Несуђена приштинска улица Лава Троцког

Јосиф Бродски је написао како је почео да пише на енглеском језику желећи да се тако приближи свом поетском, интелектуалном и животном узору, Вистану Хјуу Одну. И заиста, вероватно не постоји очигледнији и илустративнији доказ да о неком мислимо све најбоље од опонашања те особе. Има, међутим, опонашања и опонашања. Милан Кундера, рецимо, не крије да је у неким аспектима "уметности романа" опонашао Роберта Мусила, но да га је, док је ишао у теретану, увек било страх да у теретани не – умре, пошто је Роберт Мусил умро вежбајући, па би тако и смрт испала као плагијат.

Два писца који су били пријатељи, а у који су пресудно обележили српску књижевност краја 20. века, Данило Киш и Борислав Пекић, умрли су обојица од рака плућа. Киш је умро непуне три године раније. Пекић је написао некролог пријатељу, био је на његовој сахрани, а затим је умро од исте болести. Обојица су били страствени пушачи.

Кад неко баш много и упорно пуши, на српском се каже да је – страствен пушач. На енглеском се то исто каже мало друкчије, па се такав пушач описује као "тежак пушач" (heavy smoker).

Два писца који су били пријатељи, а у који су пресудно обележили енглеску књижевност краја 20. и почетка 21. првог века, Кристофер Хиченс и Мартин Ејмис, умрли су обојица од рака једњака. Хиченс је умро непуних 12 година раније. Ејмис је написао некролог пријатељу, био је на његовој сахрани, а затим је умро од исте болести (пре десетак дана). Обојица су били тешки пушачи. Ни алкохол им није био мрзак, што уосталом важи и за Киша и за Пекића.  

Крај једне интелектуалне епохе

Није то, наравно, нешто нарочито оригинална мисао, али ми је на вест о Ејмисовој смрти пало на памет да је то заиста крај једне интелектуалне епохе у енглеској и америчкој јавности, на сличан начин на који је смрт Киша и Пекића то била за српску (и југословенску) јавност.

Пекић и Киш рођени су почетком тридесетих година прошлог века, Хиченс и Ејмис крајем четрдесетих, што ће рећи да је разлика у годинама око деценију и по, међутим по интелектуaлним и уметничким интересима, као и по неким животним детаљима, били су необично слични. Примера ради, Киш и Хиченс су обојица по једном родитељу били јеврејског порекла, декларисали су се као атеисти, али обојица су се такође крстили у – православној цркви. Киша су као дечака крстили у Новом Саду да му спасу живот, док се Хиченс као млад човек крстио на Кипру да би могао црквено да ожени своју прву жену – кипарску Гркињу.

Сва четворица су се такође опсесивно бавили и холокаустом и сибирским логорима у Совјетском Савезу. Киш и Пекић нису дочекали епоху обележену тероризмом која је врхунац доживела 11. септембра 2001, исламистичким нападима на Њујорк и Вашингтон, што је тема којој су и Хиченс и Ејмис посветили године и године својих живота. Не треба ипак заборавити да је пред сам крај живота, после фетве усмерене против Салмана Руждија (Хиченсовог и Ејмисовог великог пријатеља), Киш јавно говорио о опасностима исламизма за Запад, као што је и Пекић са својим "Беснилом" унапред упозорио на "терористички потенцијал" аеродрома и ваздушног саобраћаја.

Ејмис није дочекао да филм "Зона интереса" Џонатана Глејзера, лабаво базиран на његовом истоименом роману о Аушвицу, освоји "Велику награду" фестивала у Кану, друго најпрестижније признање тамо (одмах после "Златне палме"). Умро је отприлике недељу дана прерано.

И Хиченса и Ејмиса (као и њиховог генерацијског судруга Џулијана Барнса) је фасцинирала руска уметност и историја. Ејмис је аутор необичне и формално тешко одредиве књиге о Стаљину "Коба Грозни". У књизи врло полемично пише о (младалачком) троцкизму свог пријатеља Хиченса.

Хиченс своје троцкистичко младалачко политичко ангажовање никада није крио. И не само то, у неком ширем филозофском смислу он заправо нека врста "троцкисте" никад није ни престао бити. И у последњих десетак година живота писао је неколико пута о Троцком, а у тим је записима више пута забележио анегдоту до које му је очито било стало.

Епоха "ничије земље"

Наиме, Хиченс тврди како је "човек који је у социјалистичкој Југославији одслужио најдужу казну као политички затвореник", изашавши са робије, покренуо иницијативу да се у Приштини једна улица именује по Лаву Троцком. Иницијатива није "прошла" па тако Приштина није постала једини европски град који би имао улицу прозвану по Лаву Троцком. И сама иницијатива Адема Демаћија, кога, из неког разлога Хиченс не именује, него га само описује наведеном апозицијом, за Хиченса је довољно важна и довољно парадигматична да је вишеструко потенцира. Велики поштовалац репортерског рада Троцког из времена Балканских ратова 1912-1913, Хиченс је у Троцком очито тражио узор и кад се сам бавио "балканским ратовима" 1991-1999.

Један од последњих романа које је Мартин Ејмис написао зове се "Трудна удовица". Насловна фраза је преузета из једног цитата Александра Херцена који функционише и као мото овог романа: "Смрт савремених облика друштвеног поретка треба да разгали душу, а не да је растужи. Међутим, страшно је што одлазећи свет за собом не оставља наследника, већ трудну удовицу. Између смрти првог и рађања другог света, много ће воде протећи; пред нама је дуга ноћ хаоса и очајања".

Ејмис је дуго био свестан да живи у времену "смрти савремених облика друштвеног поретка". То је епоха "ничије земље". То су времена у којима се преклапају питања живота и литературе, поетике и политике, времена иза којих често остаје тек "пуста земља".