Кукање пријатељима може бити штетно за мозак

Након непријатне ситуације на послу, улици, конфликта са другом особом или само због лошег расположења, многима је први инстинкт да се некоме пожале, а та особа најчешће буде близак пријатељ. Након брзог "брифинга" преко порука или позива, уговара се састанак на коме се кукање на исту тему наставља. Сама ситуација и даље није разрешена, већ се углавном размењују (негативни) утисци и мишљења. Некада, чак и када се проблем десио пре доста година, многи воле да се присете и причају о њему, подсвесно преживљавајући исте емоције.

Такође, свако познаје барем једну особу којој је проналажење повода за кукање главна животна мисија. Саслушамо их, поделимо мишљење, понудимо решење, али зачарани круг јадиковања се наставља. Убрзо, њихова енергија повуче атмосферу и интеракције постане пука размена песимизма.

Дељење фрустрација са другима изазива емпатију, добија се емотивна подршка, имате осећај валидације ваших осећања, а наравно увек је пожељно имати некога ко је спреман да саслуша и заузврат подели и своје личне проблеме и разочарења. У тренутку може деловати као добро искуство, јер многе емоције избијају на површину. Многе студије потврђују да је кукање заразно, јер је наводно лакше повезати се са негативним емоцијама друге особе, него са позитивним.

Сигрно је да понекада прија и да је здраво "избацити све из себе", али како препознати када је адекватан тренутак за такве разговоре, а када је време искоренити ову навику која може бити штетна по ментално здравље?

Први корак је препознавање сопственог стања након "седнице жаљења". Сигурно је да се осећамо растерећено, али важно је пажљиво анализирати емоције после иницијалног задовољства. Да ли сама помисао на претходно дискутоване теме доноси немир? Да ли је расположење заиста поправљено или је само у питању адреналин након узбудљивог разговора? Да ли се чак појављују физички симптоми, попут главобоље и убрзаног рада срца?

Испитивање личних реакција може открити многе одговоре. Ако јадиковање на одређену тему (поготово више пута) заиста не доноси позитивне резултате и само исцрпљује, онда је време за преусмеравање фрустрација на бољи начин.

Потискивање и скривање емоција није циљ, већ њихово контролисање. Следећи пут, када постоји ризик од превеликог упуштања у разговоре који само проузрокују нервозу, добро је преусмерити тему на продуктивнији начин.

Када неко почне да се жали, у реду је прво послушати особу, поготово ако је тема која се први пут спомиње. Затим, добро је ставити до знања да смо разумели њихова осећања, па онда предложити могућа решења: Како можемо да поправимо ситуацију? Да ли постоји правилан одговор? Ако је одговор 'не', онда остаје опција поптуног обустављања теме, како се јадиковање без правог разлога не би наставило.

Наравно, у таквим тренуцима је важно добро објаснити саговорнику да постоји бољи начин опхођења према проблему. Исто тако, пре него што и сами почнемо да кукамо најбољем пријатељу или другој блиској особи, добро је запитати се да ли заиста желимо помоћ или нам само треба "вентил" за личне фрустрације?