Свет
Како је грађено пријатељство Русије и Кине: Од Стаљина и Маоа до Путина и Сија
Односи Русије и Кине су кроз историје имали своје успоне и падове, али су током последњих десетак година достигли свој историјски максимум - уз простор за њихов даљи напредак и продубљивање
Јачање веза Русије и Кине на Западу је годинама гледано са ниподаштавањем: западни званичници и "стручњаци" често су говорили како је то "изнуђено партнерство" које "не може да опстане", као и да ће "пре или касније морати да пукне".
"Они имају брак из користи. Нисам сигуран да је то из неког убеђења. Русија је у великој мери млађи партнер у том односу", рекао је амерички државни секретар Ентони Блинкен америчким сенаторима у марту 2023, током државне посете кинеског председника Си Ђинпинга Москви.
И заиста, односи Кине и Русије (раније Совјетског Савеза) имали су своје успоне и падове: кроз векове су се кретали од блиске сарадње до отворене конфронтације. Међутим, како је то у колумни за најутицајнији амерички спољнополитички магазин "Форин полиси" приметио аналитичар Александар Габуев, западни скептицизам превиђа једну значајну реалност: Кина и Русија су сада ближе него било када од педесетих година прошлог века.
Добар пример блиских односа две земље је недавни састанак руског министра спољних послова Сергеја Лаврова са кинеском колегом Ванг Јијем и председником Кине Си Ђинпингом, као и најављена посета руског председника Владимира Путина Пекингу.
"Русија и Кина би требало да јачају стратешко партнерство у међународној арени, да делују одговорно у контексту до сада невиђених промена глобалних размера и да имају главну улогу у формирању судбине човечанства", поручио је Си Ђинпинг на састанку са шефом руске дипломатије.
Историја показује да, иако односи Русије и Кине нису били без трзавица, ипак постоји добра основа за још дубљу и ефектнију сарадњу - поготово у тренутку значајних промена у међународном поретку, слабљења утицаја САД и успона нових сила на међународној позорници.
Успони и падови у односима Русије и СССР током Хладног рата
Непосредно након победе комуниста у кинеском грађанском рату крајем 1949. године, односи новоформиране НР Кине и Совјетског Савеза били у успону, а две стране су годину дана касније потписале Споразум о пријатељству, савезништву и међусобној помоћи. Совјетска помоћ је била кључна у настојањима Кине, у то време доминантно пољопривредне државе, да се модернизује и индустријализује.
Ипак, након смрти совјетског лидера Јосифа Стаљина у марту марту 1953, везе Москве и Пекинга западају у кризу, која ће наредних година ескалирати и довести до пуцања совјетско-кинеских односа. Кључна личност у том процесу је био нови лидер СССР-а Никита Хрушчов, који је власт учврстио 1956. године, након чега је започео реформе (познате и као "Хрушчовљево отопљавање"), али и дестаљинизацију, када је дозвољена одређена критика његовог претходника.
Хрушчовљеве реформе наишле су на критике у Пекингу, пошто је кинески лидер Мао Цедунг подржавао ригидније тумачење комунистичке доктрине. Кина је СССР оптуживала за "ревизионизам" и издају идеала Маркса и Лењина, а Хрушчову су замерали и наводно превише мекан став према САД.
Односи две стране достигли су тачку пуцања након кубанске ракетне кризе 1962, пошто су Кинези оштро критиковали одлуку Москве да деескалира ситуацију и постигне компромисно решење са Вашингтоном. Крајем шездесетих, СССР и Кина су водиле кратак оружани сукоб дуж границе на реци Усури, који је окончан 1969. године.
Хенри Кисинџер и отварање Кине према Западу
Захлађење у односима СССР и Кине није прошло без последица, а њих је први уочио амерички саветник за националну безбедност Хенри Кисинџер, који је 1971. године тајно отпутовао у Кину и разговарао са тамошњим руководством. Његова замисао је била да би САД требало да искористе сукоб Москве и Пекинга како би привукле Кину - потенцијалну "силу број три" у хладноратовском поретку - на своју страну.
Кисинџерова посета Пекингу се показала као успешна пошто је Кина, у страху од свог северног суседа, сада била спремна да пригрли подршку друге суперсиле - па чак и ако су између њих постојала дубока идеолошка неслагања.
Свега неколико дана након Кисинџерове посете, амерички председник Ричард Никсон је најавио да ће се и он запутити у кинеску престоницу - што је изазвало шок широм света. Његова посета Кини у фебруару 1972. обично се узима као почетак отопљења кинеско-америчких односа и једна од прекретница у Хладном рату.
Седам година касније, за време председничког мандата Џимија Картера, САД су званично признале владу НР Кине у Пекингу као легитимну власт у читавој земљи - чиме је напуштена дотадашња политика признавања Републике Кине, односно Тајвана.
Распад СССР и нови замах у руско-кинеским односима
Крај Хладног рата отворио је нове могућности за отопљавање односа СССР и Кине. Две државе су тако 1991. године потписале споразум о демаркацији границе, којим су закопане ратне секире и који је омогућио развој дубље сарадње две стране.
Након распада СССР-а у децембру 1991. године, односи сада независне Руске Федерације и НР Кине кренули су узлазном путањом.
Москва и Пекинг су 1992. објавили да њихови односи представљају "конструктивно партнерство", да би та формулација 1996. била унапређена у стратешко партнерство. Председници Русије и Кине Владимир Путин и Ђијанг Цемин су 2001. године потписали и Споразум о пријатељству и сарадњи две државе.
Сарадња је додатно продубљена током прве деценији 21. века, а Кина и Русија су биле покретачи Шангајске организације за сарадњу (ШОС) и формата БРИК (касније БРИКС), заједно са Индијом, Бразилом и Јужном Африком. Односи две земље додатно су ојачани након доласка Си Ђинпинга на чело Кине 2013. године, а он је током посете Москви исте године рекао да ће радити на јачању "специјалних односа" са Русијом.
Путин и Си су се током наредних десет година састали четрдесетак пута, а вероватно најпознатији састанак двојице лидера одржан је током отварања зимских олимпијских игара у Кини почетком фебруара 2022. године, када је партнерство две земље дефинисано као "безгранично".
Почетак руске војне операције у Украјини неколико недеља касније додатно је учврстио односе две силе, а Кина је постала главно тржиште за руски извоз, пре свега енергената.
Значајни резултати забележени су и у економској сарадњи. Док се деведесетих година трговинска размена између две земље кретала између пет и осам милијарди долара годишње, она је 2024. достигла невероватних 240 милијарди долара. Кина из Русије увози значајне количине енергената, пре свега нафте и гаса, док се у другом правцу крећу индустријски производи, укључујући и аутомобиле, као и технологија.
