Када су Британија и САД заједно, не треба очекивати ништа добро

Од 7. до 8. јуна, британски премијер Риши Сунак био је у првој званичној посети Сједињеним Америчким Државама. Посета Сунака, која је имала за циљ да промовише "специјалне односе између Британије и САД", сместа је изазвала осећај угрожености код неких земаља, пише у уводнику кинеског "Глобал тајмс".

Чињеница је да геополитички савез САД и Британије, заснован на "англосаксонским вредностима", нема много конструктивних аспеката. Заправо, када се ове две земље нађу заједно, може се претпоставити да планирају нешто лоше.

Једна од кључних тема о којима су разговарали Сунак и амерички председник Џо Бајден била је јачање санкција против Русије. Сунаков предлог за успостављање "економског савеза", сличног војном, изазвала је забринутост и унутар Европске уније. После Брегзита, улога Велике Британије као америчког "тројанског коња" у Европи нагло је изгубила на значају.

Посета Сунака САД доноси и значајне импликације на Кину. Чак се и многи британски грађани осећају пониженим због Сунаковог претерано покорног става према Бајдену.

Британски политичари без оштроумности, храбрости и маште

Ипак, тренутно стање британске дипломатије не може се приписати искључиво Сунаку. У поређењу са његовим претходницима, Лиз Трус и Борисом Џонсоном, Сунаков став према многим међународним питањима је релативно прагматичан и на британској политичкој сцени не сматра се превише радикалним.

Сунаков приоритет је опоравак ослабљене британске економије. Британија се носи и са озбиљним питањем инфлације, али без јасног решења. Потпуно ослањање Британије на САД само отежава ове проблеме.

Британски политичари, који немају довољно политичке оштроумности, храбрости и маште, остављају Британију да се врти у уском кругу. Унапред се може предвидети да ће Сунаков амбициозни "економски савез УК-САД" довести до великих разочарења.

Што се тиче британско-америчких односа, у њима већ постоји значајна неравнотежа. Британска преговарачка моћ у односу на САД непрекидно се смањује. Како је већ писао британски "Гардијан", команде су сада у рукама Вашингтона.

Међутим, постоји још једна могућност: уколико Сунак демонстрира аутономију и независност, избегавајући да отвара питања која нису у вези са интересима Британије, то би могло значити проактивнији приступ за британску дипломатију.

Оцрњивање Кине

У очима спољног света, Британија је одавно постала само "европски огранак САД", пошто су ставови Лондона о разним питањима везаним за Кину блиско усклађени са Вашингтоном, или су чак и агресивнији. Само неколико дана пре Сунакове посете, Британија је поново отворила неке сасвим неосноване теме попут кинеских "прекоморских полицијских станица" или "шпијунских камера" како би оцрнила Кину.

Стратешка зависност од САД манифестује се у британској агресивности према Кини, што је у супротности са британским националним интересима. Осим тога, недавно истраживање јавног мњења у Европи показало је да, упркос томе што САД врше притисак на континент, већина испитаника и даље види Кину као "неопходног партнера".

У случају сукоба између Кине и САД око питања Тајвана, већина анкетираних очекује да ће Европа задржати неутралност. То одражава истинско осећање у Европи.

Старе фантазије о "англосаксонском свету"

Према новинским извештајима, Сунак је направио неоснована поређења између економске сарадње и победа британских и америчких снага на бојном пољу. Међутим, до чега је у послератном периоду довела "сарадња" између САД и Британије у Ираку, Авганистану, Сирији или Украјини?

Сунак покушава да оживи стару британску стратегију формирања уских клика и ангажовања у конфронтационим блоковима у области економије, па чак и да успостави "војни" економски савез са САД. Из било које перспективе, Лондон наставља да се креће погрешним путем.

После брегзита, Британији ће бити потребно време да пронађе излаз. Ова потрага би требало да буде рационална, закључује "Глобал тајмс", а не да се препушта старим фантазијама о "англосаксонском свету" или амбицијама да Британија постане "друга сила на Западу", чак и по цену жртвовања дипломатске аутономије и независности. Какву вредност онда има британска дипломатија?