Свет
Мит о НАТО члану 5: Челична гаранција није тако челична?
Обавезе Алијансе нису толико обавезујуће, било правно или политички, као што се мисли
Након почетка Специјалне војне операције, Украјина је затражила чланство у НАТО-у и о том захтеву ће се разговарати на самиту Алијансе идућег месеца у Вашингтону.
У срцу ове, али и дебате о могућем повратку Доналда Трампа у Белу кућу, након што је критиковао чланове НАТО-а због недовољног издвајања за одбрану, налази се претпоставка да Северноатлантска алијанса захтева од своје 32 чланице да се умешају и помогну ако нека од њих буде нападнута.
Правни експерти упозоравају, пише "Дифенс зоун", да су у пракси обавезе међународних организација попут НАТО-а прилично флексибилне.
НАТО споразум је препун "рупа" захваљујући којим, земље чланице могу да "прескоче" неки савезнички рат ако пожеле.
Другим речима, врло је могуће (и очекивано) да САД и друге западне земље не учествују у сукобу у који је укључена нека чланица Алијансе, а да се то не води као кршење обавеза из митског члана 5.
У члану 5 наводи се да ће се "оружани напад" на једну чланицу НАТО-а "сматрати нападом на све" и да ће у случају таквог напада, НАТО чланице "употребом војне силе" помоћи у "поновном успостављању и одржавању безбедности северноатлантске регије".
Проблем је што не постоји јасна дефиниција шта све потпада под појам "оружани напад".
Тако је, на пример, Турска у фебруару 2020. затражила од НАТО-а да интервенише због напада на њену територију и убиства турских војника током грађанског рата у Сирији. НАТО савезници одлучили су да неће бранити Турску војном силом јер ниво насиља (33 мртва војника) није био довољно висок да се подведе под "оружани напад".
Чак и када чланице НАТО-а одлуче да се члан 5 примењује на конкретну ситуацију, свака земља и даље може појединачно да одлучи како да поступи. Односно, иако НАТО има административно особље у Бриселу, не постоји централна НАТО власт која свакој земљи говори шта мора да ради. Уместо тога, свака земља говори НАТО-у шта јесте, а шта није спремна да уради.
Чланице НАТО-а су се само једном формално позвале на члан 5 – након напада 11. септембра 2001. Тада је 13 земаља НАТО-а послало борбене авионе да помогну САД.
Већина НАТО савезника ипак је одлучила да не шаље трупе у Авганистан да подрже САД у њиховој борби против талибана и то није било доживљено као кршење споразума, нити је изазвало дебату.
НАТО уговор такође предвиђа неке изузетке на основу географије. Када је Аргентина ушла у рат са Уједињеним Краљевством (чланом НАТО-а) због Фокландских острва 1982. године, САД и друге чланице НАТО-а су искористиле чињеницу да се Алијанса односи само на северноатлантски регион и да немају разлога да се мешају сукоб.
Стога, прича о чланству Украјине у НАТО-у (као одбрани од Русије) и евентуалном повлачењу САД под Трампом из Алијансе не држи воду, будући да обавезе блока нису толико обавезујуће, ни правно ни политички. А ни морално.
