Свет
Ако је Кина диктатура, шта је Америка: Где влада народ, а где новац?
Народ у Кини учествује у власти и након избора, кроз политичке консултације, доношење одлука и надзор; У Америци се за све пита олигархија
Отопљење односа Америке и Кине потрајало је свега неколико сати, пошто је, у свом добро познатом маниру краве која да пуно млека, па шутне кофу и све проспе, Бајден поново покварио постигнуте договоре. Опет је, одмах после успешног разговора са кинеским лидером – изашао у јавност и рекао: "Си је диктатор".
Прича о Кини као диктатури, а Америци као демократији, толико је пута поновљена да су је многи прихватили као аксиом. Сто пута поновљена лаж постала је истина и у овом случају – јер иако је можда Америка заиста колевка демократије – сада је потпуна олигархија.
Народ у овој земљи заправо и нема никаквог утицаја на политику своје државе – њихова грађанска права су практично суспендована, док "демократски" одлучују само најбогатији међу њима.
У Кини је, веровали или не, народ много више укључен у обликовање државе и свакодневног живота.
То сведочи и новинар и стручњак за Далеки исток Борислав Коркоделовић, који за РТ Балкан подсећа да је Бајден, називајући Сија диктатором, додао и да Кина има систем који функционише другачије од америчког, те је тако признао да постоје различити системи и да се не може све подвести под једну – америчку капу.
Бајден покушава да западни концепт демократије претвори у бренд своје администрације, иако постоји и други концепт- руски теретичари зову га "незападним демократијама". А то, каже наш саговорник, спроводи и Комунистичка партија Кине (КПК).
Њеног генералног секретара Сија, за председника државе бира Свекинески народни конгрес (СНК), врховно законодавно тело које се састаје једном у пет година и има више од 3.000 посланика. Међу њима су чланови осам политичких партија које легално делују у Кини. Чињеница да је Кина вишестраначка држава, каже наш саговорник, често се прећуткује на Западу, иако се КПК чији је Си генерални секретар, консултује са челницима тих странака.
У Кини, указује Коркоделовић, постоји систем посредних и непосредних избора.
Избори за СНК почињу од села (и предграђа градова) и мањих градова који бирају непосредно (сваки грађанин може да се кандидује и да буде биран), док се на нивоима мегалополиса, покрајина и Свекинеског народног конгреса, делегати бирају из непосредно изабраних нижих тела.
"Народни конгреси постоје на пет нивоа (укупно имају 2,62 милиона делегата) и оличавају процес свеукупне народне демократије која народу омогућава да широко и континуирано учествује у свакодневним политичким активностима на свим нивоима, укључујући изборе, али и политичке консултације, доношење одлука и надзор. Посланици пола радног времена проводе на радном месту, а онда обилазе изборне јединице, консултују се са грађанима и слушају мишљења која затим износе на телима у којима представљају народ", објашњава наш саговорник.
У Америци је с друге стране, један теренски експеримент показао да обичан народ готово да и нема приступ својим представницима у Конгресу.
Једна политичка организација контактирала је, наиме, 191 конгресну канцеларију тражећи састанке на којима би се разговарало о закону који је на чекању, а чланови организације су се насумично представљали или као бирачи или као донатори кампање.
Од људи који се представили као донатори, 19 процената је добило састанак са чланом Конгреса или високим функционером, а шансу за то имало је само пет одсто људи који су се идентификовали као бирачи.
Није ли то практичан доказ да у Америци не влада "демос", односно народ? Већ искључиво богати "демос".
"Демократија није украс који се користи за декорацију. Она треба да се користи за решавање проблема које људи желе да реше. Ако се народ пробуди само ради гласања, а затим уђе у период мировања, ако му се током кампање понуде песма и игра, али не и право гласа после избора, ако буду фаворизовањи током агитовања, али су остављени на ледини после избора, то није права демократија", рекао је својевремено Си, а подсетио Коркоделовић.
У САД је демократија, дакле, само украс.
Нерадо је то признао и бивши амерички председник Џими Картер. "Новац у политици", навео је, оно је што од САД ствара олигархију. Земљом не управља народ, јер узде су у рукама мале групе екстремно богатих људи.
Да у САД доминира богата и моћна елита закључила је и студија коју су још пре десетак година спровели професор Мартин Гиленс са Универзитета Принстон и професора Бењамина И. Пејџа са Универзитета Нортвест.
"Мултиваријантна анализа указује да економске елите и организоване групе које представљају пословне интересе имају значајан независан утицај на политику америчке владе, док просечни грађани и масовне интересне групе имају мали или никакав независни утицај. На енглеском речено: неколико богатих помера политику, док просечан Американац има мало моћи", указали су.
Американци, истина, имају редовне изборе, слободу говора и удруживања – али политику не креирају. За све се пита мали број моћних организација и богаташа, док народ има мало или нимало утицаја. А то, указују истраживачи, озбиљно угрожава тврдње да је Америка демократија.
Истраживачи су до овог закључка дошли након што су прегледали одговоре на 1.779 анкетних питања постављених између 1981. и 2002. о питањима јавне политике. Рашчланили су одговоре према нивоу прихода, а затим утврдили колико често су људи одређених нивоа прихода и организоване интересне групе заправо примењивале своје политичке преференције.
"Предложена промена политике са малом подршком међу економском елитом Американца усваја се само у око 18 одсто случајева, док су предложене промене које имају подршку елите усвајају у око 45 одсто случајева", открили су они.
У "демократској" Америци, народу је право гласа одузео - новац.
