Како су "Мајке Сребренице" дочекале Украјинке

Десетак удружења која, како тврде, окупљају породице украјинских жртава удружило се са "Мајкама Сребренице", и дошло у Поточаре, како би им "посета Сребреници помогла да лакше крену у потрагу за несталима и убијенима".  

Украјинско министарство унутрашњих послова, наиме, тврди да је, од како је почела Специјална војна операција у тој земљи наводно нестало 38.000 цивила и војника, док активисти тврде да ово није коначан број "јер нису пронађени сви они који су нестали у руској анексији украјинског полуострва Крим 2014. године".

Додик за РТ Балкан из Санкт Петербурга: Резолуција о Сребреници би сахранила БиХ

Већ се на овом штеловању бројки види сличност са Сребреницом, за коју сад земље Запада покушавају да докажу да је била поприште геноцида.

"Поделили смо своја искуства са женама Украјине, упознали их са правима породица несталих и повређених у Босни и Херцеговини, тако да би то могли применити у својој земљи", каже за РСЕ Саша Кулукчија, члан Међународне комисије за нестала лица тврдећи да су "остварили најбоље резултате у свету у погледу тражења ексхумације и идентификације несталих".

Сребреничка удружења заправо толико су била успешна у "тражењу" чак и непостојећих жртава да су њихов број подигли на 8.000 иако Влада Републике Српске тврди да је минималан број припадника муслиманских снага/ратних заробљеника, заробљених и погубљених, између 1.500 до 2.000, а да је максималан број могао бити између 2.500 и 3.000 људи, с тим што је део њих био укључен у размену заробљеника.

Занимљиво је да се изненадна "колаборација" удружења из две државе од којих свака покушава да своју "истину" наметне као једину исправну, дешава у тренутку када земље Запада покушавају да наметну резолуцију којом ће запечатити своју тврдњу да се у Сребреници десио геноцид, упркос томе да никада није утврђено да је постојала геноцидна намера, те да је доказано да су војници Армије БиХ, раздвајани од цивила који су слати на територије под муслиманском управом.

Украјинце и бошњачки део БиХ повезује околност да, осим што су једини "овлашћени" за креирање истине, и једни и други имају дежурне кривце чије се жртве не помињу. За Украјинце су то Руси, за Бошњаке – Срби.

Имајући у виду и ко су спонзори и покровитељи, како кијевског, тако и сарајевског режима, јасно је одакле та све чвршћа и све блискија сарадња. И једнима и другима заштитници су на Западу.

Исти они који су Русе и Србе прогласили вечитим "злочинцима" финансирају украјински рат против Русије, спонзоришу резолуцију о Сребреници и гурају "Косово" у Савет Европе.

У тој антисрпској офанзиви последњих дана је предњачио украјински  посланик Алексиј Гончаренко који је, не би ли лажну државу "углавио" у ову међународну организацију, оптужио Србију да жели да обнови српско царство, те да је потребно да одустане од тога и прихвати "Косово" као независну државу и с њом успостави суседске односе.

Украјински посланик: Време српске империје је прошлост, прихватите "Косово" као државу

Традиционално пријатељство Русије и Србије, чини се, постаје неопростиво за, такође Београду традиционално пријатељски, Кијев.

Без обзира на то што српске власти све време инсистирају како поштују територијални интегритет Украјине, земља која није признала Косово, све ближе сарађује са лажном државом.

Како другачије протумачити недавни састанак бивше министарке спољних послова привремених приштинских институција Мељизе Харадинај-Стубле шефом украјинске обавештајне службе Кирилом Будановим у Кијеву или пак обећања Ејупа Маћедонција да ће Украјини послати пакет помоћи "ради повећања индиректне ватрене моћи јединица украјинске војске".

Упркос заинтересованости за нестале, никако, међутим, да упитају приштинске званичнике о судбини несталих Срба из јужне српске покрајине - оних чија је судбина непозната више је од 1.600.

Да ли су и коме, бошњачке жртве вредније од српских, или је у питању само игра која осликава сложену геополитичку ситуацију у којој део земаља покушава да диктира другим државама како да се понашају, у шта да верују и с ким да сарађују?

Синхронизоване акције попут иницијативе о резолуцији о наводном геноциду, као и иницијативе о уласку "Косова" у Савет Европе, показују да се "старт" увек свира на истом месту - у Бриселу, Вашингтону, Лондону... 

У складу са девизом "пријатељ мог пријатеља је мој пријатељ", кијевски режим укључујући се у антисрпски фронт ризикује дугогодишње добре односе са Србијом не би ли, колико толико, оправдао новац који стиже са Запада.

Са сабраћом, Русима, англосаксонски пријатељи су их већ одавно посвађали.