Поремећаји исхране и њихова повезаност са менталним здрављем

Под појмом поремећаја исхране, који су од посебног значаја како због константног раста њихове учесталости, тако и због бројних здравствених компликација које из њих могу проистећи, најчешће се подразумевају анорексија и булимија, о којима се већ доста зна, док у реалности ови поремећаји обухватају и неке друге, мање познате, али не и мање важне поремећаје.

Са доктором медицине и РЕ и КБТ психотерапеутом (рационално - емотивна и когнитвно -бихејвиорална), Др Миланом Поповићем, разговарали смо о томе који све поремећаји постоје, како се манифестују, када се најчешће јављају и како третирају, као и на који начин су повезани са менталним здрављем.

Узроци и лечење поремећаја исхране

Бројни су фактори који могу проузроковати развој поремећаја исхране код појединца, а могу бити како генетски, тако и социолошки и психолошки. У већини случајева развој поремећаја исхране почиње у детињству и адолесцентском периоду код депресије, анксиозности, шизофреније и поремећаја личности, а погрешна перцепција о идеалном изгледу тела, његовим пропорцијама и лепоти, која се пласира кроз медије и друштвене мреже, у значајној мери доприноси учесталости ових поремећаја.

Лечење поремећаја исхране захтева мултидисциплинарни приступ које ће у себе укључивати психијатра, психолога, ендокринолога, интернисту и нутриционисту, а важно је напоменути да је подршка породице од изузетне важности у процесу лечења. Када је психолошки приступ у лечењу ових поремећаја у питању, користе се различите технике психотерпије и психофармаци (најчешће антидепресиви).

Поред поменутих поремећаја, постоје и поремећаји попут компулсивног преједања, поремећаја ноћног једења и пика поремећаји који су ређи, а самим тим и мање познати јавности.

Поремећај компулсивног преједања ("Bingeeating" поремећај)

Поремећај компулсивног преједања (такозвано "бинџовање" храном) огледа се у губљењу контроле и преједању у кратком временском периоду, чак иако не постоји осећај глади. За разлику од булимије, где се смењују епизоде преједања са епизодама осећаја кривице, који је праћен опсесивним повраћањем, код особа које пате од овог поремећаја не уочава се таква цикличност, већ након фазе преједања долази само фаза узнемирености и тескобе. Повремено су присутни симптоми депресије или незадовољство телесном схемом, као један од узрока компулзивног преједања. Око 25 процената пацијената који се лече због гојазности има симптоме овог поремећаја. Јавља се у старијим узрасним групама, а за разлику од анорексије и булимије које су заступљеније код жена, овај поремећај погађа чак 4 пута више мушкараца него жена. Када је реч о лечењу овог поремећаја, методе когнитивно - бихејвиоралне терапије и интерперсоналне терапије показале су добре резултате, као и употреба антидепресива.

Синдром ноћног једења

Према подацима Националног института за ментално здравље, синдром ноћног једења погађа око 1.5 проценат светске популације, а за разлику од неких других поремећаја који се чешће јављају код женске популације, овај готово једнако погађа и мушкарце и жене. Оно што је карактеристично за овај поремећај јесте управо начин и време конзумације оброка - током ноћи, у потпуно свесном стању, радије се опредељујући за више мањих, али висококалоричних оброка. Особе које пате од поремећаја ноћног једења често су и анксиозне и депресивне, док се током ноћи та стања интензивирају додатно.

Пика синдром

Оно што је карактеристично за Пика поремећај јесте понављано уношење непрехрамбених супстанци, попут сапуна, земље, папира, косе, каменчића и слично. Истраживања показују да је Пика синдром присутан код чак 50 процената деце у узрасту од 18 до 36 месеци, док се код деце узраста до 12 година јавља у око 10 процената случајева. Овај несвакидашњи поремећај, један је од поремећаја који се развија у детињству, а може се јавити и у адолесцентском периоду, као и у одраслом добу. Нажалост, нема јасних узрочника овог синдрома, али је познато да поред опсесивно-компулсивног поремећаја и анемије, може бити проузрокован и менталним поремећајем попут шизофреније или аутизмом. У лечењу се користи бихејвиорални приступ, понекад и антидепeрсиви или атипични антипсихотици код облика који не дају позитиван одговор на терапију антидепресивима.