Да ли сте "велики човек" или само не волите конфликт

Понекада се осећамо "добро" када опростимо некоме ко нас је заиста повредио, не зато што осећамо да то заслужују, већ како бисмо деловали као зрела особа и "велики човек" у поређењу с другима. Затим, након неког времена, почињемо осећати да ситуација заправо није била праведна a негативне емоције се постепено нагомилавају. Да ли то значи да смо правилно поступили или смо само креирали другу врсту проблема?

Концепт "великог човека" може бити замршен, јер захтева савршени баланс између скормности и поштовања према другима, али и себи. Следећих неколико примера испрва могу деловати као особине "великих људи", који су увек спремни да се жртвују, али заправо представљају одређене одбрамбене механизме који могу више штетити него помоћи појединцу:

Компромис својих вредности и принципа

Повремено се деси да се људи сложе са туђим мишљењима из пристојности, када интеракције и теме нису превише озбиљне и у тренутку не делује као превелики проблем. Ипак, учестало и "слепо" прихватање туђих ставова, толико да се сопствене вредности, веровања и принципи запостављају може постати проблем.

Природно је (и неопходно) да се наше перспективе на одређене ствари мењају кроз године и различита животна искуства, али константно преиспитивање сопствених вредности и мењање мишљења како бисмо се допали другима не значи да смо друштвена особа која лако стиче пријатеље, већ да нам је интегритет слаб. Ако се појединац налази у ситуацији у којој се осећа приморано да "поклекне", иако не осећа да је исправно, онда је најбоље издвојити се и сачувати своје принципе и унутрашњи мир.

Толерисање увредљивог или детињастог понашања

Током конфликта и бурних емоција, може доћи до размене непријатних или уведљивих речи, што може бити разумљиво (до одређене границе и у посебним случајевима). На пример, ако се блиска особа осећа веома лоше из личних разлога и није "топла" као иначе, онда можемо имати дозу разумевања. У исто време, потребно је знати када се неко понаша исувише неприкладно/детињасто и спречити настављање конфликта.

Када ситуације почне да ескалира, постоје две опције. Прва је покушај решавања проблема кроз разговор, што некада може бити изазовно, али и ефикасно. Другој особи јасно дати до знања да се осећамо повређено и да интеракције нису продуктивне је једно решење, али када је безуспешно, онда је најбоље одвојити се и сачекати да се емоције стишају.

Праштање у било којој ситуацији

Међуљудски односи могу постати компликовани и некада се догоди да блиским људима опраштамо зарад чувања односа и "мира". Иако имамо добре намере, константно праштање без обзира на ситуацију временом може само погоршати однос, јер доводи до потиснутих емоција, фрустрација и незадовољства. Многи људи се осећају "добро" када праштају, али понекада је добро запитати се да ли је таква одлука мудра за споствено емоционално стање, као и да ли смо заиста опростили другој особи.

Контекст је важан, али запостављање сопствених потреба, принципа и емоција због других људи нису особине "великог човека", већ може бити знак недостатка самопоуздања, страха од напуштања и избегавање конфликта. Наведене навике није увек лако променити, али је важно постепено примећивати када себе стављамо на друго место, а није неопходно. Емоционална "самоодбрана" није одлика лоших људи, јер да би човек био стабилан и "велики", мора чувати свој интегритет, ставове и решавати проблеме на зрео и продуктиван начин.