Зашто Запад и даље погрешно схвата БРИКС

Када се група БРИК – како се тада звала – први пут појавила, дочекана је са подсмехом, као још једна егзотична скраћеница у ери глобализације. Како је постајала присутнија, посматрана је као сиромашна верзија глобалног клуба, односно као скроман одговор на Г7.

У новије време, међутим, почела је да изазива страх – између осталог и код америчког председника Доналда Трампа – као потенцијална претња доминацији америчког долара. У периоду пред самит БРИКС-а у Њу Делхију 2026. године, западни медији су фокус пребацили на несугласице унутар групе, суштински је приказујући као целину која је мања од збира својих делова.

Породица нација које разумеју једна другу: Шта разликује БРИКС од ЕУ и НАТО-а

Ипак, сва ова тумачења занемарују прави значај БРИКС-а: његову улогу као раног модела новог, мултиполарног поретка, пише председник Руског савета за међународне послове Дмитриј Трењин.

Током последњих пет векова – што грубо одговара периоду западне глобалне хегемоније – светски поредак је увек почивао на доминацији једне силе (било да је реч о Шпанији, Француској, Британији или Америци) или на комбинацији сила, попут "концерта Европе" из 19. века или америчко-совјетског биполарног система.

Хегемонија једне силе и данас је веома присутна на Западу, било да посматрамо НАТО, АУКУС, међународне финансијске институције или савезе предвођене Вашингтоном у Азији и другим деловима света. Истина, Европска унија се не уклапа сасвим у тај модел, али јој је НАТО темељ, док њене чланице одржавају снажне, мада неравноправне односе са Сједињеним Државама.

Оно што ове земље држи на окупу није само геополитика или геоекономија; оне деле и углавном сличан поглед на свет, чак и ако његове либералне и конзервативне варијанте понекад долазе у веома оштре сукобе. Заједно, оне представљају западну цивилизацију – уз неколицину придружених партнера – док је БРИКС сасвим другачија појава.

Његове чланице се драстично разликују по броју становника, територији, економској снази, војној моћи, као и технолошким и научним капацитетима. Њихове историје нису тако тесно испреплетене као историје Европе и Северне Америке, политички системи су им веома разнолики, а унутрашње и спољне политике често воде у различитим правцима.

Пре свега, оне представљају неколико великих цивилизација, укључујући кинеску и конфучијанску, индијску и хиндуистичку, исламску, персијску и арапску, као и латиноамеричку, афричку и руску. У том смислу, оне нипошто нису истомишљеници, али одражавају разноликост самог човечанства.

Оно што БРИКС-у очигледно недостаје јесте лидер, јер Кина – са својих 1,5 милијарди становника, највећом економијом на свету према паритету куповне моћи и водећом позицијом у области напредних технологија – није шеф ове групе. То није ни Русија, четврта највећа економија света по истом мерилу и, уз Сједињене Државе, нуклеарна суперсила.

Упркос томе што Москва сматра да НАТО води посреднички рат против Русије у Украјини, она није покушала да претвори БРИКС у антизападни блок.

Путин: БРИКС је моћна покретачка снага у међународним односима

Индија је, с друге стране, трећа велика економска сила у групи и престигла је Кину као најмногољуднија земља света. Она и даље одржава блиске везе са Америком и западном Европом, док истовремено чува и развија своје историјске везе са Русијом, иако остаје опрезна према Кини.

Иран и Уједињени Арапски Емирати се, са своје стране, налазе на супротним странама у сукобу који укључује Иран, Израел и Сједињене Државе, али се БРИКС због тога не распада.

Кинески председник Си Ђинпинг отпутовао је на самит у Делхију; то је била његова прва посета Индији после седам година и знак да Пекинг очигледно не жели да пружи Вашингтону прилику да искористи постојеће проблеме у кинеско-индијским односима како би подстакао тензије између две велике азијске силе.

Си Ђинпинг: Међународно право се мора примењивати без двоструких стандарда

У међувремену, иако оштро критикује америчке базе у региону, Иран пружа руку својим арапским суседима како би разговарали о оквиру за регионалну безбедност у Персијском заливу.

Стабилност руско-кинеских односа, од њихове нормализације 1989. године, почива не само на подударању фундаменталних интереса, већ и на способности Пекинга и Москве да пажљиво управљају разликама у вези са конкретним питањима.

Иако се политичке филозофије земаља БРИКС-а значајно разликују, оне се придржавају неколико кључних принципа који омогућавају сарадњу, а на врху те листе налази се суверенитет. Русија, Кина, Индија, Иран и друге земље не само да заговарају суверенитет, већ настоје да га бране и промовишу.

Са суверенитетом је тесно повезана једнакост, а западни противници Русије већ дуго настоје да понизе Москву представљајући је као вазала Пекинга – као да је понизно повиновање западне Европе Вашингтону и Трампу тек пука учтивост. У стварности, кинеско-руски политички односи одвијају се на равноправним основама, а исто важи и за односе Русије са другим партнерима из групе БРИКС, од Бразила и Индонезије до Египта.

Суверена једнакост такође подразумева немешање у унутрашњу политику других нација, што лакше чине земље које себе не представљају као узоре или једине чуваре универзалних вредности. Прихватање других онаквима какви јесу и поштовање права других народа да имају сопствене институције представљају предуслов за истинске односе међу цивилизацијама.

Нема потребе приказивати БРИКС као нешто што он није; то није савез нити антизападна коалиција, а његово досадашње деловање, штавише, пружа увид у другачију врсту светског поретка.

БРИКС није рај, али јесте поредак у којем различитост може да цвета, суверенитет се третира као светиња, разликама се може управљати, а консензус – уместо диктата – представља водеће начело.

Процес доношења одлука је, признаје се, тежак, а сукоби – укључујући и оне насилне – нипошто нису искључени; ипак, овај поредак нуди много праведније услове од оног у којем једна нација или група нација може да се наметне другима, да прописује правила за све осим за себе, а затим да суди и кажњава оне које сматра прекршиоцима.