Смрт Милана Кундере: Оживљавање авети Средње Европе

Чешки писац Милан Кундера умро је у својој 94. години, пренеле су "РИА Новости".

Кундера је рано приступио Комунистичкој партији, али је, после свега две године, био избачен због "противпартијског деловања". Године 1968. учествовао је у Прашком пролећу и полемисао је са писцем и будућим председником Чешке Вацлавом Хавелом.

Прве романе написао је на чешком језику. Године 1975. преселио се у Француску и од тада је само ретко посећивао Чешку. Почев од 80-их, Кундера пише на француском.

Прославио се у Чехословачкој, романима као што су "Шала" (1967), "Смешне љубави" (1968), "Књига смеха и заборава" (1979) и "Неподношљива лакоћа постојања" (1984)... Кундера је био изузетно читан у бившој Југославији, где је 1984. сарајевски издавач "Веселин Маслеша" објавио пишчева сабрана дела.

Стари политички мит

Нажалост, његово политичко деловање је далеко контроверзније од улоге романописца. Оно започиње са гласовитим есејом "Трагедија Средње Европе", који је Кундера објавио 1983. године у француском часопису "Деба", а потом, идуће године, у престижном "Њујорк ривју ов букс".

У њему писац отвара омиљену тему - неприпадања Русије Западу. Кундера пише да је географска Европа "одувек била подељена на два дела која су се посебно развијала: један је био повезан са старим Римом и католичком црквом (њено посебно обележје је латински алфабет), други је био усидрен у Византији и православној цркви (посебно обележје: ћирилица)."

Први је стварни Запад, тврди Кундера, други то нипошто није. У његовим очима, овај други део, Русија, представља слику у негативу, антитезу првог, "правог" и јединог Запада, или његову потпуну негацију: "Још једном желим да подвучем да се на источној граници Запада, јаче него било где другде, Русија сматра Анти-Западом; не третира се као једна од многих европских сила, већ као посебна, сасвим другачија цивилизација."

Заправо, овде се суочавамо са веома старом политичком митологијом. Кундера само варира стару тему Средње Европе, прилагођавајући је новим геополитичким околностима, на крају Хладног рата. Изворно, концепт Средње Европе је супротстављен и Западу и Истоку, али му Кундера даје нови смисао и садржај, уклапајући га у једноставну хладноратовску опозицију Исток-Запад. Отуда извире и његов наглашени, борбени, агресивни антирусизам.

Средња Европа, сматрао је Кундера, представљала је истинско "царство културе", непомирљиво супротстављено Истоку. Оштрица Кундериног непријатељства уперена је против некултурне, "трајно неевропске" и Западу суштински туђе Русије, не само бољшевичке или совјетске, већ једноставно православне и "другачије".

Наводно, овде Кундера говори у име угњетаваних малих народа, смештених у широком појасу између Немачке и Русије.

"Отети Запад"

Кундера је у есеју Средњу Европу прогласио за "отети Запад". Како је тврдио писац, ово "велико средиште западне културе", управо у доба њеног највећег процвата, "апсурдна пресуда Јалте" трагично дели на два дела, од којих је онај важнији "прогутала руска цивилизација". Одлучујућа година била је 1945. - година нацистичког и немачког слома.

"После године 1945, граница између двеју Европа померила се неколико стотина километара на Запад", додаје чешки писац, "и народи који су се дотле сматрали западнима једног јутра су се пробудили констатујући да се налазе на Истоку."

Кундерина реконструкција "прошлости Средње Европе" у најмању руку је произвољна. Стварна историја Средње Европе није била нимало идилична. Средња Европа, у Кундериној верзији, диктира нове границе и нове, још чвршће, линије подела, ка "неевропском Истоку" (Русији) и ка Југоистоку (Балкану). Ограда се, у ствари, подиже према православним Словенима и према Кунедриној фантазмагоричној "Азији".

Берлински зид није срушен 1989, он је само померен даље на исток. Подела Европе на два дела запечаћена је ширењем НАТО-а и ЕУ, све до руских граница, а потом и ратом против Југославије и у Украјини. Зато је Запад 90-их година прошлог века упорно и бесмислено понижавао Русију и зато је на Балкану исцртавао нове границе.

Средња Европа као место рођења европског фашизма

На почетку рата у Југославији, у француском "Монду" Кундера је објавио чувени "Апел за спасавање Словеније", захтевајући да се Словенија, заједно са Хрватском, огради и "заштити" од "српског Балкана". Кундера припада оним "средњоевропским интелектуалцима", попут Вацлава Хавела или Херте Милер, који су 1999. без резерве подржали рат НАТО-а против тадашње Савезне Републике Југославије (Србије).

Слично бившој Југославији, ова "непремостива цивилизацијска подела" је у Украјини у најмању руку допринела избијању и распламсавању рата.

У Хрватској, писац Миљенко Јерговић је признао да је сам концепт Кундерине Средње Европе у основи двосмислен: "Средња Европа је (постала) објекат чежње источноевропских малограђана, десничара, углавном врло сумњивих типова."

То је, у исто време, "родно место наших јеврејских идентитета и европског антисемитизма", као и место рођења европског фашизма: "Средња Европа је", додаје Јерговић, "оквир за симфоније Густава Малера и само у Средњој Европи могао се родити Адолф Хитлер…"