, ипак, најбоље са напредњацима. Данас нас Шапић, раме уз раме с Вучићем поздравља са предизборних билборда широм града.
Из потпуно супротстављеног табора, Вучићу су прелетели и некадашњи посланик покрета Доста је било, а затим копредседник Странке модерне Србије Татјана Мацура. Своју будућност у СНС-у видели су и некадашњи високи функционер ДС-а Радослав Милојчић Кена, па и Дејан Булатовић, некадашњи потпредседник Странке слободе и правде, као и Небојша Бакарец некадашњи функционер ДСС-а. Из исте странке "потиче" и директор канцеларије за Косово и Метохију, Петар Петковић.
СНС као најбоља "удавача" на политичкој сцени привукла је и симпатије некадашњих радикала – некада најзагриженија радикалка, стручњак за клетве и поливање водом Наташа Јовановић, на крају је спознала да је срећа чека баш у тој, како је раније причала "одметничкој групи" од СНС-а. Сличан животни пут имали су и многи други напредњаци, попут Александра Мартиновића.
Да се феномен прелетања не односи нужно на гравитирање као СНС-у, показује и ситуација у опозицији.
Борко Стефановић, кандидат листе "Србија против насиља", у политику се упустио стазама Весне Пешић и Горана Свилановића из тадашњег Грађанског савеза Србије, да би затим ушао у Демократску странку. Из те партије, као и многе некадашње демократе, отишао је право да региструје сопствену странку, Левицу Србије, да би се затим 2019. године у политици представио као потпредседник Странке слободе и правде.
Бурну политичку биографију има и Јанко Веселиновић. Од некадашњег члана Савеза комуниста, Веселиновић се "прошетао" и кроз Демократску странку, а затим и Социјалдемократску странку, да би данас наступао као председник Покрета за преокрет, који, такође наступа у оквиру изборне коалиције Србија против насиља.
Бројни српски прикривени прелетачи у ниском старту чекају нове изборе не би ли проценили у којој ће следећој партији "препознати" своју идеологију и вредности. Бирачи, већ, имају много крупнију дилему - како да буду сигурни да они за које гласају данас, већ сутра неће заступати неке сасвим другачије политичке боје.
