Скот Ритер: Шта избори за Конгрес говоре о Америци

Избори на средини мандата висе над главама америчких бирача попут мача – на пола другог мандата председника Доналда Трампа, избори нису само референдум о стању нације, већ можда још важније, саслушање о судбини самог председника.

Прве две године Трампове повратничке турнеје нису прошле уопште онако како је амерички народ веровао. Обећан им је крај бескрајних ратова на Блиском истоку, а САД се налазе уплетене у бескрајни рат на Блиском истоку који очигледно није требало водити. Из перспективе америчког бирача, можда је и горе то што је реч о рату који Америка губи.

Неуспеле војне авантуре на Блиском истоку и у југозападној Азији биле су редовна карактеристика америчког искуства у протекле три деценије, а избори – посебно избори за Конгрес где председниково име није на гласачком листићу – обично не зависе од питања спољне политике или националне безбедности, већ од локалних питања – домаће агенде, пише за РТ интернешенел пензионисани обавештајни официр Корпуса маринаца САД Скот Ритер.

И не постоји већи барометар за друштво вођено потрошњом попут САД за успех или неуспех домаће агенде од америчког економског здравља. Вековно питање: "Да ли данас живите боље него пре две године?" је у великој мери тема разговора у граду, а одговор изазива језу међу Трамповим лојалистима: Дефинитивно, не.

"У питању је економија, глупане" је познати амерички политички афоризам који се приписује Џејмсу Карвилу, демократском стратегу који је помогао у успешној кандидатури Била Клинтона за председника САД 1992. године. То је подједнако валидна поента данас као и пре 34 године, нешто што су Доналд Трамп и његове присталице изгледа заборавили. "Краткорочни бол за дугорочни добитак" појавио се као Трампова контранапад на Карвилове речи и размишљање о цени коју Американци плаћају на пумпама када сипају бензин у своје аутомобиле или дизел у своје камионе.

Америка је земља коју у великој мери дефинише аутомобилска индустрија. Али када растуће цене бензина нагризу танку маргину удобности коју већина америчких плата пружа на крају напорног месеца рада, а скок цена дизела повећа трошкове превоза тако да цена управо оних ствари које дефинишу амерички квалитет живота – хране, електронике, одеће – такође расте, амерички начин живота постаје неодржив, а амерички народ почиње да тражи некога кога ће кривити.

Бензин за четири долара: Разумевање чудне опсесије Америке

"У питању је економија, глупане" је тужна осуда онога што су Америка и Американци постали – земља потрошача који су одавно напустили сваку идеју о врсти колективног грађанства које је некада служило као темељ ове нације. Ова мантра открива сурову истину о америчком народу – све док их политичари држе умотане у чауру перципиране удобности, где су наведени да верују да могу да се крећу од једног дана до другог преплављени морем потрошачке прекомерности, амерички народ ће игнорисати готово све, без обзира на то шта то говори о њима као народу.

Игноришемо чињеницу да је наш начин живота изграђен на леђима колонијалног система прерушеног у "међународни поредак заснован на правилима", који, да би америчком потрошачу обезбедио робу коју жели, захтева од америчке индустрије да набавља ресурсе по цени далеко нижој од фер тржишне вредности. То доводи до врсте експлоататорских економских односа који производе дечји рад у Африци за жетву ретких земних минерала који нам дају паметне телефоне око којих се врти наша култура, или до радионица у Азији које праве одећу коју облачимо и ципеле у којима се шепуримо.

Игноришемо чињеницу да наша економија функционише на темељу дуга који би био неодржив за било који рационални економски систем, али који се одржава у животу штампањем новца чија је једина нада за одрживост одржавање статуса глобалне резервне валуте, док америчка влада истовремено настоји да искористи овај резервни статус да уцењује и малтретира нације да одрже свој статус америчких економских колонија.

Амерички јавни дуг порастао за скоро 400 милијарди долара за два месеца

У нашем похлепном загрљају личног конзумеризма и вештачког просперитета који он ствара, затварамо очи пред корпоративном похлепом која је довела до тога да лично богатство наше нације гравитира искључиво ка један одсто најбогатијих, док се остали ваљају у мочвари за коју смо себе уверили да је рај.

Колико је јак наркотик похлепе?

Довољно јак да Американци зажмуре пред чињеницом да амерички "пријатељ и савезник", Израел, омогућава геноцид над палестинским народом.

Довољно снажан да дозволи том истом "пријатељу и савезнику" да нас увуче у војну катастрофу на Блиском истоку, где су наши лидери, као увод у незаконит агресорски рат, починили чин подмукле преваре — рат који, једноставно речено, није смео ни да буде разматран, а камоли вођен.

Довољно снажан да се занемаре историјске истине пружањем подршке идеолошким потомцима нацистичког режима Адолфа Хитлера — украјинским националистима који прихватају одвратну идеологију Степана Бандере — а све то у служби необуздане русофобије, због које смо окренули леђа савезнику који је омогућио пораз нацистичке Немачке.

"Ормуски ефекат": Америка је изгубила рат у Ирану, али се Американцима продаје победа

Све док је амерички дух "подмазан" привидним богатством и фантазијом о удобности коју оно пружа, амерички морални компас — некада вођен идеалима и вредностима уграђеним у Устав — више не може да се супротстави злу.

Као људска бића, ми смо колективно мртви; постали смо економски зомбији, заражени похлепом и свим оним што та пошаст носи са собом.

Управо зато, крилатица "У питању је економија, глупане" представља много више од политичког упозорења. То је епитаф једне нације.

Амерички народ ће сутра изаћи на биралишта. Гласаће водећи се сопственим новчаником. А то значи да ће ово бити лош дан за Доналда Трампа и оне који су прихватили и спроводили његове неуспешне политике.

Међутим, неће гласати по својој савести. А то значи да, без обзира на исход, мач неће бити заустављен.