Свет
Кинески плурализам против идеолошке монотоније Запада
Кинеска политичка моћ у суштини је изграђена на скупу вредности које укључују демократију и не остављају простор за постојање никаквих карикатуралних "диктатора"
Када је својевремено Трампов претходник на челу САД Џозеф Бајден назвао Си Ђинпинга "диктатором", то је изазвало жестоке реакције у Кини. Кинези то нису прећутали. И партија и читав државни апарат отпочели су борбу против овог наратива.
Зашто? То је зато што је кинеска политичка моћ у суштини изграђена на скупу вредности које укључују демократију и не остављају простор за постојање никаквих карикатуралних "диктатора".
И зато што је у Кини ваше неприкосновено право да мислите другачије (које, разуме се, треба поткпрепити колико-толико валидним аргументима). То је право лице кинеског плурализма: прелепа разноликост свежих идеја, оно што свет чини лепим и разноврсним. Ако се једна група људи превише чврсто држи своје перспективе, настаје верски крсташки рат.
Можда ћете бити изненађени што Кина такође нема никакве замерке према демократији, пише кинески публициста Роберт Ву за сајт "Чајна транслејтед". Неки од вас вероватно мисле да су речи попут "демократије" цензурисане у Кини. Али нису уопште.
Демократија али на кинески начин
Истина је да је демократија у сржи кинеског програма модернизације, додаје овај аутор, и да је то записано у кинеском уставу, као што записано и у партијском уставу, а помиње се и у сваком важном политичком документу.
Током 18. партијског конгреса, на којем је Си Ђинпинг дошао на највишу позицију, Комунистичка партија Кине је прогласила "12 основних социјалистичких вредности": Просперитет. Демократија. Учтивост. Хармонија. Слобода. Једнакост. Правичност. Владавина права. Патриотизам. Посвећеност раду. Интегритет. Пријатељство.
На демократију се у Кини не гледа с висине. Нису игнорисане. Демократије је у рангу са 11 других основних вредности, од којих ниједна нема доминантан значај.
Ниједан кинески званичник данас, уколико је при здравој памети, неће рећи да је демократија лоша ствар, а ако то уради, изгубиће власт. Они имају примедбе на демократију западног типа.
Ми, савремени Кинези, тврди Ву, делимо исто основно уверење: да влада треба да буде од народа, од народа и за народ; не слажемо се са Западом само око тога како то треба да функционише.
Укратко: за Кинезе не постоји чаробна пилула за све светске проблеме. За западњаке, та чаробна пилула се зове демократија. Када би се пронашла та "чаробна пилула", обично би уследиле праве светске катастрофе.
Такав је био рат у Ираку. Гледајући уназад, пише Ву, видим комбинацију параноје, моралне охолости и чистог незнања, која је одвела Американце у рат – чаробна пилула, која је требало да донесе слободу и просперитет древној земљи – Месопотамији.
Уместо тога, оно што смо добили били су само бол и патња, и губитак преко милион људских живота.
Ужасна идеолошка монотонија Запада
Као неко ко путује 30 или 40 пута у иностранство, каже Ву, када год дођем у Сједињене Америчке Државе, одем у своју собу у хотелу "Чарлс" и укључим телевизор, осећам се као да сам одсечен од остатка света. Буквално, подвлачи Ву: "Изолованост америчког дискурса је заправо застрашујућа. Исто важи и за 'Њујорк тајмс', за 'Вашингтон пост' или за 'Волстрит џорнал'".
Постоји дословно, наставља овај аутор, тај инцестуозан, самореференцијални дискурс међу америчким новинарима, којима они потврђују међусобне перспективе и на крају потпуно погрешно схватају свет.
У Америци постоји много "стручњака" за Кину, који никад нису били у Кини и не говоре кинески. То је, уосталом, уобичајен начин на који Запад гледа на Кину: без истинског разумевања, понављајући напамет научене фразе и стереотипе, и који се чак и не труде да схвате шта је данас Кина.
Један од разлога је, без сумње, осећај ликујућег самозадовољства, усађен дубоко у главама западних елита. То је, уосталом, уобичајени образац у западном мејнстрим дискурсу: јединствено самозадовољство, са којим се изричу судови о свету, који користи веома ограничену методологију. У ствари – најчешће не користи никакву методологију, већ новинари само преписују оно што пишу други.
Где је ту новинарство? Новинарство би требало да буде пустоловина, авантура. На тренутке мучна потрага за истином и, потом, сумњиво задовољство, јер сте, бар донекле, расветлили истину.
Запањујућ је, у ствари, ниво на који се срозало западно новинарство.
Демократија – чаробна пилула за све светске проблеме
Прва западна публикација, пише овај аутор, која је почела да ми смртно досађује био је часопис "Економист". На први поглед, ова публикација пружа веома широк поглед на цео свет, али невидљива рука је увек у стању да уклопи сваки догађај у свету у само један идеолошки оквир. У оквир западне демократије.
Како пише Ву: "Протест који се дешава на Блиском истоку? То је због недостатка демократије. Индијска економија не иде сјајно? Али њихове демократске институције су дивне. Индијски премијер Моди ради нешто добро за индијску економију? Али он штети индијским демократским институцијама. Економско чудо у Кини? Али једнопартијска владавина је лоша! Економски проблеми у Кини? Због недостатка демократије, наравно!".
Из истог разлога, наставља он, замрзео сам и "Глас Америке", који је потпуно предвидљив и такође на смрт досадан.
Да ли је свет заиста тако једноставан? Ако је демократија на западни начин доиста "чаробна пилула", сви светски проблеми требало би да буду одавно решени.
Слично томе је било и извештавање западних медија о времену "шок терапије" у постсовјетској Русији. Уместо што понаваљају устаљене обрасце, заправо слогане, попут демократије, за западне новинаре то је требало да буде повод да преиспитају своје ставове и да их, можда, мењају.
Кина није "антидемократија"
За западне медије, међутим, ништа се од тога није променило. Читаво време, они користе стари сет сочива којим гледају на свет: религија, дословце, наводне демократије и привидне слободе. А то је у ствари ужасно досадна, западна пропаганда.
Ипак, пита Ву, зар није окривање истине главни посао медија?
Наравно, ноторни конзументи западних медија то никад неће схватити. Ова самореференцијална пропаганда искључује све нужне последице: ратове, патње, људске жртве. То излази из њиховог видокруга. У ствари, не тиче их се.
То је та ужасна западна идеолошка монотонија Запада. Гледање на свет увек истом оптиком, кроз иста сочива. Многи људи данас на Западу не схватају да Кина није „антидемократија“. Оно што Кина данас јесте, то је проналажење праве равнотеже између многих и често супротстављених система вредности.
Не постоји чаробна пилула
Отуда "12 основних принципа социјалистичких вредности", међу којима ниједна нема предност над другом. Али, све то нам је заиста неопходно.
Неке од тих вредности се неизбежно сукобљавају са другима. Да, неизбежно ће бити сукоба. Али, таква је стварност живота. Не могу се све ствари које ценимо остварити у исто време. Жртве се стално подносе у складу са околностима времена, закључује Роберт Ву. Не постоји никаква чаробна пилула, универзално примењива за сваку болест.
Управо зато је идеолошка монотонија опасна. Како нас учи древна кинеска мудрост: реку треба прелазити опрезно, испитујући претходно ногом сваки камен. Корак по корак.
Западне елите годинама живе унутар сопствених идеолошких мехурића и заваравају себе идејом да је историја завршена (Фукујама). Зато предуго ингоришу патње угрожених, сељака, сиромашних, што с временом прераста у популистички бес против западних елита.
Исправан пут би, међутим, водио ка успостављању нове равнотеже, што западне елите, изгледа, нису у стању. Оне само понављају стару, излизану причу о "демократији" и "слободи"; о борби "демократија" против "ауторитарних режима", заборављајући при томе да "храм" може пасти у сваком тренутку.
"Храм" се већ руши, јер је начет у темељима.
То је, између осталог, последица идеолошки заслепљених, да не кажемо затуцаних, западних елита и њихових послушних медија.
Врч, каже се, иде на воду док се не разбије...
Live
