Магазин
Инфантилна амнезија: Зашто не можемо да се сетимо раног детињства
У раном детињству слушали смо приче да смо били радознали, раздрагани, плачљиви, а ипак не можемо да се сетимо свега тога. Нисмо меморисали први рођендан, прве корака или летовање. Амнезија у детињству је велика загонетка и парадокс - научили смо да ходамо и причамо, али не памтимо како смо у томе успели. Шта омогућава мозгу да почне да памти? Одговор је комплексан и зависи од његовог развоја, догађаја са којима се сусрећемо први пут, као и слике о себи.
Када покушамо да се сетимо неког догађаја из најранијег детињства, често је нејасно да ли га се заиста сећамо или смо накнадно створили слике у својој глави на основу прича или фотографија. Већина људи се не сећа свог раног детињства и тек од треће године можемо да се присетимо неких фрагменета. Објашњење овог феноменана, који се често назива инфантилна или дечја амнезија је комплексно и почиње комбинацијом специфичних неуролошких и когнитивних фактора, пише Сајколоџи тудеј.
Једну од кључних улога у стварању најранијих успомена, без сумње, игра мозак. Током прве две године живота сазрева церебрални кортекс, али и хипокампус и они су јако битни за формирање сећања. Занимљиво је да неке догађаје из првих година живота можемо да се сетимо само током раног детињства - деца од две и по године лако да се присете нечег што се догодило 6 месеци раније, али не могу да се сете истих догађаја две године касније.
Памћење "привлаче" велике радости, али и трауме
Када смо мали, не занима нас памћење, ми смо једноставно живимо своје животе. Касније, када родитељи почну да се присећају одмора или прослава, постајемо свеснији шта је памћење и да је то нешто што се стиче и вежба.
Сећање "привлаче" нови догађаји у нашим животима, као што су, велике радости, трауме или ситуације који нас уче лекцијама. Деца не знају шта је рутинско у животу, а шта посебно и вредно памћења. Управо захваљујући упечатљивим ситуацијама, као што је на пример рођење брата или сестре, боље се развија способност разликовања нечег што је свакодневно од оног што је вредно да постане успомена.
Психолози истичу да је за памћење такође битна свест, односно слика о себи, а ми је у првим годинама живота немамо.
Почетак памћења неретко се поклапа са периодом када почнемо да говоримо. Ово неке истраживаче наводи на закључак да је потребно да пропричамо да бисмо почели да памтимо. Други научници, пак тврде, да причање подстиче памћење, али да није неопходно за стварање успомена - заборављена сећања лако се поврате нелингвистичким знаковима, као што су карактеристичан мирис или мелодија која нас за час врати у детињство.
