Трампов саветник: САД и савезници нису спремни за рат против Русије

Пре него што је суочио Москву са егзистенцијалном претњом у Украјини, Вашингтон је коришћење војне силе ограничавао на сукобе са далеко слабијим противницима у удаљеним земљама. Када је реч о прокси рату са Русијом, у питању је нешто сасвим друго, започиње ауторски текст за магазин "Американ консерватив" некадашњи саветник за националну безбедност у администрацији Доналда Трампа и пензионисани пуковник Дагас Макгрегор.

Супротно очекивањима многих, Русија нити је колабирала изнутра нити је капитулирала пред захтевима колективног Запада за промену режима. Вашингтон је потценио руску друштвени кохезију, прикривени војни потенцијал и способност да се одупре западним економским санкцијама.

Самим тим, западни прокси рат против Русије не иде како је замишљено. Амерички министар одбране Лојд Остин био је необично искрен када је током састанка за савезницима у војној бази Рамштајн у Немачкој изјавио да "имамо простора до почетка пролећа да урадимо нешто, а то није много времена".

Недавно отпуштени саветник и водећи пропагандиста председника Зеленског Алексеј Арестович био је још директнији. Он је изразио сумњу да Украјина може да добије рат против Русије, а сада је довео у питање и могућност своје земље да овај рат и преживи. Украјински губици – око 150.000 мртвих, укључујући и око 35.000 несталих за које се сматра да су погинули – драстично су ослабили украјинске снаге, које би лако могле да поклекну пред руским нападима у наредних неколико недеља, сматра аутор.

Украјински материјални губици једнако су драстични. Они укључују хиљаде тенкова и оклопних возила, артиљерије, противваздушних система и других врста наоружања. Међу њима се налазе и "џавелини" за чију је производњу било потребно пуних седам година. У окружењу у ком руска артиљерија испали 60.000 различитих врста муниције на дан, украјинске снаге на то тешко да могу то да одговоре са својим десет пута мањим капацитетима.

Нови пакети наоружања које Запад шаље обрадоваће заједницу у Вашингтону, али тешко да ће направити веће промене на бојном пољу. Бриге Запада да неће успети да спречи украјински пораз ускоро би могле да се претворе у очај, пише Макгрегор.

Некадашњи функционер у Бушовој администрацији и заступник бескрајних сукоба на Блиском Истоку и у Авганистану Мајкл Рубин показао је недавно своје фрустрације када је у је једном чланку написао да "уколико свет дозволи Русији да опстане као јединствена држава, и ако дозволи путинизму да надживи Путина, онда Украјини треба дозволити да има сопствени нуклеарни арсенал, била она у НАТО-у или не".

На први поглед, оваква изјаве делује несмотрено, али она на добар начин илуструје страх западних елита да је украјински пораз неминован, сматра некадашњи амерички званичник.

Ни све државе чланице НАТО-а не подржавају беспоговорно овај крсташки рат против Русије. Владе у Мађарској и Хрватској исказују своје противљење рату, без давања подршке покушајима Вашингтона да одложи неминовни украјински пораз.

Иако гаји симпатије према Украјини, ни Берлин није спреман да  да подржи отворени рат против Русије на страни Украјинаца. Немци се сада брину и због катастрофалног стања у њиховој војсци.

Пензионисани немачки генерал и некадашњи председник војног комитета НАТО-а Харалд Кујат недавно је критиковао немачку владу зато што је дозволила Вашингтону да његову државу угура у сукоб са Русијом. Он је нагласио и да су немачки политичари деценијама активно разоружавали Немачку и довели до тога да она изгуби свој кредибилитет у Европи. Иако немачка влада и медији активно покушавају да га ућуткају, његови коментари привлаче велику пажњу немачких грађана.

Чињеница је да покушаји Вашингтона да оствари победу у прокси рату са Русијом игноришу историјске чињенице. Од 13. века до данас, простором данашње Украјине доминирају веће и моћније државе, било да је реч о Литванији, Пољској, Шведској, Аустрији или Русији.

Након Првог светског рата, неуспели пољски планови за формирање независне украјинске државе представљали су покушај слабљења бољшевичке Русије. Данас, нити је Русија комунистичка, нити Москва покушава да уништи Пољску као што су то хтели Троцки, Лењин, Стаљин и њихови следбеници 1920. године.

Дакле, куда иде Вашингтон са својим прокси ратом против Русије? То питање заслужује одговор, пише Макгрегор.

У суботу, 7. децембра 1941. године амерички амбасадор у Лондону Аверел Хариман био је на вечери код британског премијера Винстона Черчила када је на радију чуо да су Јапанци напали америчку војну базу у Перл Харбору. Хариман је био видно изненађен, али за то није било потребе, пошто је администрација председника Рузвелта учинила све што је могла да испровоцира јапански напад.

САД су у Другом светском рату имале среће са тајмингом и савезницима. Овога пута није тако. Вашингтон и његови НАТО савезници сада се активно залажу за отворени рат против Русије, њено насилно растурање и уништење милиона руских и украјинских живота.

Вођен емоцијама, Вашингтон не жели да размишља рационално и одбацује чињенице. Ни ми ни наши савезници нису спремни за отворени рат са Русијом, сматра аутор. Уколико до рата између САД и Русије ипак дође, не би требало да будемо изненађени, пошто Бајден и његови двопартијски сарадници раде све што могу да га учине реалним.