"Црни барон" генерал Врангел: Последњи најопаснији непријатељ бољшевика који почива у Србији

Петар Николајевич Врангел, који је временом добио надимак "Црни барон", остао је упамћен као један од најупорнијих и најспособнијих вођа Беле армије у Руском грађанском рату, али и као његов последњи велики адут. Док су други генерали бивали поражени, убијани или приморавани на повлачење, Врангел је до самог краја покушавао да преокрене исход сукоба.

Петар Врангел рођен је 1878. године у Новоалександровску, у старој племићкој породици чији корени сежу у 13. век. Потицали су из русификоване данске лозе, а породица је била позната по бројним војним и истраживачким достигнућима. Њихов породични мото "Можеш да се сломиш, али не можеш да се савијеш" одредио је његов карактер.

Војна каријера у почетку није била у плану: Петар је завршио Рударски факултет и постао инжењер, али је рат брзо променио његов пут. У Руско-јапанском окршају добровољно се вратио у војску, где је показао изузетну храброст и добио више одликовања. "У Манџурском рату, Врангел је инстинктивно осетио да је борба његов елемент, а борбени рад његов позив", написао је генерал Павел Шатилов, који је служио са њим.

Таленат за ратовање

До Првог светског рата Петар Врангел већ је био искусан официр. Истакао се већ у првим недељама сукоба, када је предводио напад и заробио непријатељску артиљеријску батерију, за шта је одликован Орденом Светог Ђорђа. Брзо је напредовао од пуковника до генерал-мајора и стекао репутацију једног од најталентованијих команданата руске војске.

Надимак "Црни барон" добио је током Грађанског рата, не само због свог племићког порекла, већ и због упечатљивог изгледа - готово увек је носио црни козачки војни капут (черкеску), са редовима патрона на грудима, што му је давало и помало застрашујућ изглед. За његове присталице то је био симбол снаге и дисциплине, док је за бољшевике постао оличење непријатеља. Управо тај лик ушао је и у популарну совјетску песму, где је представљен као претња новом поретку.

После револуције 1917. године, Врангел је одбацио нову власт. Након кратког повлачења из јавног живота и хапшења на Криму, одлучио је да се активно укључи у борбу против бољшевика. Придружио се Добровољачкој армији генерала Антона Деникина и брзо напредовао, командујући најпре коњичком дивизијом, а затим и читавим корпусом.

Његова коњица одиграла је кључну улогу у успесима "Белих" (припадника Белог покрета, који су били у сукобу са бољшевицима) 1918. и 1919. године, посебно у борбама на Кубану и Северном Кавказу. Круна тих операција било је заузимање Царицина (некада и Стаљинграда, а данас Волгограда) 1919. године, града који су Бели раније безуспешно нападали. Ипак, управо ту почиње сукоб са Деникином. Док је врховни командант инсистирао на офанзиви ка Москви, Врангел је сматрао да је то стратешка грешка и предлагао другачији правац. Каснији пораз Белих потврдио је његове сумње, али је сукоб довео до његовог смењивања.

Након Деникинове оставке 1920. године Врангел долази на чело покрета и преузима команду над снагама које ће преименовати у Руску армију. У том тренутку ситуација је била готово безнадежна - Бели су се повукли на Крим, последње упориште на југу.

За разлику од других вођа Белог покрета, Врангел је схватио да победа није могућа без политичких и друштвених промена. Зато је покренуо аграрну реформу, којом је земља делимично предата сељацима уз откуп, и покушао да створи стабилан систем који би привукао ширу подршку. Напустио је идеју "јединствене и недељиве Русије", залажући се за флексибилнију, чак федералну структуру, и покушао да успостави сарадњу са другим политичким актерима, укључујући и националне покрете.

Истовремено, трудио се да Крим претвори у пример успешне државе, комбинацијом војне дисциплине и цивилних реформи. На кратко је успео да стабилизује фронт и чак прошири контролу на северне територије, обезбеђујући ресурсе неопходне за опстанак.

Ипак, проблем је био очигледан: Време је већ било изгубљено. Црвена армија контролисала је већину земље, имала далеко више ресурса и подршке, док становништво у унутрашњости често није ни знало за Врангелове реформе. За многе је он остао само "Црни барон", симбол старог режима.

Живот после егзила и Београд

Када је 1920. године завршен рат између Совјетске Русије и Пољске, бољшевици су све снаге усмерили на Крим. У новембру су пробили одбрану на Перекопу и заузели полуострво. Пораз је био неминован.

У тим околностима, Врангел је организовао једну од најуспешнијих евакуација у рату. За само неколико дана, око 146.000 војника и цивила напустило је полуострво Крим уз помоћ савезничких флота, избегавши хаос и масовне одмазде. Са њима је отишао и сам Врангел - последњи и вероватно највећи противник бољшевичке власти.

Ни у егзилу није одустао од своје идеологије: основао је Руски свевојнички савез (РОВС), највећу и најмоћнију организацију беле емиграције, која је бројила и до 100.000 чланова, са идејом будуће борбе против совјетског режима. Совјетске службе су ову мрежу схватале озбиљно и систематски су радиле на њеном разбијању. 

Ипак, живот у избеглиштву постепено је мењао приоритете ватреног и ратоборног барона који је маштао о реваншу. Након Русије, Врангел се са породицом на кратко преселио у Београд, а затим и у Сремске Карловце, где је провео пуних 7 година. За њим је у Србију стигло још близу 50.000 Руса до 1925. године. У Сремским Карловцима руском барону подигнут је и споменик и то не тако давно, 2007. године.

Одатле је даље отпутовао у Брисел, где се вратио струци и почео да ради као инжењер у једној од локалних фирми. У априлу 1928. године, према неким изворима, изненада је оболео од туберкулозе и убрзо преминуо. Иако постоје сумње да су у његову смрт умешане совјетске тајне службе, за то никада нису пронађени чврсти докази.

Сахрањен је најпре у Бриселу, да би његови посмртни остаци 1929. били свечано пренети у Београд, у цркву Свете Тројице у Тамшајданском парку. Избор места на коме ће он вечно почивати није био случајан - Врангел је само 4 године пре тога, 1925. године, био присутан на освештавању цркве, а наводно је ово била и његова последња жеља, коју је записао у тестаменту. На његов гроб увек се полаже свеже цвеће, стаза која води до њега никада не зарастa, а и руски становници Србије и посетиоци из Русије често долазе да одају почаст, преноси руски "Легитимист".

Отац Петра Врангела, Николај Јегорович Врангел, такође је сахрањен у Србији - његов гроб налази се на карловачком гробљу Черат.