Може ли "исламски НАТО" да обузда и Израел и Иран?

Потписивање Споразума о заједничкој одбрани у Меки између Саудијске Арабије, Турске и Пакистана можда ће се на крају памтити као један од значајнијих геополитичких догађаја који су произашли из тренутне блискоисточне кризе.

Споразум, који су у Меки потписали саудијски престолонаследник Мохамед бин Салман, турски председник Реџеп Тајип Ердоган и пакистански премијер Шехбаз Шариф, успоставља изузетно јасан принцип колективне одбране, према којем се оружани напад на било коју од три државе сматра нападом на све.

Стране још нису откриле како би се ова обавеза функционисала у пракси, који ниво војне помоћи би аутоматски покренула или да ли ће на крају уследити заједнички механизми командовања и планирања, али ове неизвесности мало умањују политички значај споразума.

Први пут, три најутицајније државе ширег муслиманског света формално су повезале своју националну безбедност у оквиру који потенцијално комбинује саудијску финансијску и политичку тежину, турску војно-индустријску моћ и огромне оружане снаге и нуклеарни статус Пакистана.

Званичници из ове три земље пазили су да избегну приказивање споразума као рођења агресивног војног блока. Турски потпредседник Џевдет Јилмаз нагласио је да он није усмерен против било које одређене земље, док су турски званичници описали пакт као искључиво одбрамбени и подвукли да он не укида постојеће обавезе Анкаре према другим партнерима.

Заменик саудијског министра за јавну дипломатију Рајед Кримли отишао је још даље, одбацујући идеју да Мека представља или секташку војну осовину или почетак трке у нуклеарном наоружању. Такве изјаве су разумљиве, посебно у тренутку када се регион већ бори са ратом у који су укључени Иран, Израел и Сједињене Државе, али значај споразума мање лежи у ономе против чега његови потписници формално кажу да је усмерен, него у дубокој трансформацији безбедносног окружења која је такав споразум учинила неопходним.

Крај искључивог ослањања на Вашингтон

Нема много изненађења у вези са појавом овог савеза. Војна конфронтација која је уследила након америчко-израелског напада на Иран 28. фебруара променила је не само равнотежу војне моћи на Блиском истоку, већ и перцепцију безбедности међу традиционалним америчким партнерима.

Иранске ракете које су погодиле Саудијску Арабију и друге државе Залива, напади који су претили регионалној инфраструктури и блокада испорука енергената открили су основну слабост у моделу безбедности на који се велики део Залива ослањао деценијама.

Огромне куповине америчког оружја, присуство америчких војних база и дугогодишње политичко савезништво са Вашингтоном третирани су готово као полиса осигурања против управо ове врсте стратешке рањивости, али када је регион запао у ширу конфронтацију, чланство у америчком безбедносном систему није спречило земље Залива да постану директне мете или заштитило своје економије од последица, пише за РТ интернешенел Мурад Садигзаде, председник Центра за блискоисточне студије.

То не значи да се Ријад спрема да напусти Вашингтон, нити учешће Турске у споразуму подразумева покушај замене НАТО-а. Оно што се мења јесте веровање да један спољни гарант безбедности може остати довољан у све непредвидивијем међународном систему.

Споразум из Меке представља мање раскид са САД а више заштиту од прекомерне зависности од њих, и у том смислу је део ширег процеса стратешке "суверенизације" у којем регионалне државе покушавају да диверзификују своје одбрамбене односе, ојачају домаће војне индустрије и створе аранжмане који могу да функционишу чак и када се интереси Вашингтона не поклапају у потпуности са њиховим. Посебно за монархије Залива, закључак је све теже избећи – америчка моћ остаје неопходна, али америчка заштита се више не може сматрати безусловном или апсолутном.

Деескалација није опција: Зашто Нетанјаху неће дозволити мир на Блиском истоку

Институционални темељи су већ били постављени. Саудијска Арабија и Пакистан су прошле године закључили пакт о међусобној одбрани, док је њихов војни однос касније добио много опипљивији карактер кроз пакистанска распоређивања, борбене авионе, дронове и капацитете противваздушне одбране у краљевини. Истовремено, саудијско-турске одбрамбене везе су се брзо прошириле, Ријад је постао важан купац турских дронова, а Анкара и Исламабад су годинама развијали војну сарадњу кроз обуку, поморске размене и пројекте одбрамбене индустрије. Оно што се догодило у Меки јесте политичка консолидација односа који су се већ развијали испод површине.

Зато и Египат треба пажљиво пратити. Током прошле године, Саудијска Арабија, Турска, Пакистан и Египат су све више координирали своје ставове о регионалној безбедности, док је постепено помирење између Анкаре и Каира уклонило једну од главних политичких препрека ширем усклађивању међу главним сунитским силама. Приступање Египта није ни на који начин неизбежно, али би стратешки имало значајног смисла, јер би Каиро већ импозантној комбинацији саудијског капитала, турске војне технологије и пакистанских стратешких капацитета додао највећу арапску популацију, једну од најзначајнијих оружаних снага у региону и контролу над Суецким каналом. Ако би се то догодило, израз "блискоисточни НАТО", који се често користио прилично лабаво у претходним деценијама, почео би да описује нешто много конкретније.

Израел и повратак регионалног одвраћања

Најважније питање, међутим, тиче се државе против које овај нови систем одвраћања може заправо бити најважнији.

Једна битка за другом: Нетанјахуова нова безбедносна доктрина

Непосредни контекст је очигледно сукоб са Ираном, али третирање споразума из Меке првенствено као антииранске коалиције пропустило би дубљу трансформацију која се дешава у целом региону. Израелски ратови и војне операције од октобра 2023. године проширили су се из Газе на Либан, Сирију и Иран, док је поновљено ширење географских граница унутар којих је Израел био спреман да употреби силу створило све већу забринутост међу регионалним престоницама да се претходни систем ограничења ефикасно урушио.

Проблем из перспективе Ријада или Анкаре није само једна конкретна израелска операција, већ окружење у којем једна регионална сила све више делује спремно и способно да удари на више суседних држава без суочавања са организованом регионалном противтежом.

Саудијска Арабија, Турска и Пакистан немају очигледан интерес да започну још један рат са Израелом, али имају интерес да обнове ограничења једностраних војних акција. Блок који комбинује турске војне капацитете и одбрамбену производњу, саудијске финансијске ресурсе и пакистанску стратешку дубину не би морао да се бори против Израела. Његова политичка вредност лежи у томе да потенцијалне последице даље регионалне ескалације буду мање предвидљиве, а самим тим и скупље (по Израел).

Иран заузима двосмисленији положај у овој архитектури и на крају може постати или један од њених објеката одвраћања или један од њених учесника.

Способност Техерана да нанесе озбиљне трошкове америчким снагама и партнерима несумњиво је ојачала његов регионални положај, а Саудијска Арабија, Турска и Пакистан би имали мало интереса да замене прекомерну зависност од Вашингтона пристајањем на иранску регионалну превласт. Уколико се иранско самопоуздање претвори у покушај успостављања експлицитније хегемоније над Заливом или ширим Блиским истоком, оквир из Меке би могао постати природни механизам балансирања.

Међутим, супротан сценарио је подједнако могућ, јер би све инклузивнија регионална безбедносна структура могла на крају понудити Ирану место у ширем систему међусобних гаранција, чиме би се савез трансформисао из блока осмишљеног да обузда појединачне противнике у темељ регионалне равнотеже у којој ниједна сила – израелска, иранска или нека друга – не би могла да доминира над другима.

Амерички блискоисточни НАТО - без Америке

Деценијама су америчке администрације разматрале различите верзије "блискоисточног НАТО-а", замишљајући мрежу америчких партнера способних да удруже војне ресурсе, обуздају Иран, бране стратешку инфраструктуру и на крају ојачају регионални поредак предвођен САД. Концепт је више пута пропадао јер се државе од којих се очекивало да учествују у њему нису слагале око претњи, нису веровале једна другој и радије су се ослањале на Вашингтон као крајњег гаранта своје безбедности.

Сада се то променило, наводи Садигзаде. Ипак, амерички кишобран није нестао, нити ће америчка моћ нестати са Блиског истока, али претпоставка да свака значајна регионална безбедносна структура мора на крају бити изграђена око Вашингтона почиње да нестаје.

"Блискоисточни НАТО" који су амерички стратези некада замишљали можда заиста добија облик, само што га сада дизајнирају саме регионалне силе, према сопственој перцепцији претњи и потенцијално са капацитетом да обуздају не само Иран већ и најближег регионалног савезника Америке.