Свет

Пајков комитет: Како сакрити "срамотне акције ЦИА"

Агенција никада није урадила ништа што Бела кућа није желела, записао је председник Конгресног одбора Отис Пајк, понекад су се само претварали да не желе да раде то што су радили
Пајков комитет: Како сакрити "срамотне акције ЦИА"www.globallookpress.com © Olivier Douliery

"Пајков комитет" је уобичајен назив за Стални комитет за обавештајне послове Представничког дома Сједињених Држава, током периода када је њиме председавао представник из редова Демократске странке Отис Пајк из Њујорка.

Под Пајковим председавањем, комитет је истраживао незаконите активности америчке Централне обавештајне агенције (ЦИА), Федералног истражног бироа (ФБИ) и Агенције за националну безбедност (НСА).

Пајков комитет је успео да спроведе већи део своје истраге, док је Изабрани комитет Сената САД за проучавање владиних операција у вези са обавештајним активностима, којим је председавао сенатор Френк Черч, неформално познат и као "Черчов комитет", спровео сопствену, независну истрагу о раду америчких обавештајних служби.

За разлику од извештаја о истрази Черчовог комитета, који је на крају, макар и делимично, дат на увид јавности, комплетан извештај о истрази Пајковог комитета никад није објављен у САД. Објављени су само они делови који су "процурели у јавност", а завршни извештај комитета је коначно објављен у иностранству.

Тајна "држава у држави"

Комитет је првобитно основан у фебруару 1975, под председавањем конгресмена Лусијена Неџија из Мичигена. Након Неџијеве оставке у јуну, комитет је поново конституисан у јулу исте године, са Пајком као председавајућим. Пајков мандат је трајао до 31. јануара 1976. године.

Пајков комитет био је пандан Черчовом комитету. Ови комитети су представљали покушаје да се Конгрес супротстави "империјалном председништву", за које се сматра да заиста влада америчком "државом националне безбедности".

До средине 70-тих година прошлог века, ова "држава националне безбедности" је већ располагала са огромном и неконтролисаном моћи.

Иначе, "држава националне безбедности" је термин који је касније користио амерички писац Гор Видал. Видал је током 90-тих живео ван САД, углавном у Италији, када постаје политички писац, жестоки и бритки хроничар америчке политичке сцене.

Код Видала, "држава националне безбедности" је много шири појам, који означава спрегу војно-индустријског комплекса, америчке војске и веома разгранатих обавештајних служби, које су почеле да делују широм света без контроле. Заједно, оне чине "захукталу амерички ратну машину". Почетак настајања те моћи пада у период непосредно после Другог светског рата. Званично, ова америчка "држава у држави" настаје доношењем Закона о националној безбедности (1947), који на снагу ступа 1950. године.

Болесна империјалистичка амбиција Америке

"Када су нам Руси 1991. године задали ударац у леђа и одустали од своје империје", приметио је Видал, "ми смо остали насукани на обали са много заблуда о себи самима, и, што је још горе, са много заблуда о остатку света."

Потом су, додаје Видал, "заблуде расле као на квасцу": "Сви су се радовали зато што је Запад победио у Хладном рату. Много година пре тога, Стаљин је сличан менталитет дефинисао као ’вртоглавицу од успеха’. Америка, а са њом и цео Запад, педесет година је живела у паничном страху од ’црвене опасности’."

У таквој атмосфери страха родило се и јачало право чудовиште: "држава националне безбедности", налик на смртоносну болест која испочетка полако, а потом све брже и брже, попут канцера, изједа Америку.

О тој "болесној империјалистичкој амбицији" америчких политичких елита, Видал је записао: "Труманова доктрина јасно каже шта САД занима након Другог светског рата: постизање контроле над целокупном планетом. Американци се, међутим, одупиру улози светских полицајаца. Та језива амбиција мучи само наше државне вође." Додуше, амерички народ треба да плати скупу цену, прави данак у крви за ову "високу амбицију".

Америчка "држава националне безбедности" наставила је да се развија током наредних деценија и ускоро се претворила у моћ лишену било чије контроле. Њихове акције, укључујући војне интервенције, које су САД претвориле у "светског полицајца", и на којима је амерички војно-индустријски комплекс остваривао баснословне профите, прошириле су на "остатак света", претварајући читав свет у "приватно америчко двориште".

САД су у међувремену израсле у праву "ратну машину", која је подстицала и управљала ратовима и спроводила војне интервенције по својој вољи, не обазирући се на правне норме и међународно право. Био је то "поредак без поретка", "базиран на правилима", која, од случаја до случаја, прописује "светски хегемон".

Непрекидан рат за непрекидан мир

Видалова књига "Непрекидан рат за непрекидан мир", посвећена Бушовом "бескрајном рату против тероризма", добро илуструје овај процес, који је отприлике у то доба доспео до своје кулминације. САД су прогласиле "стални и непрекидни рат" против тероризма, а терориста је могао да постане било ко: држава, организација или чак појединац. У Америци се ова књига, очекивано, суочила са зидом ћутања. Новине нису биле спремне да објаве рецензије, а позиви за интервјуе и учешће у телевизијским програмима Видалу су, један за другим, отказивани.

После 11. септембра 2001, Видал је написао чланак у коме тврди да је за напад на "Куле близнакиње" одговорна Америка која је обучила Бин Ладена и муџахедине против Русије.

Амерички магазини, укључујући и левичарски "Нејшн", са којим је писац сарађивао преко пола столећа, није смела да објави овај текст. "Инструкције су очигледно", изјавио је тада Видал, "дошле из високих кругова у Вашингтону."

Да ли се ова "ратна машина" коначно прегрејала? Писац је прогнозирао да "захукталој машини америчког милитаризма" предстоји неизбежни слом: "Наше ослобођење од овог система догодиће се као резултат економског краха. То је неизбежно, узимајући у обзир огромне дугове које смо нагомилали. И то, у неком моменту, мора довести до распада економског система. Све је то сада врло очигледно."

Друга могућност је да америчка "држава националне безбедности" увуче читав свет у нуклеарну катастрофу, у вртлог трећег светског рата, који би вероватно окончао живот људске врсте на земљи.

ЦИА ради оно што жели Бела кућа

Пајков одбор је интервјуисао неке од истих сведока као и Черчов комитет. Али, за разлику од Черчовог комитета, који је закључио да је велики део кривице за "незаконите и срамотне тајне акције", попут атентата на стране политичке лидере, лежи на ЦИА, Пајков комитет је пронашао јасне доказе да налози за такве активности потичу из кабинета америчког председника.

Да ли је овај налаз комитета трајно онемогућио објављивање његовог извештаја у САД?  

Како је изјавио председавајући овог одбора: "ЦИА не јури по свету обављајући сама своје тајне операције. Ствари које ради ЦИА, не ради без одобрења са највишег нивоа. Пронашли смо доказе за то, али је став ЦИА био: `Немојте то да објављујете`. ЦИА никада није урадила ништа што Бела кућа није желела. Понекад су се само претварали да не желе да раде оно што су радили", написао је Пајк.

Заправо, администрација председника Џералда Форда одупрла се захтевима Пајковог комитета да дође до информација и спречила је објављивање извештаја. У коначном извештају, који је израдио Пајков комитет, ово одуговлачење администрације описано је као "затрпавање песком" и "пажљиво обмањивање".

Одбијање администрације да пружи увид у документе које је захтевао Пајков комитет умало је изазвало уставну кризу у САД 1975. Објављени документи, са којих је скинута ознала поверљивости и који потичу из Архива националне безбедности, показују праву природу овог сукоба између Конгреса с једне стране, и извршне власти и њених обавештајних агенција са друге.

На крају, када се Пајков комитет припремао да уложи тужбу против ЦИА, агенција је закључила да је вероватноћа да победи у овом поступку веома мала.

Председник Џералд Форд је тада успео да "направи компромис": ЦИА је тражену документацију "позајмљивала" комитету, а уколико би неки документ изазвао несугласице, коначну реч је имао амерички председник.

Све што је на концу урадио Пајков комитет јесте да је успоставио протоколе за скидање тајности са обавештајних докумената. Ови покушаји су довели и до стварања Сталног изабраног одбора за обавештајне послове Конгреса.

Неке делове извештаја Пајковог комитета објавио је часопис "Вилиџ војс", а завршни извештај Пајковог комитета није објављен у САД него у Британији.

image