Мистерија Кенедијевог убиства: Шта (ни)је открила Воренова комисија

 Убиство председника САД Џона Кенедија, које се одиграло 22. новембра 1963. године у Даласу, у Тексасу, све до данас подстиче контроверзе и спорења. Сумња у званичну верзију овог догађаја постојала је од почетка истраге.

Нови председник САД Линдон Џонсон покушао је да на расправе стави тачку, оснивајући злогласну Воренову комисију, извршном наредбом из новембра 1963. Та комисија је требало да коначно "закључи случај", али то јој није пошло за руком.

Има заиста много нејасних и чудних детаља у убиству Кенедија. Поменимо само да је, стварног или наводног, починиоца Ли Харвија Освалда, свега два дана касније убио извесни Џек Руби, а да је ово убиство из подрума полицијске станице у Даласу преносила телевизија. Шта је овај власник коцкарница радио у локалном затвору? И Руби је убрзо умро под неразјашњеним околностима, наводно од рака плућа, у јануару 1967. 

Воренову комисију основао је лично председник Џонсон. То је била Председничка комисија, а не комисија чији би рад надзирао Конгрес.

Такође, оснивање Комисије омогућило је да се избегне да вођење истраге буде препуштено генералном тужиоцу Роберту Кенедију, брату председника Кенедија. Надлежност тужиоца Кенедија била би могућа уколико би се већ увелико дискредитована држава Тексас повукла из случаја у корист савезних власти у Вашингтону.

"Усамљени стрелац" Ли Харви Освалд

Убрзо после консултација која је одржао са директором ФБИ Едгаром Хувером, Џонсон је основао Комисију.

Комисија је имала посебна овлашћења, која су јој омогућавала да на сведочење позива разна лица и право на извођење доказа, али под крајње необичним околностима. Њен коначни извештај, који садржи 888 страница, представљен је Џонсону и објављен је, како се тврди, у интегралној верзији 27. септембра 1964.

Како показују транскрипти Џонсонових телефонских разговора, неки званичници су се отворено противили њеном формирању. Иначе, Комисија је добила своје незванично име према председавајућем, главном судији Ерлу Ворену. 

Закључци Комисије били су јасни и крајње недвосмислени: председника Кенедија убио је Ли Харви Освалд, који је деловао као "усамљени стрелац". Комисија је закључила и да је Освалдов убица Џек Руби све урадио на своју руку. Налази Воренове Комисије нису допринели смиривању, већ су изазвали нове контроверзе, које су касније потврдила нека истраживања.

Како примећује истраживач убиства Кенедија Тијери Ленц, озбиљне грешке полицијских снага Даласа, као и неки потези власти Тексаса, које су напрасно одлучиле да цео "случај затворе", додатно су подгрејали сумње у званичну "истину", што траје све до данас.

Ауторитет председника Џонсона, који је и сам био из Тексаса, тиме је био озбиљно начет.

Окупљање у атмосфери тајности

Ускоро је дискредитован и саветник председника Џонсона, Николас Каценбах, именован на место саветника непосредно после убиства Кенедија. У ствари, Каценбах се највише дискредитовао сопственим изјавама, попут оне да "јавност мора да буде задовољна тиме да је Освалд био убица и што нема савезнике који су на слободи."

Судија Ворен је најпре одбио да председава комисијом. Тек под притиском Џонсона, који је говорио о "међународним тензијама и "опасности од рата", које је наводно изазвало убиство његовог претходника, Ворен је прихватио председавање.

Остали чланови комисије бирани су између представника Републиканске и Демократске странке у Представничком дому. Ипак, они су укључивали и фигуре попут бившег председника Светске банке Џона Џеја Меклоја или бившег директора ЦИА Алена Далса, кога је Кенеди отпустио у новембру 1961. године, након дебакла у Заливу свиња на Куби.

Воренова комисија се први пут састала 5. децембра 1963, у згради Националног архива у Вашингтону, а распуштена је десет месеци касније. Сва заседања Комисије била су затворена, што им је давало атмосферу тајности. Заправо, саслушања су била затворена за јавност уколико сведок није захтевао јавно саслушање. Изузев једног јединог сведока, нико то није затражио од Комисије.

Како је недавно приметила портпаролка руског Министарства иностраних послова Марија Захарова: "Историја породице Кенеди довољно говори сама за себе. Само четири године након убиства 35. председника Џона Кенедија, у ноћи између 4. и 5. јуна 1968, његов брат Роберт Кенеди убијен је у хотелу `Амбасадор' у Лос Анђелесу. Тада је важио за фаворита на председничким изборима."

Зашто је убијен још један члан породице Кенеди? "Смрт Роберта Кенедија", изјавила је Захарова, "тада је изазвала олакшање код представника војно-индустријског комплекса, који су зарадили огроман профит од Вијетнамског рата, који је управо Кенеди намеравао да оконча."

Тајна "магичног метка"

Коначно, и некадашњи амерички обавештајац Пол Ландис, који је штитио бившу прву даму САД Џеки Кенеди, и у тренутку смрти се налазио поред Џона Кенедија, недавно је изразио дубоке резерве према налазима Воренове комисије.

У недавном интервјуу, који је дао за "Њујорк тајмс", Ландис је посумњао у извештаје о "магичном метку", који је, пре него што је погодио тадашњег гувернера Тексаса Џона Коналија, наводно прошао кроз тело Кенедија.

Ландис је у својим изјавама поново оспорио и званични извештај ЦИА, према коме је за смрт тадашњег председника крив Освалд. Такође, он је сведочио да је чуо више пуцњева и да после нико није обезбеђивао место убиства.

Ландисов исказ указује на могућност да је у убиству учествовало више од једног нападача јер, уколико "магични метак" није погодио и Кенедија и Коналија, теорија "једног метка" је лажна, што иде у прилог закључку ФБИ према којем Освалд није имао времена да пуца двапут заредом.

Ко, дакле, стоји иза убиства председника Кенедија? Преостају само нагађања; превише је питања, премало јасних одговора. Ако је Кенеди, као што тврде неки од његових сарадника, заиста желео да нормализује односе са СССР-ом, то је могао да буде савршено довољан разлог.

Руководство ЦИА и ФБИ је желело да се и даље "боре против црвене опасности", против озлоглашеног комунизма, уживајући у свим привилегијама у које су спадали и издашни државни фондови, а то је, по сваку цену, морало да се спречи.

Како закључује Захарова: "Историја америчке политике садржи многе ружне чињенице, које се прећуткују. Иза промоције лицемерне реторике крију се заправо неоколонијалне амбиције и жеља да се на било који начин заштите њихови геополитички интереси и њихов неухватљиви утицај у свету."