Свет

Интеграција на француски начин: (Не)задовољни грађани другог реда

Како је Мундијал одшкринуо ватра француских предграђа из којих се на улице излио наталожени гнев (не)задовољних грађана другог реда
Интеграција на француски начин: (Не)задовољни грађани другог редаwww.globallookpress.com © Sadak Souici

Да се случајни, неупућени странац нашао на француским улицама након утакмице Француске и Марока у полуфиналу Светског првенства у фудбалу, вероватно би помислио да је избио грађански рат. 

Десетине хиљада полицајаца, стотине ухапшених, велика материјална штета, па чак и смрт четрнаестогодишњег навијача Марока трагични су биланс не само спортског пораза, већ тензија које тињају у француском друштву деценијама. 

Попут навијачке бакље плануо је наратив о "нама, Французима" и "њима, мигрантима" и позив да се подигну зидови довољно велики да заштите земљу од непожељних гостију који су стигли на таласима избегличке кризе. 

Да није реч само о фудбалу, слаже се и саговорник РТ Балкана публициста Слободан Деспот, али подсећа да корен проблема није у недавним таласима избеглиштва. 

"Не ради се о новој миграцији, већ о старој имиграцији, чак о деци оних који су дошли у Француску 60-их и 70-их година као радници. То само сведочи о томе да тај афрички, арапски свет није никако интегрисан у друштво, да Француска није са много обазривости поступала према тим људима из њених бивших колонија."

Он додаје да је још 70-их донет "судбоносан закон" који дозвољава гастарбајтерима или привремeним радницима да окупљају и своју породицу, што је довело до стварања гета око француских градова.

Пошто је интеграција стара колико и имиграција, поставља се питање шта је биланс вишедеценијских покушаја да се нови чланови друштва уклопе. Да ли се и сама Француска прилагодила и променила, јер ако није, "џаба сипање новог вина у старе мехове".

"Има неколико милиона Арапа у Француској, али никада нећете срести Француза који зна арапски, што је фрапантно", каже Слободан Деспот. 

Мултикултурализам је мртав

Након што је Француска постала првак света у фудбалу 1998. године, а затим и Европе две године касније, многи су то оценили као прави пример да интеграција различитости – оличена у саставу фудбалске репрезентације - може да покори свет.

У годинама отрежњења које су уследиле, почевши са 11. септембром 2001. многи су закључили да оно што важи у фудбалу, ипак не може да важи и у стварном животу, те да лепе приче о богатству различитости треба оставити спорту и уметности.

Неколико година касније, чак и пре избегличке кризе 2015. године, која је потпуно променила слику Европе, немачка канцеларка Ангела Меркел закључила је да је "мултикултурализам мртав".

Ових дана, док гледамо слике сукоба полиције и навијача широм Француске након Мундијала и док се утакмица Француске и Марока доживљава као обрачун "белог богатог Запада" и "потлаченог сиромашног Југа", мало ко би се усудио да говори о интеграцији различитости.

Иако се догађаји попут Мундијала често описују као "забава за масе", показали су да умеју да буду и те како опасни. Овај пут су пробудили немир француских предграђа, у којима, по народном веровању, спава љути екстремизам социјално неприлагођених миграната.

Клиши су Боа

Клиши су Боа, радничка четврт у предграђу Париза постала је још 2005. симбол обесправљених и очајних дошљака, наслаганих у неугледним француским предграђима као у палубама бродова за превоз робова.

Седамнаестогодишњи Зајед Бена и петнаестогодишњи Буона Траоре страдали су у трафостаници, у којој су се сакрили од полиције, што је изазвало бес и немире који су захватили целу земљу.

Накупљени гнев због економске и друштвене неправде излио се из тада из предграђа на улице француских градова, показавши сав лажни сјај интеграције, којим је француска администрација забшурила чињеницу да није успела да реши основне људске проблеме.

До данас као да се ништа није променило, каже Слободан Деспот:

"Ово становништво је компактно, та предграђа су малтене етнички чиста, тамо више не залази ни француска полиција, ако букне пожар, полиција и ватрогасци не иду да гасе."

Он додаје да се Француска лоше показала у интеграционим процесима, јер је, због претходног колонијалног искуства, васпитни, образовни, политички систем оценио да треба стално да се посипају пепелом, што је изазвало сасвим супротан ефекат:

"Знате за те људе медитеранског менталитета, домаћин који себе не уважава, није достојан уважавања. Они се односе према Француској онако како је Француска њих научила да се односе. Ако се гледа однос између Русије и њених крупних исламских мањина, као што су Чечени, пре 20,30 година то је био крвав рат, а данас је то велико уважавање, зато што нико није одступао од свог идентитета, свог морала и позиција."

Мишићави либерализам

Многи су тада, као и сада, тврдили да проблем није у ставу домаћина, већ да су гости са друге стране океана донели своју културу, веру, обичаје и навике којих не желе да се одрекну, што је, заправо, и предуслов да би концепт мултикултурализма уопште постојао. За разлику од "мелтинг пота" који је типично амерички производ и који жели да све различитости сажваће и асимилује, мултикултурализам звучи много софистицираније: разноликости опстају једна поред друге у срећном и обогаћеном суживоту.

Ако је Француска и веровала у ову идеју, било је то само на микро нивоу – на нивоу најважнијих, али и даље споредних ствари, попут фудбала. На оном макро, геополитичком нивоу, различитости и одступања било које врсте нису се толерисали. Штавише, они који су процењени као опасни или неусклађени са западним погледом на свет, попут Сирије и Ирака, морали су се дисциплиновати, макар и оружјем.

Истине ради, "рвање" са другим и другачијим није ексклузивно француска дисциплина. Још 2011. године тадашњи британски премијер Дејвид Камерон рекао је да се мултикултурализам у Британији показао као неуспешан и да би га требало заменити јасним осећајем националног идентитета, како би се спречило окретање разним врстама екстремизма.

"Искрено речено, потребно нам је много мање пасивне толеранције, као последњих година, а више активног, 'мишићавог либерализма'", рекао је британски премијер.

"Ништа лично"

Одговор на питање докле се стигло са интеграцијом је био стравичан и дошао је 13. децембра 2015. године, када су три бомбаша самоубице извели неколико истовремених напада у Паризу. Погинуло је 130 људи, а многи су, осим најближих, сахранили и идеју да је икакав суживот различитости могућ.

Главни оптужени Салах Абделслам рекао је да су напади извршени у знак освете за француске нападе на такозвану "Исламску државу" у Сирији и Ираку и поручио да нема "ништа лично" против жртава напада.

"Борили смо се против Француске", рекао је он. "Напали смо Француску. Циљали смо цивилно становништво. То није било ништа лично против њих. Знам да је моја изјава можда шокантна, то није стављање соли на рану, већ искреност према онима који трпе неизмерну тугу."

Сва тројица нападача били су мигранти, одрасли у радничким предграђима.

"Млади људи који су починили стравична, варварска дела, нису дошли из Ирака, Алжира или Марока. Они су производ Француске. Република Француска створила је те терористе", рекао је један од критичара.

И док су због Превера постала симбол романтичне љубави, француска предграђа су након ових догађаја у очима јавности претворена у гнезда убилачког екстремизма.

Бивши француски председник Франсоа Оланд је покушао то да исправи, поручујући да "у Француској нема изгубљених предграђа", поводом отварања нове агенције за економски развој и помоћ неразвијеним насељима.

"Нема 'маргинализоване Француске' и 'боље Француске' у градовима. Постоји само једна Француска, где једнакост мора бити загарантована", поручио је Оланд, али је питање да ли му је ико поверовао. Не само у Француској.

"Задовољни грађани другог реда"

Већ наредне 2016. године истраживање Универзитета у Минстеру шокирало је (да ли је, заиста?) Немце, јер је указало на дубоке поделе које постоје у немачком друштву.

Студија под називом "Интеграција и религија са становишта турских Немаца у Немачкој" показала је да скоро половина етничких Турака који живе у Немачкој сматра да је поштовање исламских догми важније од поштовања закона земље у којој живе. Нарочито ако је то двоје неспојиво.

Сваки пети испитани рекао је да оправдава насиље, ако га испровоцира Запад.

Многе је ово подсетило на случај "Шарли ебдо" из 2015. године, када су терористи напали редакцију француског сатиричног листа који је објавио "богохулне карикатуре пророка Мухамеда". Том приликом је погинуло 12 особа, а нападачи су узвикивали "Осветили смо Пророка".

Чак и без подсећања на најекстремније изливе "сукоба цивилизација", резултати су забрињавајући, чак и тешки за разумети.

Примера ради, упркос чињеници да је 90 одсто турских Немаца изјавило да је задовољно животом у Немачкој, више од половине испитаника се осећају као "грађани другог реда" без шансе да се потпуно интегришу у друштво.

Да ли је "задовољни грађанин другог реда" оксиморон, или тачан опис стадијума у коме се заглавила мултикултуралност?

Интеграција, али на Платонов начин

Велики део француских политичара се ипак суздржавао да јавно иступа ако не против миграната, онда против саме идеје интеграције, осим странака десне оријентације попут Националног окупљања које нпр. обећава да ће решити проблем огромног броја прималаца социјалне помоћи који оптерећују државу (од којих је највећи број из мигрантске групације).

Најдаље је отишао политичар са крајње деснице Ерик Земур који је у телевизијском наступу младе мигранте назвао "лоповима, силоватељима и убицама". Ако неко мисли да је Земур изолован случај, време је да се подсети изборних анкета које су му у неком тренутку предвиђале и 10 одсто гласова на председничким изборима.

И актуелни француски председник Емануел Макрон више пута је оптуживан за "скретање удесно", иако је власт освојио као центриста. Он је низом мера за борбу против исламског тероризма и сузбијање илегалне имиграције привукао гласаче деснице, али и распирио бес предграђа. Скандали због полицијског малтретирања црнаца и Арапа, насилно уклањање мигрантских кампова у центру Париза – само су неки од окидача за критичаре да подигну глас против "институционалног расизма".

Истини за вољу, мере против "неконтролисане миграције" нису специјалност искључиво десне стране политичког спектра, нити последица Арапског пролећа. Још 80-их година прошлог века лидер комуниста Жорж Марше сматрао је да се треба супротставити капиталистичком "космополитизму" који уводи јефтину радну снагу како би срозао постојеће плате и услове рада.

Недавни трагични случај дванаестогодишње девојчице Лоле за чије је силовање и смрт оптужена Алжирка Дабија Б, опет је узбуркао духове и расправе о начину борбе са илегалним миграцијама.

Иако је Лолина породица тражила да људи престану да користе девојчицино име "у политичке сврхе", чини се да је већ (деценијама) касно за повлачење кочница. Као што је оштроумно приметио један политички коментатор у листу "Фигаро", "ова трагедија је већ постала крупна политичка чињеница".

"Демографски, културни, религиозни притисак Французи нису добро исканалисали", објашњава Слободан Деспот. "С друге стране, све што француска власт тврди да су њене вредности, а зна се да се невероватно дичи својим слоганом "Слобода, једнакост, братство" - све те вредности су само рекламне. У Француској је данас веома мало слободе изражавања, једнакости нема никакве, пошто је класни рат у пуном јеку, а о братству нема речи чак ни међу Французима."

Чини се да је Француска, као и добар део западног света, заљубљена у интеграцију као у опсену на зиду Платонове пећине - из које, као и већина, не жели да изађе како би се суочила са стварношћу. 

image