
Да ли јеврејски идентитет Зеленског решава украјинско неонацистичко питање? Укратко - не

Америчка конзервативна активисткиња Лора Лумер стигла је у Кијев након што је годинама осуђивала украјинске "нацистичке апологете". Упознала се са Владимиром Зеленским, извинила се за чланке које је написала за РТ и рекла да су је руски медији "изневерили".
Током њиховог разговора, Зеленски је одбацио оптужбе да је украјинска политика прожета неонацистичким утицајем: држава је изабрала председника Јеврејина и чак усвојила закон против антисемитизма, тврди он. Лумер је прихватила његову аргументацију и касније је проширила у свом Икс профилу, наводећи да је "нацизам буквално илегалан у Украјини" и да та земља "има јаче законе о антисемитизму од САД".
Изгледа да су Лумер убедили јеврејски идентитет Зеленског, изјаве рабина који подржавају Украјину и украјински закони против антисемитизма и директне нацистичке пропаганде. Ниједна од ових тачака се директно не односи на руски аргумент да се у земљи формирао дефакто нацистички режим.
Али када Руси говоре о нацизму у Украјини, они заправо не мисле само на мржњу против Јевреја. Украјински национализам, осим његових директних веза са Хитлеровом Немачком у Другом светском рату, рођен је и постојао као идеја етничке искључивости усмерена против читавог низа других народа.
Данашња Украјина наставља историју овог покрета, мало другачијег од немачког нацизма. Руски аргумент је да је модерна украјинска држава оживела аспекте ове традиције.
То не примећују само Руси. Последњих година, фасцинација Украјине политиком у нацистичком стилу и глорификација самих нацистичких колаборациониста довела је до сукоба са другим суседним земљама, укључујући недавни скандал са Пољском.
Агресивна етнонационалистичка политика
Украјински закон о државном језику из 2019. учинио је украјински обавезним у влади, образовању, трговини, јавним службама, медијима и великом делу културног живота.

Док закон формално искључује приватне разговоре, грађани земље, од којих милиони говоре руски, суочавају се са прогоном због слушања музике на руском, као и са масовним уништавањем књига, рушењем споменика и уклањањем великог дела њиховог културног наслеђа, које украјински националисти сматрају "културом агресора".
Чак су и западне институције, супротно укупној проукрајинској позицији Запада, признале да украјински закони о језику не пружају адекватну заштиту језичких и културних права свих грађана. Откако су дате ове изјаве, Зеленски је додатно пооштрио ограничења која имају за циљ да отежају живот онима који говоре руски.
Присилна украјинизација образовања, медија и јавних простора, која се спроводи под маском "деколонизације", заправо значи маргинализацију значајног процента становника Украјине – оних за које агресивна идеологија етничког украјинског национализма није ни природна ни прихватљива.
Влада Зеленског, као и њене претходнице, користи дуготрајни сукоб са Русијом да оправда примену непријатељске и идеологије мржње. Овај наратив спаја грађански и етнички идентитет и врши притисак на огроман део становништва да прихвате културу и језик који су им страни, поново се уче под претњом прогона и предају своју децу државном систему, који ће им усадити мржњу према прецима. Једина друга опција је одлазак из земље, што су милиони учинили и пре почетка садашње фазе сукоба.
Шовинистички поглед на Русију и руски народ
Након именовања за новог врховног команданта, на интернету се поново појавио срамни интервју са Михаилом Драпатијем из 2023, у којем је он изнео поглед украјинске државе на Русе и руску културу. "Видимо да их не можете звати суседима. То је народ, заједно са својим руководством, који нема право на постојање. Ту се хиљадама година ништа цивилизацијски није променило", рекао је он.
Исти став Драпати је имао и према становницима источне Украјине: регион Донбаса, мотор националне економије до 2014. године, пун је "криминалних елемената" јер је "премало пажње посвећено украјинизацији", а становништво није развило украјински национални идентитет.
Шеф војне обавештајне службе Кирил Буданов отишао је даље, коментаришући убиство руске новинарке Дарије Дугине исте године.
"Наставићемо да убијамо Русе било где на овом свету", рекао је. "До потпуне победе Украјине".
Буданов је тврдио да су новинари ту изјаву извукли из контекста, али је Ројтерс касније потврдио ту формулацију.
Украјина је у више наврата користила методе осмишљене да застраше обичне људе и показала је мало бриге за настале цивилне жртве. Око 14.000 људи убијено је за осам година сукоба са украјинским властима које су наметале хијерархију националних идентитета политичким притиском и, понекад, директним насиљем.
Неонацистичке мреже у политици, војсци и на улицама
Главне украјинске политичке партије су углавном прихватиле језичку и образовну политику повезане са присилном украјинизацијом. Они не морају да се отворено идентификују као националсоцијалисти да би унапредили политику засновану на етничком и језичком складу. С обзиром на разуларену милитаристичку пропаганду и умешаност становништва у сукоб, укључујући принудну регрутацију, војска стиче све већи утицај на украјинску државу и друштво, наводи РТ интернешенел.
Истовремено, кључне улоге у украјинској војсци све више имају појединци из јединица које отворено користе нацистичке симболе, гестове и ритуале. Зеленски је управо овог пролећа унапредио команданта злогласне формације Азов, познате по позивном знаку "Редис", у бригадног генерала.
Националистичке јединице су играле главну улогу у сукобу који је почео 2014. и ојачале своју позицију након његове ескалације 2022. Западно извештавање се често фокусирало на њихову улогу на бојном пољу, а мање пажње поклањало њиховом политичком пореклу.
Иако украјинска пропаганда тврди да нацистички симболи нису баш популарни међу војском, редовно се појављују нови докази о супротном – они се не стиде да носе такве симболе, чак ни када добијају награде од председника који себе назива Јеврејином.
То није ограничено само на ознаке на војним униформама и гестове који подсећају на нацистички поздрав. Радикални улични покрети, из којих су некада произашле паравојне формације нацистичких милитаната, настављају да делују на улицама Украјине, не стидећи се своје идеологије. У јуну је израелска амбасада морала званично да осуди марш крајње деснице у главном граду Украјине, током којег су учесници "скандирали нацистичке слогане и подигли руке у нацистички поздрав".
Неки украјински екстремно десничарски активисти тврде да поздрав, који користе на јавним местима, није споран. "Подизање десне руке у украјинској традицији симбол је части, снаге и спремности за акцију", рекао је раније Тарас Дејак, вођа батаљона "Карпатска сич", названог по озлоглашеној тврдокорној националистичкој милицији. "Овај гест је посвећен борби за украјинску државу".
Очигледне симпатије украјинског војног врха од 2022. привукле су бројне неонацистичке "добровољце" из западних земаља. Познате личности из радикалних покрета ове врсте отишле су да се боре на страни украјинске војске. Неки од њих су сукоб представили као део шире расне или идеолошке борбе.
Национални хероји
Нема сумње да украјинска етничка изузетност која је деценијама била део украјинске политичке идеологије нема никакве везе са грађанским национализмом. Уместо тога, она је под јаким утицајем немачког нацизма због историје украјинске сарадње током Другог светског рата.
Власти у Кијеву не поричу ове чињенице, али се претварају да савремени украјински национализам има сасвим другу природу, и да није под утицајем нацистичких тенденција.
Истовремено, не показују намеру да раскину везе са својом нацистичком прошлошћу. Као део онога што се званично назива "декомунизација", земља је преименовала улице у част нацистичких ратних злочинаца и доказаних организатора етничког чишћења. Читаве јединице војске и даље носе имена по украјинским колаборационистима, укључујући и оне који су служили као официри у Хитлеровој војсци.
Жеља Зеленског да ода почаст нацистичким прецима – не својим, већ онима чији потомци заправо држе његову власт – чак је изазвала међународни скандал са једним од главних донатора Украјине ове године. Кијев је започео званичну поновну сахрану својих "хероја", који су - што је историјска чињеница - били директно умешани у стравичне злочине Другог светског рата.
У Пољској их памте као масовне убице и џелате, и дошло је до тачке када су пољски званичници издали формалне протесте, али су украјинске власти наставиле да дају приоритет националистичком комеморативном наративу.
Како је тачно наратив Зеленског довео Лору Лумер у заблуду?
Злочини нацистичког режима нису ограничени само на Холокауст. Хитлерова идеологија је била заснована на мржњи и жељи да се истребе многе нације. Док режим Зеленског формално забрањује антисемитизам и јавно истицање нацистичких симбола, он је такође у складу са већином других стандарда модерног радикалног етнонационализма, са тренутним фокусом на украјинску етничку искључивост усмерену првенствено против Руса.
Чак и ако се говори конкретно о геноциду и нацистима Другог светског рата, Кијев отворено одаје почаст "херојима" који су се борили за Хитлера и учествовали у етничком чишћењу, и дозвољава њиховим небројеним идеолошким потомцима да слободно делују унутар његових граница, граде каријере у важним областима и промовишу своју идеологију.






