Свет
Потемкинова војска: Зашто је Европа неспремна да се брани
Деценијама су европске чланице НАТО-а ограничавале издатке за одбрану да би финансирале друге приоритете. Оно што остаје, према мишљењу неких америчких војних експерата, је "Потемкинова армија" која не би могла да се супротстави потенцијалном освајачу без америчке подршке
Након деценија заокупљених операцијама у далеким земљама, европске чланице НАТО-а размишљају о сценарију који није био озбиљно размотрен од пада Совјетског Савеза — о могућности копненог рата у пуном обиму на сопственој територији.
Таква кампања ће можда морати да се води без пуне ватрене моћи САД, неопходног савезника који је осигуравао безбедност региона током и после Хладног рата.
Многим Европљанима се чини да највећи ризик за статус кво долази од Доналда Трампа. "Наши савезници су нас више искористили него наши непријатељи", рекао је бивши амерички председник "Блумбергу" и додао да "то није одрживо" и да ће, ако он буде изабран, Америка притећи у помоћ само савезницима који испуњавају циљ од два одсто БДП-а за НАТО.
Трампови коментари одражавају размишљање које превазилази политичке поделе у Вашингтону, а то је да европске владе треба да граде моћну војску уместо да држе буџет за одбрану танким и очекују од САД да их штите.
Они који се залажу за јачање европске одбране мотивисани су прагматизмом. Успон Кине као војне силе натерао је америчке званичнике да се залажу за сценарио у коме су приморани да преусмере оружје дугог домета са северног Атлантика на источну Азију.
То би могло да остави Европу опасно изложеном. Већина европске војне заједнице нема искуства у планирању или командовању великим операцијама комбинованих снага које укључују неколико земаља.
Европска одбрана се састоји од одвојених националних армија које се, за потребе Северноатлантског савеза, ослањају на Америку за вођство и координацију. Земље НАТО-а смањиле су број трупа и војне опреме од Хладног рата, а буџети за одбрану постали су "касица прасица" за финансирање хитнијих приоритета.
Резултат тога је да је већи део европске војске - лоше припремљене, обучене и снабдевене - постао је, према мишљењу неких америчких стручњака за одбрану, "Потемкинова армија" која је лоше припремљена да води и победи у дуготрајном рсукобу.
Русија је такође смањила обим своје војске 1990-их, делом зато што је њена економија била у колапсу и велики део опреме је био застарео. Године 2008. рат са Грузијом разоткрио је оронуло стање руских оружаних снага, а Путин је кренуо у свеобухватну модернизацију војне опреме земље, од бродова и подморница до авиона и нуклеарног оружја; повећао је број трупа и покушао да се одмакне од модела регрута како би проширио редове професионалних војника.
Када се оружане снаге Русије повећају на 1,5 милиона, што је план, руска војска ће бити друга највећа војска на свету иза Кине. Без помоћи САД, европске чланице НАТО-а не би могле ни да се суоче са таквом силом
Војна потрошња
Чланице НАТО-а су се 2014. сложиле да ће свака од њих потрошити најмање два одсто свог бруто домаћег производа на одбрану до 2024. Очекује се да ће око 23 од 32 савезника постићи циљ — у односу на само 10 земаља прошле године.
Чак и када би европске чланице заједно достигле амерички ниво од око 3,5 одсто БДП-а, њихова потрошња би и даље заостајала за потрошњом њиховог супермоћног савезника јер је европска економија на путу опадања у односу на САД од глобалне финансијске кризе касних 2000-их.
Уз то колико ће се потрошити, важно је и како. Учинак Европе у прошлости када је у питању куповина војне опреме је лош. Земље су често стављале нагласак на куповину скупих, високотехнолошких система који "улепшавају" њихов престиж уместо да правилно одржавају или замењују оно што већ имају.
Русија је на путу да произведе скоро три милиона артиљеријских граната ове године — скоро три пута више од комбиноване производње САД и Европе — према проценама обавештајних служби НАТО-а које је цитирао Си-Ен-Ен.
Док су слале војну опрему за подршку одбрани Украјине, европске владе су се мучиле око тога колико да пошаљу, делом због страха да ће исцрпети сопствени, ограничени арсенал.
Приликом одлучивања шта да купе и од кога, институције националне одбране у Европи традиционално су се фокусирале на јачање домаће привреде и отварање нових радних места.
То отежава координацију набавки како би регион добио потребну опрему по најнижој могућој цени. То такође доводи до дисфункције на бојном пољу. Због суптилних разлика у дизајну, артиљеријске гранате од 155 мм које производе неке чланице НАТО-а нису компатибилне са системима других савезника.
Трупе
Велика Британија и Француска су главне европске војне силе, али су обе смањиле број војника од Хладног рата. Активне оружане снаге Француске су се смањиле за 56 одсто између 1990. и 2024. године, на 203.850.
Уједињено Краљевство их још смањује: У документу команде одбране из 2023. стоји да ће британска војска бити смањена на 73.000 војника до 2025. — што је најнижи ниво од Наполеонових ратова 1803–1815.
Само америчке специјалне снаге броје око 70.000, а САД имају око 80.000 припадника војног особља стационираних само у Европи.
Неки европски генерали позивају на поновно увођење масовне регрутације, иако настали талас регрута не би био замена за врсту професионалних, високо обучених војника потребних у савременом ратовању.
А ту је и питање логистике, система који је заборављен од Хладног рата.
Бродови
Бродови су кључни у модерном копненом рату. Ваздухопловним снагама су потребне писте, а војске се крећу споро. Морнарице брзо распоређују врсту оружја дугог домета које може уништити значајне количине непријатељске опреме на копну и мору.
Према прорачунима РУСИ-ја, неки амерички разарачи носе више "томахавка" него што га цела британска краљевска морнарица вероватно има у својим залихама.
Француска има један преостали пуни носач авиона, "Шарл де Гол", који обично носи око 30 борбених авиона "рафал". Велика Британија има два таква брода, који заједно имају капацитет да угосте 48 борбених авиона Ф-35, поред хеликоптера. Али очекује се да ће до краја 2024. имати само 37 борбених авиона. Један амерички носач класе "нимиц", којих има 10, има ваздушно крило до 69 авиона.
Неке европске земље предузимају кораке да обнове своју поморску снагу, бродови имају нека од најдужих рокова изградње од било које војне опреме. А у међувремену, морнарице региона се боре да пронађу морнаре да попуне бродове које већ имају.
Ватрена моћ
Највећи део крстарећих и балистичких ракета дугог домета НАТО-а, које би се у борби покретале стотинама километара даље, уз помоћ мобилних батерија и ратних бродова, обезбеђују САД. А Европа нема антиракетне системе типа "патриот" у броју који би представљали ефикасну одбрану од надолазећих пројектила.
Сукоб у Украјини је показао да је тешко добити предност у модерном копненом рату без доминације ваздуха.
"У копненој борби са Русијом, успех НАТО-а би у великој мери зависио од постизања супериорности у ваздуху", рекао је Савил из РУСИ-ја. "Не можете то постићи ако руска противваздушна одбрана још увек обара ваше авионе и хеликоптере".
Тренутно, само САД можда могу да изврше ефикасно сузбијање и уништавање савремене руске противваздушне одбране.
Данашњу руску противваздушну одбрану теже је него икада победити јер комбинује одбрамбене системе дугог, средњег и кратког домета. Ово има за циљ да осигура да када један део у систему "оде", остали слојеви и даље пружају заштиту. Штавише, ракетне батерије и повезане јединице земаљских станица су у сталном покрету да спрече напад.
И шта сад?
До сада је обнова војних капацитета Европе била постепена и ограниченог обима.
Владе региона се слажу да би координација њихових напора побољшала повраћај њихових инвестиција. То значи прелазак са појма "суверене способности" на нови приступ у којем они упоређују своју војну имовину, идентификују празнине у својим колективним арсеналима и договарају се о томе које земље чланице ће их попунити.
Подгрупа чланова — Шведска, Финска, Норвешка и Данска — кренула је у том правцу стварајући нордијски савез за противваздушну одбрану који ће комбиновати команду и контролу и побољшати интероперабилност. Група планира да до краја деценије има скоро 250 савремених борбених авиона, од којих ће најмање половина вероватно бити Ф-35.
Просто одлучивање ко ће надгледати оживљавање одбране Европе постало је извор напетости. Извршна власт Европске уније, Европска комисија, жели да предводи напоре, чак је именовала Андриуса Кубилијуса, бившег премијера Литваније, свог првог "комесара за одбрану и свемир" 17. септембра.
Блок је преузео водећу улогу у координацији европског одговора на украјинску кризу. Такође се узимају значајне заслуге за брзо повећање европске производње артиљеријских граната — очекује се да ће достићи 2 милиона до краја 2025. са милион почетком 2024.
Међутим, команда НАТО-а се дуго противила томе да ЕУ преузме доминантну улогу у одбрани региона, рекавши да би то могло да дуплира напоре и преусмерити ресурсе. У свом завршном јавном обраћању као генерални секретар НАТО-а, Јенс Столтенберг је упозорио ЕУ да не гради конкурентску алтернативу Алијанси.
Ко год да преузме вођство, обнова одбране Европе захтевала би много новца који се можда неће материјализовати. Неки безбедносни званичници кажу да ће европска војна потрошња можда морати да порасте на чак 4 одсто националних буџета – нивое који нису виђени од краја совјетске ере – како би се осигурало да НАТО може да се носи са новим претњама.
За неке чланице алијансе, ово би захтевало или значајно смањење потрошње у другим областима, повећање пореза или преузимање додатних дугова које једва могу да приуште. Дакле, за сада, у НАТО-у нема довољно замаха за ревизију циља од два одсто, закључује "Блумберг".
