Непромењени историјски вектори: Сукоб у Украјини, рат против Ирана и наоружавање Немачке и Јапана

Када је започела јапанска инвазија на Манџурију или Хејунгђијанг, односно северозапад данашње Кине 1931. године, као увод у Други кинеско-јапански рат (1937 – 1945), нико у свету тај инцидент и рат који је уследио 1937. гoдине није повезивао са могућим новим светским сукобом. Па ипак, јапанску агресију на суседне земље, започету поменутом инвазијом на северозапад Кине 1931. године, као и поменути Други кинеско-јапански рат, данас је немогуће посматрати и анализирати изван контекста Другог светског рата, баш као ни Други итало-етиопски рат и друге "локалне" сукобе.

Инвазија Јапана на Кину, посматрано са вишедеценијске дистанце, била је један од увода у Други светски рат, у којем је Јапан стао уз нацистичку Немачку и фашистичку Италију, узрокујући десетине милиона жртава.

Прва половина 21. века злокобно подсећа на почетак тридесетих година прошлог столећа

У Европи су се почетком тридесетих година прошлог века чули убедљиви гласови који су упозоравали на могући светски рат, али су они пре свега били усредсређени на јачање нацистичке Немачке, као и на страх од Русије, односно СССР-а.

Тензије на Далеком истоку: Спрема ли се Јапан за нови рат | Дан увече

Прва половина 21. века несрећно и злокобно подсећа на почетак тридесетих година прошлог столећа.

Винстон Черчил, који је ових дана употребљен као аргумент за спровођење нове немачке милитаристичке политике, говорио је непосредно пред долазак Адолфа Хитлера на власт да су и сами захтеви Немачке за "једнакошћу у наоружавању" заправо опасна милитаристичка политика.

У британском парламенту се од 1932. године говорило о опасности од новог светског рата, иако свет тада још увек није био загазио у процесе милитаризације и сукоба као што је то случај данас.

Разлога за опрез и "делотворни песимизам" данас има више него почетком тридесетих година, уочи доласка Адолфа Хитлера на власт.

Јапан је исто учинио 1911. године

Кина данас са правом указује да недавно обједињавање и централизација обавештајно-безбедносних структура у Јапану злокобно подсећа на истоветан процес који се у тој земљи догодио 1911. године, омогућивши све оно што је потом уследило током прве половине 20. столећа.

Премда нико не може да тврди да присуствујемо уводу у шири планетарни рат, нагло наоружавање Немачке уз антируску, а све чешће и антикинеску реторику унутар Европске уније, агресија на Иран и муњевита ремилитаризација Јапана, као и мање приметни, али очигледни покушаји САД да дестабилизују Индију и југоисток Азије, наводе на закључак да ове процесе треба посматрати у целости, јер је, де факто, посреди једна евроазијска линија конфликата различитих интензитета и формата.

Историјски вектори и идеолошке димне бомбе

То нас враћа Халфорду Макиндеру и "Хартленду" као стожерном региону Евроазије, кључном за овладавање не само Русијом и Кином, те нашим суперконтинентом, већ и целим светом.

Оно што називамо поморским силама (данас су то САД са савезницима) делује у правцу осујећења интеграција Евроазије, тиме и БРИКС-а. Поменути процеси ремилитаризације Немачке и Јапана, као и рат против Ирана, одвијају се дуж Макиндерове линије "Хартленда".

Жила куцавица Индо-пацифика

У геополитици 21. века потребно је следити историјске векторе који су непромењени. Ти вектори засути су идеолошким димним бомбама, како би мете агресије биле пригашене за "агресоре".

Тако пар екселанс пројекат фашистичке Италије о независности Црне Горе и њеном претварању у антијугославију и антисрбију бива проглашен за "антифашистички", док се епитетом "фашистичког" означава свако ко помисли на јединство српског народа који је био главна мета Хитлеровог режима и његове војне силе.

Неоусташки концерти у од Срба етнички очишћеној Хрватској, који окупљају стотине хиљада људи и процесије неонациста у Украјини, као и њихово деловање у прибалтичким земљама, данас су веома добро прихваћени у Европској унији, која на такве појаве, притом само летимично, ставља само формалне, али не и суштинске примедбе.

Отуда потреба да се поменути историјски вектори посматрају у историјском, а не идеолошком контексту.

Заједнички рат против Русије је неостварени сан Колективног запада

Рат Колективног запада против тада совјетске Русије био је неостварен сан многих који су чак и на крају Другог светског рата прижељкивали савез САД, Велике Британије и онога што је било остао од Француске са Немачком, а против Москве. Данас је тај сан јава, а вектори пробоја ка "Хартленду" данас су обојени митовима о "руској агресији", "руској и кинеској опасности".

Ко не верује, нека прочита најновију белу књигу јапанске ваде, посвећену безбедности у том делу света, која је права димна бомба бачена на константан историјски вектор те земље, било у самосталној режији, било у функцији америчког савезника.

Јапан милитаризацију представља као пут ка економском просперитету

Земље које никада у историји нису напале Јапан, нити су се њихове армије икада искрцале на његову обалу као агресори, означене су у њој као највећи стратегијски изазови, а како је приметио колега Милорад Денда, у поменутој белој књизи Јапана као разлог за страх од Русије, Кине и Северне Кореје наведено је и то што су на паради у Москви, један до другог, снимљени Владимир Путин, Си Ђинпинг и Ким Џонг-Ун.

Као да су те три нације током 19. и 20. столећа убиле десетине милиона људи у Јапану и као да јапанских агресија на Кину, Кореју и остале земље Азије у 19. и 20. веку, као ни Другог светског рата, уопште није ни било.

Сама чињеница да је Збигњев Бжежински знатно пре данашњих сукоба и процеса ремилитаризације о Евроазији писао као о попришту борбе за светску моћ, као и да је за САД од кључног значаја да спрече појаву силе која би могла да доминира Евроазијом, довољно говори за себе и опрез ком морамо да прибегнемо.