Зашто је крива Павлина Радовановић, или: Најава Си Ђинпинга

Један од оних који су принципијелно против сваког насиља, осим ако то није насиље над Србима, Павлину Радовановић из Ораховца назвао је дететом Павлаком које ”пева некрофилске песме”. Неко други је то четрнаестогодишње дете оптужио да позива на рат иако је одрасло међу оним опустелим домовима у Ораховцу, српском гету, из којих су терористи киднаповали више од 100 цивила, њених несуђених комшија, док су трећи и четврти, да их не набрајамо даље, ову девојчицу – која нема ни дечја ни људска ни женска ни мањинска права чим је девојчица из српског гета на Косову и Метохији – зато што се усудила да из тог гета изађе на позорницу, назвали, с надобудним грађанистичким презиром, ”старамајком из косовског циклуса”, која притом позива на ”општенародни повратак у средњи век”.

Па се још жале да су угрожени они, а не она, јер њихове досетке нису наишле на опште одобравање, него на општу осуду. А поверовали су, ваљда, да су јако духовити, иако ничег смешног нема у том говору мржње према онима који су различити од њих.

Сличну појаву излива неконтролисане, па утолико искрене мржње уочили смо и у реакцији извршног директора Института за европске послове, коју цитирамо у целости: ”Поздравио бих редакцију Рашатудеј (сиц.) у нади да ћете ускоро бити забрањени као злонамерно пропагандно гласило које шири мржњу, лажне информације и Путинове малоумне баљезгарије. Забрањени сте у слободном делу света, а овде, за сада, одлично пливате у нашој жабокречини.”

На страну сад тај нонсенс о забранама у делу света за који тврде да је слободан и у томе не увиђају никако противречје чак и кад сами неким другим поводом кажу да је ”слобода медија лакмус папир демократског друштва”, те да ”овакав вид притисака које прате претње није прихватљив”. На страну и евидентна претња слободи мисли и изражавања која је садржана у оним речима, него, ова реакција дотичног Наима Леа Беширија уследила је након што смо га аутовали као прикривеног НАТО пропагандисту; таква су им та европска посла којима се заправо баве, без икакве потребе да у томе буду транспарентни макар колико пристојност налаже да се лепо представе. Па да знамо ко су и шта би да нам раде.

Што ће рећи да цитирани излив мржње нисмо заслужили зато што смо рекли нешто нетачно, него зато што је то тачно. Наравно, осим ако Наим Лео и НАТО нису у праву кад тврде да је то ”одбрамбени савез”, што има да значи и да су и агресију на нашу земљу извршили у самоодбрани. Па сходно томе ни Ораховац није гето, него се остатак Косова и Метохије изоловао од оне две и по улице Павлининог гета у Ораховцу ради заштите од Павлине Радовановић и оних њених комшија које ономад нису стигли да киднапују, такође у самоодбрани…

Док се њихова мржња према Русији, осим што је уочљива у исказаној жељи да нас нема, и подразумева. Баш као што се подразумева и да мала Павлина њихову мржњу није заслужила зато што је девојчица него зато што се усудила да онако лепо запева о Србији, с Косовом и Метохијом као њеним саставним делом, а и ту се Русија подразумева зато што истим гласом Павлина пева и о њој, великој.

Па услед свега тога и не чуди, кад је већ НАТО одбрамбени савез, што цитирани НАТО пропагандиста, док је пун разумевања за оне који су вређали девојчицу из Ораховца, слично осећање, лишено било каквог негодовања, демонстрира и према исказивању почасти оним терористима из ОВК што су киднаповали Павлинине комшије из Ораховца.

Ако ништа друго, доследност је неспорна: коме смета Павлина, не смета му Адем Јашари. Подразумева се и обрнуто, барем док нам не забране. У име слободе, њихове, да нам раде шта хоће у духу онога што је радио и ликвидирани терориста Јашари.

А додатно им је свима крива Павлина и зато што се много слуша оно што пева, ено, са Београдским синдикатом отпевала је ”Теци, реко”, још једно непријатно подсећање на још једно страдање овог народа; за 6 месеци већ два и по милиона прегледа на Јутјубу…

Него, има у тој песми један нарочито важан, уз то и истинит стих. Каже: ”Због става и ината Србин вазда страда.”

И збиља. У овом тренутку, у истом тренутку, удари иду преко три фронта. Стварно много наивни треба да будемо да бисмо поверовали да све то није координисано, из простог разлога што је теже да се одбранимо од три напада истовремено него од једног по једног. Тим пре што је агресор – онај што агресију врши у самоодбрани, је л’ – исти у сва три случаја.

Први правац напада на Србију је Република Српска кроз ескалацију притисака и кривичне пријаве против Милорада Додика, уз латентну претњу да би председник Српске могао да буде ухапшен или уклоњен на било који други начин.

Други правац: Косово и Метохија. Тек што је амерички амбасадор у Београду Кристофер Хил обелоданио да ће Вашингтон снабдети Приштину ”џавелинима” за убијање српских младића – јер у НАТО окружењу наше јужне покрајине само они могу да буду мета америчког оружја, као што су уосталом већ и били приликом самоодбрамбене НАТО агресије пре четврт века – уследила је и најава укидања динара за Србе на Косову и Метохији. Практично, одузимање права на егзистенцију, макар и у гету.

И да једно буде јасно: Аљбин Курти ово не ради сам, то јест без одобрења својих и наших НАТО партнера. Ово је исход тог партнерства, укључујући и сва наша досадашња попуштања у име партнерства са агресором.

Но, шта је било–било је, стављени смо сад пред прикладан избор таман у мери у којој је прихватљив терориста Адем Јашари а девојчица која пева Павлина није: или ”џавелини” или изгладњивање. Ако већ, суочени с таквом перспективом, избором између стрељања и вешања, сви Срби не буду прогнани у складу с бриселским планом о мање од 1 одсто на Косову и Метохији. Укључујући и породицу Павлине Радовановић из Ораховца, да се Косово напокон ослободи тог њиховог терора.

А да све поменуто олакша, ту је и трећи правац ове њихове свеобухватне офанзиве на нас: политичка дестабилизација Београда како би власт била што мање отпорна на све поменуте притиске. Важну улогу у свему томе има и текућа интернационализација српских избора кроз увођење Европског парламента у ту кварну игру – кварну, зато што прича око српских избора нема везе са српским изборима него са свим осталим што би да изнуде од Србије. Па им ово дође као згодно средство принуде.

Пригодно сведочанство у том смислу представљало је излагање европосланика ХДЗ-а Томислава Сокола који је – поводом тобожње изборне крађе – нашао за сходно да примети како је ”апсурдно да му се” – Александру Вучићу – ”толерира савезништво с Русијом у околностима у којима остатак Европске уније уједначено проводи вањску политику према Русији. Међутим, сад је стварно доста… Не само да Београд није спреман на договор око Косова, него је великосрпски хегемонизам постао кључан фактор нестабилности у суседним државама. Политика српског света можда је највидљивија у Црној Гори која се уз помоћ Српске православне цркве жели вратити у српску и руску интересну сферу.”

Цитирани Сокол, узгред буди речено, својевремено је у својству члана Одбора за правосуђе хрватског Сабора гласао против предлога да пропагирање нацистичког, фашистичког и усташког режима постане кривично дело. Баш неочекивано.

Тако да, да, све то јесте повезано – један од појавних облика тога јесу и они изливи мржње према српској девојчици из косовског гета која је певала и о страдању Срба у усташком режиму – а да ови изливи нису само мржња појединаца, него системска, уверљиво је посведочило писмо утицајних европских парламентараца, предвођених Немцем Михаелом Ротом и оном злогласном Енглескињом Алишом Кернс. У том писму, и сами се изговарајући изборима и наводним неправилностима, Србији замерају на ”наставку сарадње с Руском Федерацијом”, што ”представља критичну претњу стабилности читавог Западног Балкана”. Те је зато потребан ”заједнички европски одговор”. И то под хитно.

Што значи да ће притисак наставити да расте. Све док буду у могућности да нас притискају.

А то значи – ево кључне информације за нашу будућност – да ће то моћи да нам раде још само извесно време.

О томе нас је, наиме, пре неки дан све обавестио председник Кине Си Ђинпинг, за кога читав свет поуздано зна да се не размеће крупним речима, него делима. Те га треба слушати јако пажљиво. А нарочито кад најави да Кина постаје и финансијска, а не само економска, светска сила, те да је ”неопходно да се убрза изградња модерног финансијског система са кинеским карактеристикама”, који се ”суштински разликује од западног модела”.

Ово није најава неке неодређене, далеке, будућности. Ово се већ догађа, па Си зато сад јавно то и спомиње. Као што је и о куповини нафте за јуане, а не само за доларе, јавно проговорио тек кад је све већ било утаначено.

Да не буде било какве недоумице: у ситуацији у којој америчка економија срља у кризу каква у последњих стотинак година није виђена, и свакако вишеструко тежу од оне из 2008. године, о европској рецесији да и не говоримо, тако да ће оно кинеско и БРИКС-ово бити једино стабилно што (по)стоји, цитирана најава Си Ђинпинга равна је објави доласка новог света. Надајмо се, и праведнијег.

А онда ће и Павлина из Ораховца моћи да одахне.