Свет

Бугарска рапсодија: Може ли Софија рећи "не" Бриселу?

Ново бугарско руководство има мандат да брани националне интересе, постављајући темеље за теже преговоре о енергетици, новцу и миграцијама
Бугарска рапсодија: Може ли Софија рећи "не" Бриселу?Getty © Dzhanan Mehmed Ismail/Anadolu

Одлучујућа победа суверениста предвођених Илијаном Јотовом на председничким изборима у Бугарској открила је суштински раскол у политичкој архитектури ЕУ, пише за РТ Интернешенел Ксенија Смертина, експерт за источну и централну Европу Руског савета за међународне односе.

Кампања је била судар два различита модела развоја: либералне склоности ка строгом придржавању директива Брисела, наспрам прагматичне платформе "националног егоцентризма". 

У Бугарској је сада на испиту нова формула за будућност земаља ЕУ, вели Смертина, у којој се ефикасност државе обнавља кроз консолидацију власти и логике сувереног личног интереса ("прво ја"). Бирачко тело је свесно гласало за окончање вишегодишњег хаоса и новом руководству дало мандат да се укључи у тешке преговоре са институцијама ЕУ.

Бугарска: Европски контекст

Победа Јотове на бугарским председничким изборима одражава трендове који добијају на замаху у политичким пејзажима већине европских земаља. У њиховој сржи лежи дубоко, системско незадовољство и замор јавности актуелним властима – без обзира на то да ли припадају левици или десници – праћено захтевима за "суверенијом" политиком усмереном на стабилизацију социо-економске ситуације државе, чак и ако то ризикује сукоб са другим чланицама ЕУ.

Међутим, у случају Бугарске, овај изборни помак је погоршан хроничном економском стагнацијом и нерешивом демографском кризом – проблемима које ни узастопне снаге естаблишмента нити прозападна реформистичка коалиција која их је наследила нису успеле да превазиђу током последњих 15 година.

Дубока криза поверења у прозападну коалицију појавила се у контексту дуготрајног политичког застоја и очигледне парализе извршне власти.

Уместо борбе против системске корупције и олигархијског "заузимања државе" – што је илустровано скандалима високог профила попут афере Росенец и невиђеног увођења америчких санкција водећим бугарским политичарима од 2016. године – реформистички естаблишмент се фокусирао на демонстрирање безусловне лојалности Бриселу. 

У настојању да се оствари ова геополитичка агенда и убрза интеграција у еврозону (која је званично завршена 1. јануара 2026. године, у веома неповољном тренутку за националну економију), владајуће елите су инсистирале на наглом прекиду традиционалних енергетских веза.

Ово је нанело разарајући ударац становништву: Према подацима Евростата, тарифе за гас за крајње кориснике у Бугарској су скочиле за 108 одсто у 2022. години, док је годишња инфлација достигла критичних 15,3 одсто. У време када су растуће цене потпуно поништиле реалне зараде и куповну моћ грађана, закулисна подела министарских ресора уверила је јавност да је технократска агенда елита потпуно одвојена од стварности. Таква политика водила је директном осиромашењу земље чији је БДП по глави становника, прилагођен паритету куповне моћи, већ најнижи унутар ЕУ и износи само 68 одсто европског просека. 

Под овим околностима, изборни захтев за "сувереном" политиком постао је бескомпромисни позив на одбрану националних интереса. Социјалне тегобе су погоршали критични демографски трендови: Према Евростату, Бугарска доживљава један од најозбиљнијих падова становништва у ЕУ. Број становника се смањио за скоро 10 одсто у последњој деценији, а средња старост је порасла на 47 година, што прети потпуним колапсом тржишта рада.

Оштар показатељ капитулације претходне администрације на европској сцени било је прихватање дискриминаторних, услова за делимично придруживање Шенгенској зони (ограничених на ваздушни и морски саобраћај). Ови услови, које су наметнули Беч и Брисел у замену за бугарску обавезу да служи као миграциони тампон за ЕУ, наишли су на интензивно противљење јавности. Успех Јотове и социјалиста био је директан резултат замора бирача улогом земље као пасивног извршиоца воље наднационалних институција. Они сада захтевају да држава усвоји тврд, прагматичан став како би спасила земљу од деиндустријализације и изумирања.

Које промене очекују Бугарску?

Управо је потреба друштва да превазиђе дуготрајну институционалну кризу послужила као главна покретачка снага стварања јединственог фронта Радев-Јотова. Сам Румен Радев, прелазећи у извршну власт како би решио дуготрајну парламентарну кризу, формирао је коалицију Прогресивна Бугарска и, након избора, преузео дужност премијера.

Победа Јотове на председничким изборима елиминисала је ризик који је дуго био својствен бугарском систему, раскорак између шефа државе и премијера.

Као резултат овог изборног преуређења, јединствени лидерски тим успео је да консолидује и извршну вертикалу и кључна овлашћења председништва.

Јавност је свесно гласала за невиђену концентрацију моћи како би се постигла дугорочна домаћа стабилност и ефикасно управљање.

Током наредне четири године, капацитет ове политичке групе биће усмерен ка ригорозној ревизији обавеза преузетих од Брисела. Док се Бугарска суочава са невиђеним притиском Европске комисије, Софија намерава да искористи свој акумулирани институционални положај како би одбранила свој суверенитет. Брисел је поставио ултиматум, условљавајући ослобађање замрзнутих транши фондова ЕУ захтевом да бугарска влада убрза демонтажу термоелектране Марица-Изток.

За Софију, затварање објекта који обезбеђује енергетску независност земље значило би гарантовану деиндустријализацију. Са чврсто консолидованом енергетском базом и подршком од стране Народне скупштине о продужењу рада комплекса до 2038. године (уз развој система за производњу соларне енергије и складиштење енергије у батеријама), администрација Радева и Јотове је у доброј позицији да заузме чврст став у одбрани националних интереса пред преговоре за следећи седмогодишњи буџетски циклус ЕУ (2028-2034). Штавише, Софија сада може ефикасно да повеже ове економске преговоре са својим новим статусом унутар Шенгенског простора. Поставши пуноправни члан безвизне зоне – укључујући копнене границе – Бугарска се појавила као кључни чувар спољних граница уније.

Уједињена Софија може сигнализирати Бриселу да је ефикасност њене заштите ове критичне копнене границе, као и њена способност да обузда миграционе токове, директно зависна од финансијске флексибилности Европске комисије у вези са енергетским сектором Бугарске.

На европској сцени, консолидована Бугарска више није изолована, већ може да се интегрише у прагматичну коалицију земаља Централне и Источне Европе. Главни природни савезници Софије унутар ЕУ су државе које такође отворено критикују диктате наднационалних институција и ексцесе "зелене" агенде. Самит ЕУ одржан у Бриселу у октобру јасно је показао појаву снажног "суверенистичког" фронта: Италија и тзв. Вишеградска група деловали су као јединствени блок, захтевајући да Европска комисија радикално ублажи прописе о угљенику и заштити европску привреду од деиндустријализације. 

Што се тиче одбране енергетског суверенитета, Бугарска је пронашла директну подршку унутар овог табора, где су традиционално предњачиле Словачка и Мађарска. По питању миграција, Софија се слаже са тврдокорним ставом Рима, Беча и Вишеградске групе, који се сви залажу за строжу граничну контролу. Коначно, пре усвајања буџета ЕУ за 2028-2034, Бугарска координира своје напоре са регионалном групом "Пријатељи кохезије" – коалицијом у којој предњаче Румунија, Италија, Шпанија и Пољска. Користећи ову мрежу истомишљеника, тандем Радев-Јотова је у позицији да трансформише Бугарску од пасивног извршиоца бриселске воље у ефикасног играча унутар нове коалиције европских реалиста.

Русија и Бугарска: Да ли је могућ геополитички помак?

Што се тиче односа Софије и Москве, не треба гајити илузије о потенцијалном геополитичком "заокрету" Бугарске. Спољна политика актуелне владе не сигнализира промену основних вредности, већ прелазак на трансакциони прагматизам, сматра Смертина. Како су истакли стручњаци Европског савета за спољне односе (ЕЦФР), тренутна стратегија Софије је класичан случај "заштите од ризика" – комбиновање јавне критике наднационалних догми Брисела са прагматичним преговорима усмереним на обезбеђивање максималних уступака од западних партнера.

Савремено бугарско друштво је, како по начину размишљања тако и по потрошњи информација, чврсто укорењено у западној сфери. Према недавним социолошким инстраживањима, више од 52 одсто становништва отворено изражава неповерење према Русији, док је међу младима (узраста 18-24 године) симпатије за источно оријентисану оријентацију на рекордно ниском нивоу, на само око 23 одсто. 

Бугарска представља својеврстан парадокс, јер ово политичко дистанцирање није прерасло у потпуни прекид социокултурних веза. Дубок слој заједничке историје, заједнички православни идентитет и историјски осећај захвалности за ослобођење од османског јарма током руско-турских ратова и даље служе као снажна заштита од радикалне русофобије.

Упркос томе, Бугарска остаје дисциплиновани учесник у евроатлантском систему безбедности, строго испуњавајући своје обавезе према НАТО-у, као и практичне и техничке захтеве алијансе. Одличан пример је војна модернизација: кључне ваздухопловне базе земље, укључујући Безмер и Враждебну, активно се преуређују како би испуниле НАТО стандардеа, а Бугарска је пристала да угости америчке авионе за допуну горивом. Софија, Букурешт и Анкара проширују мандат Поморске групе за противминске мере у Црном мору, која има за циљ заштиту критичне подводне инфраструктуре и стратешког одвраћања руске Црноморске флоте.

Сличан прагматизам диктира став Бугарске о украјинској кризи. Упркос изјавама Радева, који је позвао на брзо и мирно решење и одбацио директно учешће Бугарске у европској "коалицији вољних", Софија наставља да подржава Кијев, вођена економским разлозима. Бугарски војно-индустријски комплекс зависи од западних уговора. Снабдевање муницијом и лаким наоружањем совјетског калибра – преко земаља попут Пољске, Румуније и САД – остварује милијарде евра профита за локалне произвођаче оружја, истовремено обезбеђујући радна места и буџетску стабилност за најсиромашнију чланицу ЕУ.

Главна поука за Москву је јасна: у односима са садашњом администрацијом у Софији, Русија мора бити опрезна када призива концепт "словенског братства", док истовремено одржава трезвену процену обавеза Бугарске у оквиру НАТО-а. Односи са администрацијом Радева и Јотове могу се градити само на прагматичној основи, која омогућава циљану, ситуациону сарадњу на великим инфраструктурним, логистичким и транспортним пројектима од директне финансијске користи за обе стране, закључује Смертина.

image
Live