Постављање граница: У којим ситуацијама ником не дугујемо извињење

Искрено тражење опроштаја када повредимо другу особу је увек важно, али да ли баш свака ситуација у којој се осећамо кривим захтева извињење? Иако се често везује са добрим васпитањем и скромношћу, тражење опроштаја у појединим ситуацијама заправо може имати и негативан ефекат. 

Некада се нађемо у ситуацијама у којима се осећамо принуђеним да се извинимо, чак и када нисмо урадили ништа лоше или када су наши поступци у границама разумног. Овај стални притисак да се каже "извини" може бити оптерећујући, што доводи до осећања кривице и губитка осећаја сопствене вредности. 

Такође, прекомерно извињавање може одузети на важности тражења опроштаја у ситуацијама када је то заиста потребно. Уместо константног извињавања "из пристојности", боље је проценити сваку ситуацију и поразмислити да ли би било боље преузети одговорност и решити проблем на другачији начин. Разлучивањем када су извињења заиста оправдана, можемо да подстакнемо здравије односе, негујемо лични раст и негујемо осећај сопствене вредности без непотребног осећаја кривице. Следећих неколико примера могу бити "вежбе" за самопоштовање и боље промишљено тражење опроштаја у будућности:

Сопствене потребе су на првом месту

Лако је помислити да је неко ко жели да задовољи сопствене потребе себичан. Од малена учимо да је важно помагати другима и да се повремено треба жртвовати, али увек постоје границе које би требало да се успостављају. Није потребно увек тражити извињење ако се не осећамо довољно добро да помогнемо другима.

Многи жртвују своје ментално или чак физичко здравље како би помогли другима и изгледали као "добра особа". Да би појединац правилно функционисао, важно је да задовољи своје жеље и потребе, па тек онда да помаже свету око себе. Људи који су увек спремни да "спасу" другог и запоставе себе, временом могу осетити негативне последице таквог начина размишљања, јер долази до огорчености и исцрпљења, поготово када други искоришћавају његову добру вољу.

Ако не вежбамо, не спавамо, не опуштамо се и не радимо ствари које нас чине срећним и здравим, нећемо бити најбоља верзија себе. На неки начин, брига о себи је заправо несебична, јер нам допушта да се осећамо добро и спремно да помогнемо породици или пријатељима када то буде потребно.

Одбијање виђања са другима 

Зашто је некада боље рећи "Хвала" уместо "Извини"

Скоро свако ће прихватити пристојно и кратко извињење када одбијемо њихов позив за виђање, али да ли је увек заиста неопходно тражити опроштај? Нормално је да нисмо увек расположени за друштвене догађаје и да желимо време насамо. Међутим, често се дешава да људи једноставно не умеју одбити друге, јер осећају одређену одговорност и страх од осуђивања ако пропусте одређено друштвено окупљање. Тада често долази до смишљања комликованих извињења и изговора.

Некада је само довољно рећи: 'Хвала на позиву, али не осећам се баш најбоље, мислим да ћу овај пут прескочити.' У многим случајевима, људи ће радије желети да чују 'хвала', уместо 'извини' и ситуација неће деловати непријатно.

Када нам је потребно време

Некада нам је потребно више времена за доношење важне одлуке, за емоционално исцељивање, за дефинисање сопствених осећања када су компликована...Тада је важно избегавати реч 'извини'. У супротном, другима суптилно дајемо до знања да наше емоције и мисли представљају препреку у одређеној ситуацији, што није продуктивно за решавање било које животне ситуације.

Живимо у свету у коме се увек очекују брзе реакције и динамичан ритам живота, али у многим случајевима је добро успорити и дати себи време за размишљање. Импулсивност ретко доноси добре резултате.

Плакање и показивање сличних емоција пред другима

Следећи пример потиче из многих друштвених правила, која захтевају да смо увек "под контролом" и рационални, поготово пред другим људима. Ако случајно пустимо сузу или се узнемиримо у друштвеној ситуацији, први инстинкт је рећи 'извини'.

Тражење опроштаја за показивање емоција може бити подсвесно ограничавање самог себе. Осећања су не само нормална, већ и веома потребна, јер утичу на многе важне одлуке и бирање људи које желимо да буду део нашег живота... Није потребно извињавати се за природне рекације, јер нагомилавање осећања производи велики стрес и емоционални терет, који нас само спутава.

Прављење грешака када учимо нешто ново

Сваки вид унапређивања и изласка из зоне комфора подразумева прављење грешака. Упорним вежбањем се долази до резултата и није могуће савршено одрадити било који посао "из прве".

Када направимо грешку, инстинктивно се извинимо, јер сматрамо да другој особи одузимамо време и стрпљење. Поред тога, осећамо стид, поготово када друга особа има много више исксутва и знања од нас, који доводи до извињења.

На тај начин себе подсвесно стављамо "испод" њих, што може негативно утицати на однос и цео процес учења. Елиминисање прекомерног извињавања када учимо нешто ново заправо може помоћи у развијању самопоуздања, јер се концентрација и пажња више усмеравају ка побољшању вештине.

Тражење опроштаја за туђе понашање

Ако се налазимо у друштвеној ситуацији и наш пријатељ/члан породице/партнер се понаша непримерено, од непријатности одмах почињемо да се извињавамо. Ипак, потребно је подсетити се да ми нисмо одговорни за туђе понашање, иако нам можда тако делује о одређеном тренутку.

Углавном је тешко размишљати на овај начин, али неопходно је променити перспективу, јер никада не би требало осећати да некоме дугујемо извињење, ако сами ништа нисмо згрешили.