Друштво
Кинески оглас за чобане постао хит: Бег из градова или повратак достојанственог рада?
Више од 700 кандидата пожелело је да чува 3.000 оваца у крају где температура зими бележи и 30 степени испод нуле. Кинески власник фарме Зуо Сјаојонг био је затечен када је видео да је његов оглас за посао чобана на удаљеним и суровим пашњацима јужно од Монголије постао најпопуларнија објава дана на друштвеним мрежама.
Оглас кинеског фармера Зуо Сјаојонга за чобане на забаченим пашњацима јужно од Монголије неочекивано је постао једна од најчитанијих тема на кинеским друштвеним мрежама - али не зато што је Кина земља без посла, већ зато што све више људи преиспитује шта заиста значи добар посао.
За само два места пријавило се више од 700 кандидата, међу њима канцеларијски радници из Шангаја и Чонгћинга, фабрички радници и млади дипломци. Оглас је на Веибоу (Weibo), кинеској верзији Икса, за неколико сати имао 59 милиона прегледа и отворио више од 21.000 расправа.
На први поглед: необична вест, готово бизарна. Али у суштини, показује да кинеско друштво, после деценија убрзане урбанизације, више не гледа на живот ван мегаполиса као на пораз, већ понекад и као на избор.
Зуо је тражио људе који би чували 3.000 оваца на пашњаку од 2.000 хектара, у крају где зими температура пада и испод минус 30 степени. Плата је 8.000 јуана месечно, што је око 1.180 долара, уз обезбеђен смештај и храну. Дакле, више од просека у приватном сектору у кинеским градовима.
Зато овај посао није привукао само људе без избора, већ и оне који су уморни од живота у прескупим градовима, исцрпљени високим киријама, дугим радним временом и канцеларијским притиском.
"Плата јесте висока, али најважније је да ли можете да преживите зиму и радите дугорочно. Ово није туризам", упозорио је Зуо кандидате.
Кина, земља која је свету постала симбол фабрика, мегаполиса и технолошког развоја, сада отвара и питање вредности обичног, тешког, али конкретног рада. Док се на Западу често говори о "крају индустрије" и бекству од физичког рада, у Кини се и посао чобана може наћи у центру националне расправе и то не као романтична бајка, већ као реална алтернатива.
Један од кандидата, двадесетједногодишњи Џејмс Гуо, радио је у фабрици контејнера и пријавио се јер више није могао да издржи смене дуже од 13 сати.
"Немате представу како изгледа радити више од 13 сати дневно, завртати шрафове док вам руке не отекну и не прекрију се жуљевима, а да немате времена ни до тоалета да одете", рекао је он.
Ипак, прича није само о тешкоћама. Она говори и о великој покретљивости кинеског друштва: људи су спремни да промене посао, град, па и читав начин живота ако процене да им то доноси више слободе, стабилности или смисла.
Зуо је на крају запослио два брачна пара који су рођени осамдесетих година, али са искуством у раду на фарми. Младе градске кандидате и самце није узео у обзир, јер живот на таквом месту тражи не само снагу, већ и издржљивост, навику на самоћу и способност да се ради далеко од градске удобности.
"Код нас можда нећете видети другог човека читаву годину. Да ли неко може да издржи такву самоћу - не знам", рекао је Зуо.
Тако је један обичан оглас за чобане постао мала слика савремене Кине: земље огромних градова, великих амбиција и све образованијих генерација, али и друштва у којем се све више људи пита да ли је бољи живот увек тамо где су небодери, канцеларије и неонска светла.
Live
