Moже ли генетика да одређује наше животне изборе

"Када нас посматрате као врсту, ми смо настали на основу информација које живе у нашем геному, а затим и њихове интеракције са околином", каже Кари Стефансон, исландски неуролог и оснивач биофармацеутске компаније "Декоде генетикс" (deCODE genetics), преноси Би-Би-Си.

Можда то не схватамо, али изгледа да многи рутински аспекти нашег свакодневног живота могу бити делимично вођени нашим геномом. Генетика такође игра пресудну улогу када су у питању наше склоности или аверзије према различитим врстама физичких активности. Управо биологија нам може рећи колико уживамо у вежбању и да ли више волимо индивидуалне облике физичке активности као што је трчање или такмичење са другима као део тимских спортова.

"Ген за хоби"

Међутим, наш ДНК нас такође може усмерити ка специфичнијим активностима у слободно време. Пре 15 година, истраживање на 2.000 одраслих Британаца је први пут доказало да постоји "ген за хоби". Проучавањем породичног стабла и омиљене забаве предака, откривена је склоност ка одређеним врстама активности. Испитаници су били изненађени када су открили да заправо потичу из дугог породичног низа баштована аматера, колекционара маркица или посластичара. Људи су потврђивали ову теорију годинама након открића, када су открили да им је омиљена забава родитеља или баке и деде, одједном постала необјашњиво привлачна у одраслом добу. 

Од Бостона до Шенџена, различита технолошка истраживања, годинама су у потрази за такозваним генима за таленте, генетским варијантама које би могле да дају урођену природну снагу или јединствене језичке способности, омогућавајући особи да се усмери ка областима у којима има највише да понуди. Али то није тако једноставно као што се чини. Иако су многи генетичари до сада покушавали да пронађу везу између специфичних гена који контролишу развој сиве материје у деловима мозга који се бави различитим способностима, до сада се чини да је уз таленте, генетика само релативно мали део. Оно што заиста диктира да ли имамо икакве таленте су фактори као што су добијање одређеног образовањг и других могућности у раном узрасту, као и наша сопствена спремност да вежбамо, усавршавамо се и истрајемо.

Особине личности 

Генетика има највећи утицај на наше особине личности, јер гени утичу на начин на који се формира мозак, што утиче на начин на који размишљамо и комуницирамо са светом. Неки људи су склонији тражењу узбудљивих или нових искустава, склонији ризиковању -предузетници, извршни директори, борбени пилоти и спортисти који се такмиче у екстремним спортовима и сви имају тенденцију да природно преузимају ризик. Они који преузимају ризик имају већу вероватноћу да развију зависност.

Истраживање Кари Стефансона је показало да део људи са генетиком која би иначе подстицала креативно размишљање, заправо развија шизофренију. Природно импулсивни људи могу бити бољи у доношењу одлука, али такође могу бити подложни развоју проблема са коцкањем, чешће могу напустити школу или дати отказ.

Једна од најновијих студија је користила податке око 1,5 милиона људи, како би идентификовала варијанте гена повезане са импулсивношћу. Ово истраживање је открило да импулсивни људи имају тенденцију да развију хиперактивности и поремећај пажње (АДХД) као деца, или да учествују у пушењу и узимању супстанци у адолесценцији и одраслој доби, а у каснијој доби развију гојазност и рак плућа. 

"И поред тога, подједнако је јасно да ДНК није судбина. Наши гени утичу на наше природне склоности, али то не значи да ће људи са њима увек имати проблеме", каже Данијел Дик, водећи истраживач ове студије.

Окружење у коме се налазимо игра огромну улогу у одређивању да ли делујемо у складу са својим генетским склоностима или не. Тако ће људи који имају генетске варијанте у мозгу због којих се боре са инхибицијом, вероватније преједати ако раде поред продавница брзе хране, и мораће више да се боре како би оставили цигарете, уколико постану пушачи.

Али, у исто време постоје докази да им стабилан породични живот, стабилне емотивне везе и пријатељства или чак редовно вежбање, могу помоћи да живе продуктивно. Позитивно окружење може ублажити генетску подложност, па је чак и преокренути.

Генетика љубави

У једном од испитивања, проучавано је 178 брачних парова, старости од 37 до 90 година. Сваки партнер је замољен да одговори на неколико питања која се односе на њихову срећу и осећај сигурности у вези, као и да дају узорак пљувачке, који би се користио за анализу одређених гена.

Ова студија је истраживала улогу хормона званог окситоцин ("хормон љубави") који покреће везу и чини да се партнери осећају ближе једно другом. Утврђено је да када један од партнера у браку има одређену варијанту гена која повећава активност окситоцина, има мање шансе да покаже психолошке симптоме познате као анксиозна везаност, а пар је онда био и срећнији у својој вези.

Генетски "буца"

Откривено је да генетске варијанте у односу на избор хране могу одредити нашу склоност на воће и поврће, или на висококалоричну, масну храну. Научници сматрају да би, због тога, гојазност требало све више третирати као болест, лековима, а не дијеталним интервенцијама. Губитак тежине је тежак, и овде се не ради само о снази воље. 

Могуће је да би се генетско испитивање могло користити у будућности за скрининг деце или адолесцената који показују знаке неког зависничког понашања. Научници се надају да сада, пошто постоји веће разумевање јавности за проблеме као што су зависност или понашање деце, а који су у вези са тим колико је неко имао среће у генетици, бити смањена и стигма у друштву према неким појединцима. Идентификовањем деце који су у ризику за неко од зависничких или проблематичних понашања, могло би се помоћи да дете касније оствари свој пуни потенцијал, сматрају научници.