Албинизам, велики листови, убрзан раст: Како су се флора и фауна Чернобиља промениле за 40 година

Највећа несрећа повезана са мирнодопским коришћењем нуклеарне енергије догодила се у нуклеарној електрани Чернобиљ 26. априла 1986. године. Током планираног гашења четвртог реактора ради одржавања, запослени су покушали да изведу експеримент који је требало да симулира рад у условима ванредног напајања, при снази од 22 до 30 одсто. Експеримент је измакао контроли - уследиле су две снажне експлозије које су уништиле реактор и делове турбинске сале. Пожар који је избио додатно је допринео ширењу огромне количине радиоактивног материјала у атмосферу.

Већ наредног дана постало је јасно да се загађење наставља, јер су радиоактивне материје и даље цуриле из оштећеног реактора. Облак радијације проширио се широм Европе - стигао је до Уједињеног Краљевства, Шведске, Италије и других земаља. Процењује се да је контаминирано око 200.000 квадратних километара. Унутар тадашњег СССР-а, најтеже су погођене Брјанска и Липецка област, док су трагови падавина забележени и у Лењинградској области, Мордовији и Чувашији.

До новембра исте године изграђен је бетонски саркофаг, познат као "Склониште", који је зауставио даље ослобађање радиоактивних супстанци. У међувремену, из зоне у радијусу од 30 километара евакуисано је око 116.000 људи, а та област је постала позната као зона искључења.

Заиста је било змајева у јужној Русији - само су били веома мали

Природа и радиоактивност

Последице по природу биле су велике - многе биљне врсте су нестале, а између електране и Припјата настала је чувена Црвена шума - појас контаминираних четинара који су за кратко време променили боју и чак светлели у првим данима након експлозије. Да би се спречило даље ширење загађења, шума је искрчена и закопана, али позадинско зрачење ни данас није у потпуности нестало. Најзагађенији делови, према белоруским стручњацима, налазили су се у речним седиментима, у слоју дебљине око десет центиметара.

Ипак, стање екосистема није било идеално ни пре катастрофе. Простор је већ био значајно измењен људским активностима - мочваре су исушене ради изградње електране и града Припјата, а околна земљишта претворена у пољопривредне површине. Такве интервенције већ су нарушиле природну равнотежу и довеле до смањења станишта за бројне врсте. Животиње су често намерно уклањане, попут вукова, како би се повећала безбедност људи.

Након евакуације, међутим, природа је почела да се враћа. Већ у првим сезонама напуштена поља су населили глодари, чији се број нагло повећао због обиља хране. Научници процењују да се екосистем опоравио за свега пет година. Временом је у зони забележено 15 врста са Црвене листе (списак који садржи попис угрожених врста флоре и фауне којима прети опасност од изумирања), а касније чак 19 ретких врста.

Људска интервенција није у потпуности изостала: Почетком 2000-их у зону је уведено више од 30 Пржевалских коња, са идејом да пасу контаминирану траву. Њихова популација се удвостручила већ у прве четири године. У белоруском делу зоне бизони се успешно размножавају од 1996. године, док се у Брјанској области поново појављују медведи након дугог одсуства.

Подручје је постало уточиште и за бројне птице, укључујући орлове, сове, црне роде, као и ретке врсте попут великог орла пегавца и орла белорепана. Присуство ових птица, које се хране рибом из Припјата, указује на то да вода у реци није значајно контаминирана.

Данас се у зони могу видети јазавци, рисови, јелени, срне, видре, дивље свиње, као и слепи мишеви. Животиње користе напуштене објекте - коњи се склањају у старе фарме, а биљоједи се хране плодовима из напуштених воћњака. Забележен је и случај женке лоса која је ушла у напуштено насеље и сакрила своје младунце од вукова.

Иако је зрачење и даље опасно за људе, многе животиње су се прилагодиле. Чак се уочавају и одређене предности: Вукови у овој зони показују мању склоност ка раку, док птице имају повећан ниво антиоксиданата, што делује као заштитни механизам.

Истовремено, вегетација се шири и игра кључну улогу у задржавању радиоактивних честица. Однос различитих врста дрвећа такође је важан - комбинација брезе и бора смањује акумулацију изотопа попут стронцијума-90 и цезијума-137. Ипак, научници су приметили деформације, попут искривљених стабала и необично великих листова.

У зони су пронађени и мутирани организми, али углавном међу неразвијеним јединкама. Код пољских мишева, на пример, откривени су деформисани фетуси који најчешће не преживе. Код живих животиња, најчешћа аномалија је албинизам. У базену за хлађење реактора ухваћен је албино амур, а сомови који тамо живе достижу велике димензије - али не због радијације, већ зато што немају природне непријатеље и расту током целог живота.

Промене су уочене и код потомака домаћих животиња: дивље краве дају мање млека, али су тежe и живе дуже. Појављују се и такозвани "лосови убице", са необичним роговима који могу бити опасни током парења, иако се такве јединке срећу и ван зоне.

Занимљив пример адаптације је и црна гљивица која не само да подноси зрачење, већ га и користи за раст - процес који је назван радиосинтеза. С друге стране, неке врсте, попут ваљкастих црва, остале су генетски непромењене, без уочених мутација.

Ипак, нису све врсте опстале - беле роде су нестале јер постају плен орлова. У оваквим условима, природна селекција делује брже: Слабији не преживљавају, док се јаче јединке прилагођавају. Један од примера је источна шумска жаба, која је временом потамнела, а тамна боја, захваљујући меланину, штити је од зрачења.

Остаје отворено питање шта је главни узрок ових промена - само зрачење или и долазак нових популација у напуштене просторе. Познато је да зрачење слаби имуни систем, посебно код биљака, што их чини подложнијим штеточинама, а микроорганизми у таквим условима брже размењују гене. Ипак, нека истраживања показују да, иако зрачење делује на ћелијском нивоу, не мора нужно утицати на способност размножавања.

Интересантно је да, у одсуству људи, природа се не враћа у првобитно стање, већ ствара нову равнотежу.