Свет
Сун Цу, Мао и Тукидид: Дуги марш Русије, Кине и Ирана
Још пре него што је Трамп отишао у Пекинг, кинеске дипломатске мисије су истицале слогане повезане са фразом из Хладног рата о "мирној коегзистенцији". У том контексту, треба посматрати и Трампово необично уздржано, љубазно и културно поштовање према Кини
Непосредно по састанку америчког председника Доналда Трампа и кинеског председника Си Ђинпинга, у Пекинг је допутовао председник Русије Владимир Путин. Амерички председник слетео у Пекинг 13. маја. Од церемоније добродошлице, којој Си није присуствовао, до изјава које су оба лидера дала након тога, самит су обележиле симболика и реторика.
Што се тиче Путина, још је рано за детаљне анализе. Ипак, упадљив је контраст између атмосфере у којој су се десиле две посете светских државника. Русија и Кина су усвојиле и потписале 42 документа након разговора председника Руске Федерације Владимира Путина и кинеског председника Си Ђинпинга у Пекингу.
Двојица председника, усвојили су још један, кључни документ – Заједничку декларацију о формирању мултиполарног света и међународних односа новог типа.
Планирано је да се радни програм заврши разговором уз чај, коме ће присуствовати само по четири особе са сваке стране.
Према речима помоћника руског председника Јурија Ушакова, овај састанак ће се "фокусирати на актуелна питања међународне агенде". А то је, уједно, према његовим речима, "најважнији део програма".
Господине Трамп, срушите овај зид
Колико је споразума потписао Трамп, праћен својим олигарсима и тајкунима – према његовим речима, правим титанима и најбољих међу најбољим – у Пекингу?
Ниједан.
Западни аналитичари описали су Трампову посету као "планину која је родила миша". Истина, примећује турски политиколог Огул Туна на сајту "Мултиполар прес", овај самит није донео никакав пробој, али то не значи да је био безначајан. Напротив.
Уосталом, од две силе које деле дугорочно стратешко ривалство, то се и није могло очекивати.
Па ипак, наставља Туна, слика коју је створило држање два лидера – посебно контрадикторне поруке са америчке стране – открила је нешто сасвим друго: Трамп и Си личе на модерне верзије Михаила Горбачова и Роналда Регана.
Трамп је овде, наравно, у улози Михаила Горбачова. Си Ђинпинг је током самита дао извесне опаске, које подсећају на Реганову чувену изјаву: "Господине Горбачов, срушите овај (Берлински) зид!"
САД – исцрпљени хегемон
То је свима јасно показало да је амерички хегемон (Трамп) уморан. Кина сада обликује услове конфронтације, сматра турски политиколог, и зато састанак између два лидера није могао да означи пробој, већ, евентуално, паузу у конфронтацији.
Фразу "исцрпљени хегемон" сковао је кинески специјалиста за спољну политику Хусеин Коркмаз. Сједињене Државе остају моћне и, можда, још увек доминантна сила у свету, каже Туна, али више не могу саме да управљају глобалним кризама. Зато Вашингтон сада покушава да нађе заједнички језик са Кином, како би смањио свој терет, кога покушава да носи још од краја Хладног рата.
И, баш као и Горбачов, Трамп је на почетку другог мандата покушава да обнови америчку империју како би је сачувао. Његови први спољнополитички кораци показали су изолационистичку тенденцију и жељу да се повуче ка "континенталној америчкој стратегији".
Примарна претња по САД, међутим, налазила се у Пацифику – у самој Кини. На изненађење многих западних бирократа, дипломата и стручњака за међународне односе, убрзо се америчка администрација нашла дубље уплетена у кризу на Блиском истоку него икад у својој историји, примећује Туна.
Резултат је, привидно, парадоксалан: док су се САД припремале за сукоб са Кином – правим мајстором стратешких игара – Трамп је, на концу, допутовао у Пекинг како би преговарао о Ирану, Тајвану и технолошким ратовима.
У сенци рата у Ирану
Председник Си је деловао на начин који подсећа на стратегеме две и по хиљаде година старог кинеског стратега Сун Цуа и његов принцип да "победничка страна одређује услове победе пре него што рат почне".
Кина не жели директну конфронтацију са САД, али то није знак слабости. Радња се одвијала у Пекингу, додаје Туна, а ритам ове игре припада Кини. Главне теме дневног реда више не диктира Вашингтон.
Још пре него што је Трамп отишао у Пекинг, кинеске дипломатске мисије су истицале слогане повезане са фразом из Хладног рата о "мирној коегзистенцији". У том контексту, треба посматрати и Трампово необично уздржано, љубазно и културно поштовање према Кини.
Трамп се променио, закључили су поједини коментатори. У ствари, промениле су се околности. Овог пута, није било уобичајене Трампове ароганције. Трамп је дошао у позицију оног који моли за помоћ свог главног ривала.
Иза сцене у Пекингу стајала је гола реалност Ормуског мореуза, тајванског питања, минерала ретких земаља, вештачке интелигенције, шпијунаже, сукоба у ланцу снабдевања... А ова питања показују да се ривалство између САД и Кине претворило из чисто војне или дипломатске конкуренције, пише Туна, у борбу око саме инфраструктуре и технолошких система.
Пре свега, како примећује турски политиколог, Трамп је од Сија очекивао помоћ у вези са Ираном и поновно отварање простора за дисање глобалне економије. Ово је показало да САД више не могу саме да реше глобалне кризе, које су, додуше, саме изазвале.
Проблем је у томе, додаје Туна, што Кина не жели да делује као "подизвођач" за САД; уместо тога, Пекинг бира улогу "градитеља реда".
Још једном, Тукидид
Најоштрија порука разговора – коју је мало ко очекивао – дошла је од самог Сија. Вођа Комунистичке партије Кине, обично познат по свом мирном, умереном и конструктивном тону, још једном је упозорио Трампа на "Тукидидову замку".
Названа по старогрчком стратегу Тукидиду, ова "замка" упозорава на опасност од рата, која настаје када сила у успону почиње да представља опасност по етаблираног хегемона.
Си Ђинпинг није цитирао Тукидида у контексту наводно неизбежног рата између две силе. Напротив. Си је предложио начин управљања конкуренцијом између САД и Кине, што је смисао "конструктивне стратешке стабилности".
Кина не жели наставак ескалације. Кина не жели рат. Али...
Дуготрајни рат Мао Цедонга
Кина, у ствари, прилагођава стратегију Мао Цедонга, оснивача модерне Кине, савременим условима "дуготрајног рата". Али, и овде важи Сун Цуова максима да је "врховна вештина ратовања покорити непријатеља без борбе", примећује турски политиколог.
Заправо, Кина настоји да изгради окружење које постепено сужава слободу кретања Америке – од ретких земних минерала, до стандарда вештачке интелигенције, од Персијског залива, до Јужног кинеског мора. Маов нагласак на дуготрајној борби допуњује ову стратегију. Све то подсећа на Маов "Дуги марш", који се окончао проглашењем Народне Републике Кине 1949. године.
Из кинеске перспективе, кључно питање није да ли Америка још поседује моћ, већ колико дуго Вашингтон може да одржава ту моћ у Ирану, Тајвану, технолошкој конкуренцији, домаћој политици...
Односно, кинеска стратегија се заснива на тихом и дуготрајном освајању позиција, посебно у оним областима које продубљују америчке проблеме са капацитетом, политичком вољом и временом.
Како закључује Туна, Кина не тражи крај ривалства. Оно што Пекинг жели јесте облик конкуренције, који остаје "одмерен", "управљив" и који поштује кинеске "црвене линије".
Ако можемо судити по Трамповим изјавама, овај кинески захтев је имао ефекта.
Према његовој изјави од 15. маја: "Требало би да путујемо 9.500 миља да бисмо водили рат на Тајвану, али ја то не тражим, тражим да се они охладе..."
Млински камен мултиполарног света
Вратимо се, на крају, на самит Кине и Русије, Си Ђинпинга и Путина. То је, сусрет равноправних. То није сусрет "исцрпљеног хегемона" са силом у успону. Реч је о изградњи новог и праведнијег, мултиполарног света.
За то време, приводи се крају руска Специјална војна операција у Украјини, која ће се, вероватно, предвиђа италијански писац Андреа Марћиљано, окончати већ следећег лета, јер руске снаге методично напредују на свим фронтовима, као млински камен, који меље оно што је још преостало од кијевских оружаних формација.
Како примећује Марћиљано на сајту "Електомагацине", у исто време интензивирају се бомбардовања, лансирање дронова и ракета, а њихов домет се прогресивно шири: "Сада практично нема региона Украјине, чак ни удаљеног, који није погођен руским бомбардовањем..."
Зашто Кремљ не жури? Зато што покушава да избегне ескалацију са НАТО-ом и његово директно учешће у сукобу. И зато што Русија никад није веровала у "муњевити рат" – блицкриг. Као што и даље верују Американци.
Руси то знају. Путин то зна. И то зна Си Ђинпинг. За то време, подједнако стрпљиво и пажљиво, гради се мултиполарни свет.
Питање је само шта од свега тога види Доналд Трамп и његов тим.
Live
