Шта о култури сећања можемо да научимо од Кинеза?
Пекинг деценију уназад систематично прикупља посмртне остатке кинеских војника погинулих у Корејском рату (1950-1953) и враћа их у отаџбину, уз достојанствену сахрану
Свако ко је читао записе Милоша Црњанског са Крфа, настале такорећи непосредно након Првог светског рата, морао је да остане потресен стањем расутих гробова српских војника. Та запуштена расутост у једном корову знатно ширег значења таква је, мање или више, остала до данас.
Припадамо нацији која никада није пописала своје цивилне и војне жртве, ни у балканским, ни у Првом (када је највише страдала), ни у Другом светском рату. Део ове неправде ублажен је на зидовима храмова Српске православне цркве у централној Србији у којима су истакнута имена погинулих војника у ратовима од 1912. до краја 1918. године.
Пуцамо у властиту историјску ногу
Од мита о милион Срба убијених у Јасеновцу, дошли смо до недавно "озваничене" бесмислице о неколико десетина хиљада српских жртава тог монструозног концентрационог логора.
Штавише, последњих деценија почели смо да пуцамо у властиту историјску ногу.
У граду у коме живим (Суботица) дневнополитичким налогом деведесетих година, a да би се намирили страначки коалициони и паракоалициони апетити и интереси, подигнут је, практично незаконито, споменик жртвама партизанских ослободилаца из 1944. и 1945. године.
Својим скромним новинарским радом, који, разуме се, нико није подржао, открио сам имена најмање шесторице ноторних ратних злочинаца, представљених на споменику као жртве.
Пронашао сам, такође, старицу Анђу Грубјешић, непосредног сведока убиства свог оца. Она је, колико знам, још увек жива. Вапај Анђе Грубјешић, који сам објавио пре 13 година, да се име Иштвана Лодрија, који је са окупаторским војницима директно учествовао у убиству њеног оца, уклони са поменутог споменика, нико никада није услишио.
Тако се градоначелници Суботице (из свих странака које су биле владајуће), а често и виши државни функционери, деценијама у граду на северу Србије клањају свирепим ратним злочинцима скривеним попут курјака међу заиста невино убијеним жртвама.
Институције наше државе овим поводом, истина, упутиле су ме на "одбор" који води бригу о споменику. Чланови одбора саопштили су ми хладно да ће размотрити то што сам објавио, само уколико пронађем правоснажну судску пресуду против Иштавана Лодрија, као да непосредно сведочење Анђе Грубјешић не значи ништа.
Није први пут код нас да је посао установа и институција државе требало да уради један новинар.
Али, и након што сам пронашао пресуду против Иштвана Лодрија, ништа се није догодило.
Искуство Нанђинга
За разлику од нас, Кина на импресиван начин негује властиту културу националног сећања.
Први пут, кинеску политику неговања културе сећања спознао сам пре десетак година у Нанђингу ("јужној престоници"), где су јапански агресори од средине децембра 1937. до средине јануара 1938. године ликвидирали око 300.000 цивила, заробљеника, стараца, жена и деце. Меморијални центар у Нанђингу, где се и данас на градилиштима наилази на остатке људских тела, напросто треба посетити. Након посете, о њему се размишља током целог живота.
Не само због импресивног меморијалног центра, где је могуће спознати пуну димензију ужаса злочина, већ и због инсистирања Кине да јој ратни злочинци буду испоручени.
Тако су двојица јапанских официра, који су се надметали убијајући цивиле мачетама, убивши притом више од 200 људи, након завршетка рата испоручени Кини и обешени.
Како то раде Кинези?
Прошле недеље Кина је из Јужне Кореје допремила посмртне остатке 25 својих војника, погинулих у рату против америчке агресије на Кореју. Њихови посмртни остаци биће уз све државне почасти сахрањени на војничком гробљу у Шенјангу.
Посмртни остаци погинулих кинеских војника допремљени су војним транспортним авионом Y-20 који је, као национални пројекат војне индустрије, развијен у Сијану, дакле у самој Кини. Када је војни транспортер са посмртним остацима кинеских војника ушао у кинески ваздушни простор, дочекала су га и до Шенјанга испратила два кинеска стелт ловца Ј-20.
Кина већ деценију систематски проналази своје војнике погинуле у Корејском рату и враћа њихове посмртне остатке у отаџбину, славећи их као хероје који су добровољно отишли у Кореју да ту земљу бране од америчког агресора.
Тако су 2014. године у Кину, уз све почасти, враћени посмртни остаци 437 кинеских војника. Истраживања, идентификација и организовани превоз посмртних остатака није престајао ни у време пандемије коронавируса. У најтежим годинама пандемије, 2020. и 2021, у Кину је враћено 117, односно 109 посмртних остатака кинеских војника.
Према кинеским изворима, број погинулих Кинеза у Кореји износи 140.000, док западни извори тврде да је тај број скоро троструко већи, с тим што су неки од значајних западних медија, попут Си-Ен-Ена, у последње време тај број "спустили" на око 180.000.
Према подацима кинеске владе, од 2014. до прошле године, у Кину је из Јужне Кореје враћено 913 посмртних остатака кинеских војника.
Уз посмртне остатке, Кина прикупља њихове личне предмете и све остале историјске артефакте са бојишта који су припадали кинеским борцима, анализира их и оне значајне трајно чува.
Ових дана, у медијима читам да посао проналажења артефаката са бојишта Првог светског рата, односно Колубарске битке, можда најчувеније битке коју је наша војска водила од Косовске битkе наовамо, самоиницијативно, обавља један Лајковчанин, скромном опремом коју је сам прибавио...
