Навикавање на тешке ситуације: Како абнормалност постаје нормалност

Свакодневно смо засути морем вести о разним страшним догађајима, који нам на почетку изазивају шок, али онда временом постајемо потпуно незаинтересовани. Очигледан пример јесу ратови - на почетку сукоба све нам привлачи пажњу. Међутим, како време пролази истраживања сугеришу да недеље или године борбе немају утицај као првог дана. Ова десензибилизација се такође односи на свакодневни живот.

Млади у центру града који одрастају уз насиље углавном ће када одрасту мислити да је насиље нешто нормално. Такође, у случају пандемије коронавируса, људи су у почетку много више били забринути када је број преминулих био мањи, него када се попео на стотине хиљада.

У међувремену, једна посебно интригантна студија је показала да људи који живе у земљама које су више изложене негативним утицајима климатских промена заправо виде климатске промене као мање ризичне. Наравно, ово има предности - људи у одређеној мери се прилагођавају новим околностима и ситуацијама, без обзира колико су тешке.

Страх од свекрве или таште: Пентерафобија, "тихи рат" који изазива нападе панике и болан страх

Наша врста вероватно не би стигла далеко, или, барем, не би имала емоционалну способност да решавају проблеме, маштају и стварају - да смо само ходали около у сталном стању шока и анксиозности.

Али постоје јасне замке. Као прво, ова прилагодљивост може бити део проблема зашто људи имају потешкоћа да се боре са оним што социолози називају "спорим насиљем", односно оним катастрофама које се одвијају постепено и без великог интересовања, због чега је тешко препознати колико је штете чињено месецима, чак годинама.

Десензибилизације такође може да продужи зачарани круг. Студија о насиљу у градским четвртима, на пример открила је да је већа вероватноћа да ће учесници починити насиље ако мисле да је то нормално.

Како дође до нормализације страшних догађаја

Када су медији у питању намеће се дилема - како обрадити тему, а да се тиме не смањи осетљивост публике на то и како пратити вести, а да будемо сигурни да се не излажемо истом ризику?

Истраживачи указују како изложеност истом вести изнова и изнова утиче на гледаоце, слушаоце, читаоце. Једна студија је, на пример, открила да је већа вероватноћа да ће публика вести бити изнервирани због извештавања када им се чини да се понављају.

Не ради се само о томе да гледаоци жуде за новим темама, наводи се у истраживањима. Такође се људи посебно нервирају када примете да се ништа не мења или побољшава. "Неки корисници су посебно негативни према недостатку напретка и дуготрајном извјештавању о овом питању, које се делом може пратити и до укључених политичких актера", наводе истраживачи у студији објављеној на порталу Тиандеф Онлајн.

Шта је забрањавајуће

Постоје различити субјекти којима би игнорисање неких тема омогућило да задрже статус кво и своје позиције. Можемо да замислимо која је вероватноћа да би компаније и владе предузеле било какву акцију у вези са климатским променама, на пример да се о њима не говори. Можда делује цинично, али то значи да ће одговорни субјекти остварити минималан напредак у погледу решавања неког проблема, што људима постаје досадније да више слушају о томе. Теоретски, ово би могло да доведе до тога да се о неком проблему све мање и мање говори – и да се сваки притисак да се дође до решења распадне.

Такође, ако се осећамо превише узнемирено оним што видимо, на крају престајемо да пратимо извештавање о томе.

Како да избегнемо десензибилизацију

Истраживачи предлажу да се вести конзумирају пажљивије и одабраније. С обзиром на важност нових вести, такође се предлаже да нам извори информација буду што разноврснији. Уколико желимо да о одређеној теми или кризи сазнамо више, требало би да комбинујемо различите изворе, чак и врсте медија. Такође, треба имати у виду да данашња збивања тумачимо на дужи рок, изворе потражимо у књигама, докуметарцима, пише Би-Би-Си.

Шта урадити са нашом склоношћу да се прилагођавамо околностима које нас се непосретно тичу?

Требало би да размислимо: на које ствари се навикавамо, било у свом домаћинству, заједници или земљи, на које бисмо заиста желели да нисмо? И сходно одговору тек тада можемо да планирамо следеће кораке и акције. Такође, требало би имати на уму да страшни догађаји и ствари који су се годинама чинили укорењеним и непроменљивим су се ипак променили.