Излазак из историје, улазак у психологију

Како човек стари и како су редни бројеви испред актуелне годишњице матуре све непристојније и непристојније већи, почне истовремено фреквентније да се сећа времена саме матуре и уписа на факултет. Ја сам се уписао на Филозофски факултет у Сарајеву 1996. године, само неколико месеци након краја рата и Дејтона, и то на одсек за англистику. Одсек је после четири године рата био малтене пред нестанком: од осамнаест доктора наука који су радили на одсеку 1992, четири године касније остало их је троје. Са тако уским "кастингом", максималан број нових студената који су те године били спремни да приме био је десет. Међутим, за тих десет места, конкурисало је више од три стотине кандидата.

Рационално гледајући, то није било толико бизарно и изненађујуће. У БиХ је у то време било неколико десетина хиљада странаца доведених да спроводе мировни споразум и најтраженије занимање било је преводилац са енглеског и на енглески. За услове непосредно постратне БиХ, њихове плате су биле огромне. Чак и преводилац најнижег ранга, у правилу је зарађивао више од доктора специјалисте или факултетског професора.

Наравно, студирање, чак и у оптималном случају, траје четири године, а за толико времена се много тога промени. Много тога се за четири године промени, али тинејџер који уписује факултет врло ретко има смисла за дугорочно планирање. Чини ми се да је од свих мојих колега, само један напослетку добио посао као преводилац у сарајевским структурама такозване међународне заједнице.

Мањак интересовања

Сетио сам се ових давних детаља након што сам прочитао податак који ме је немало изненадио. Податак се тиче интереса матураната за овогодишњи упис на београдски Филозофски факултет. Ова институција је најавила да прима укупно 733 бруцоша, а за та места су се пријавила 874 кандидата.

На први поглед, то звучи одлично. Постоји неки мали вишак интереса, таман да се направи мала селекција, односно да се не прими баш свако ко је то пожелео. Детаљнији увид, међутим, даје потпуно друкчију слику. Одсек за филозофију планирао је примити 70 кандидата, а јавило их се укупно 46. Слично је и на социологији: прима се 100, а укупно је 47 кандидата. На педагогији секунду боље: прима се 60, а пријављена су 44 кандидата. На класичним наукама ужас – прима се 30 бруцоша, а само 5 их се уопште пријавило. Историја уметности: прима се 90, а жели да упише 32. Историја: прима се 120, а пријавило се 60. Етнологија и антропологија: прима 60, а жели 35. Археологија прима 62, а има укупно 28 кандидата. На андрагогији, за дивно чудо, постоји макар и врло мали, али опет, вишак интереса у односу на број планираних студената за пријем: прима их се 30, а кандидовало се 35. Откуд онда онај сигинификантан вишак, кад практично на свим одсецима постоји повелик мањак интереса. Остао је још само један одсек, онај за психологију. Тамо је планиран пријем 116 бруцоша, а број кандидата је – 547!

На десет одсека Филозофског факултета пријавило се 874 кандидата за бруцоше, а од њих 547 циља само на један одсек. Више од три петине свих овогодишњих заинтересованих за студије на београдском Филозофском факултету жели да студира – психологију. Зашто је то тако?

Историја

Да се разумемо, јасно је и из планираног броја за упис да је одсек за психологију један од најважнијих и најпопуларнијих на факултету. Једини који је отворио више места, а и та разлика је незнатна, јесте одсек за историју (120:116). Али кад се погледа на интерес бруцоша, све бива јасније. На историју жели да се упише упола мање кандидата него што је отворених позиција. Насупрот томе, за свако отворено место на психологији "атакује" практично пет кандидата.

Не може се рећи да Србе историја традиционално не занима. Велики број јавних интелектуалаца медијски највидљивијих по професији су управо историчари. Историјске књиге имају велике тираже, а историјске теме генерално привлаче велику пажњу. А ипак, ево, међу млађим генерацијама постоји осетан пад интереса за ову професију.

Последица "тржишног заокрета"

Интерес за психологију, међутим, скоро невероватно расте. Пошто историја није једини одсек са видним падом интереса студената протеклих неколико година, пошто исто важи и за практично све одсеке Филолошког факултета, многи говоре да је то последица "тржишног заокрета", односно лоших плата у просвети. Ипак, и поред очитог раста популарности психотерапије у српском друштву, односно потраге за психолозима у одсецима за људске ресурсе великих фирми, далеко од тога да је диплома психологије гаранција великих прихода. Мора ту бити још нешто.

Пре скоро двадесет година, Стојан Церовић је објавио књигу колумни под насловом "Излазак из историје". Поднаслов књиге истовремено је откривао време изворног објављивања текстова, као и период почетка изласка Србије из историје: "1999. – 2004.". У време изласка књиге, записано је и ово: "Излазак Србије из историје, онако како га у својим текстовима описује Стојан Церовић, јесте заправо формирање свести о великом поразу после којег једна земља (народ, држава) нема више право да претендује на посебну улогу, него само може да прати главни ток и темпо које одређују неко други. Парадоксално, тек признавање те чињенице отвара могућност за изградњу властите будућности".

И после скоро двадесет година, рекло би се да процес изласка из историје није до краја завршен. Ако ништа друго, међутим, барем се зна где се из историје прелази. А прелази се, рекло би се, директно у психологију. Привилеговани саговорници масовних медија у случају најновијих друштвених и политичких ломова у правилу су психолози, а чак и такозвани политички аналитичари све више баратају психолошким категоријама, па и у ситуацијама кад су оне политиколошке потребније. Психологија се покушава наметнути као кључна шифра целокупне друштвене динамике. Као и обично, (будући) студенти заправо само детектују већ присутна социјална гибања.