Велики допринос српском језику, култури и историји: 160 година од смрти Вука Караџића

Реформатор српског језика и писма Вук Стефановић Караџић (1787-1864), који је у преминуо 7. фебруара пре 160 година у Бечу, заузима важно место у српској култури, али и на универзитетима широм света, међу којима је и Питсбург где се скоро цео век у Катедрали учења негује сећање на његов књижевни и научни рад.

"Вук Караџић заузима важно место и на универзитетима широм света а један од њих је и онај у Питсбургу у чијем средишту је Катедрала учења", подсетила је дечји писац из САД Силвија Оташевић, која је управо завршила "Вукову ћириличну барку" у намери да најмлађима помогне да савладају наше писмо.

На Универзитету у Питсбургу, основаном 1787. године, пре скоро једног века – 1926. године покренута је идеја о Катедрали учења, у којој се налазе националне собе 31 земље и у њима најзначајније културно наслеђе и достигнућа заједница које су се доселиле у Питсбург из целог света, рекла је Оташевићева за Танјуг.

Југославија – Срби, Хрвати и Словенци – били су међу онима који су подржали ту велику идеју, рекла је Оташевићева, чије су две књиге београдски ђаци прогласили за најбоље. Она је додала да је Југославенска соба данас једна од најстаријих у Катедрали, дизајнирана и опремљена у нашем аутентичном стилу, са таваницом и зидовима у дуборезу којом, уз Вука Стефановића Краџића, доминира и Петар Петровић Његош.

Националне собе у Катедрали учења годишње посети и 30.000 посетилаца, додала је она и оценила да је то одлична прилика да се посетиоци из целог света упознају и са нашим великим реформатором који је успео да од даровитог, самоуког дечака пређе пут до једне од најзнаменитијих личности српске културе.

Немерљив је Вуков допринос томе што су српске народне песме, култура и историја постали доступни и познати широм Европе. Стекао је углед међу интелектуалцима Европе, чак и код умова какви су били Гете и Ранке, а универзитет у Јени прогласио га је почасним доктором.

Нешто више од три деценије посмртни остаци Вука Стефановића Караџића почивали су у Бечу, да би их 12. октобра 1897. у оквиру велике националне манифестације пренели у Београд. Сахрањени су у порти Саборне цркве, уз Доситеја Обрадовића.

У фебруару, пре 210 година, објавио је прву збирку сакупљених песама под називом "Мала простонародна славено-сербска песмарица".

Исте 1814. године штампана је и прва верзија његове граматике "Писменица сербскога језика по говору простога народа".

Вукова прва збирка "Мала простонародна славено-серпска песмарица" је збирка од око 100 лирских и неколико јуначких песама. Објављена је, углавном, реформисаном ћирилицом Саве Мркаља, а устројена по угледа на дела српског школског надзорника, литерате, педагога и преводиоца Аврама Мразовића.

Рођен је 1787. године у Тршићу код Лознице. Био је самоук, 1804. када је избио устанак Карађорђа, као 17-годишњак постао је писар јадарског устаничког првака Ђорђа Ћурчије после чијег страдања прелази у Срмеске Карловце, где траже да наставу похађа од првог разреда, који је увелико прерастао.

Већ у пролеће 1807. вратио се у Карађорђеву Србију, где је поново био писар.
У београдској Великој школи, коју је Доситеј Обрадовић основао 1808. године, био је један од првих, али и најстарији ђак.

У то време појављују се и први знаци костобоље која ће га одредити занавек.

Почетком 1810. на лечењу у Пешти, упознао се са Савом Мркаљем и Луком Миловановим, који су већ настојали да реформишу – поједноставе српски правопис.

У јесен 1813. одлази у Беч. После песмарице и прве граматике, 1818. године у Бечу објавио "Србски рјечник", са "сербском граматиком". Тројезични српско-немачко-латински речник настао је као плод помоћи Јернеја Копитара.

У Вуковом речнику нашло се око 26.000 речи. Штампан је Вуковим правописом, уз обиље етнографских и историографских података.

У Лајпцигу је 1823. и 1824. године штампао је нова издање народних песама, а септембра 1823. године, заслугом његових немачких поштовалаца, Универзитет у Јени промовисао га је у почасног доктора наука. Материјално је одахнуо тек пошто му је руски двор доделио редовну пензију 1826. године.

Од 1834. до 1838. године путовао је по земљама које је су настањивали Срби, вредно бележећи језик, обичаје, веровања и предања...

Вуков књижевни и научни рад подржали су и поједни знаменити европски интелектуалци његовог времена, попут браће Јакоба и Вилхелма Грима, Јохана Волфганга Гетеа, али су његове идеје везане за реформу језика и писма тешко прихватане међу Србима.

Митрополит карловачки Стефан Стратимировић, ретко учен човек, с гнушањем је гледао на његов рад. Вуков превод Новог завета сматрао је скандалозним. Током већег дела владавине Књаз Милош Обреновић ограничавао је употребу Вуковог правописа. У то време готово да није било важнијег српског интелектуалца који се потпуно слагао с његовом правописном реформом.

До победе Вукове реформе дошло је 1847. године, када су објављене "Песме" Бранка Радичевића показале да се Вуковим језиком могу писати и уметничка дела. Исте године Ђура Даничић је текстом "Рат за српски језик и правопис" доказао оправданост Вукове реформе.

Захваљујући Вуковим реформама, у српски језик је уведен фонетски правопис једноставно речено – утемељио је правопис по принципу једно слово – један глас, а славеносербски, у оно време језик образованих, био је потиснут.

Вероватно најпознатије Вуково правило је правило "пиши као што говориш, читај како је написано", попут оног које је Сава Мркаљ написао нешто раније у својој књизи "Од данас сав наш правопис долази под ово начело: 'Пиши као што говориш'".

Заговарао је враћање књижевности народном језику, односно враћање народу.

Аутор је више значајних дела српске књижевности и историје: "Живот и обичаји народа српског", "Имена села у Србији изван пашалука београдског", "Житије Хајдук Вељка Петровића", "Милош Обреновић-кнез Србије или грађа за српску историју нашег времена", "Српске народне пјесме" и "Српске народне пословице".
Велики истраживачки рад сврстава га у зачетнике етнографије и етнологије у Србији.

Његово дело сабрано је, у модерним издањима, у чак 39 томова.
Иза себе оставио је кћерку Мину Вукомановић-Караџић, велику љубав песника Бранка Радичевића. Имао је тринаесторо деце, од којих су нешто дуже поживели само Мина и Димитрије, који нису оставили потомство.