Декларација из Тиране, или: Наваљни, Србија и најава Владимира Путина
Ево случаја. Судија, истакнута припадница владајуће странке, доноси пресуду да се кандидат опозиционе странке избрише са гласачког листића – и то на унутарстраначким изборима у дотичној опозиционој партији.
Овај случај није забележен у некој од неслободних или само делимично слободних држава по класификацији Фридом хауса, него у Америци коју исти Фридом хаус – Кућа слободе, је л’ – класификује као слободну. А несуђени кандидат је, наравно, Доналд Трамп.
Нећемо сад о њему него о слободи и њеној варијацији у виду тоталне неслободе избора. Наиме, није Трампов случај настао само зато што хоће да га избришу, него зато што морају то да ураде. Баш на овако бруталан и очигледан начин јер преосталих метода за елиминисање претње, једноставно, више немају.
Узгред буди речено, кад смо код тога, не сме се изгубити из вида ни веома покварена спрега владајуће странке, у њеним разним појавним облицима, и медија који су један од тих појавних облика. Открива их једна суптилна лингвистичко-правничка финеса која се састоји у употреби архаичног термина insurrection – устанак – за опис оног необичног напада на Капитол хил 6. јануара 2021. када су полицајци као туристички водичи спровели демонстранте кроз зграду Конгреса САД и потом их испратили напоље кад је истекло време за посету.
Медији су, као што је познато, такав устанак ставили на терет Трампу а онда су сви одреда наставили да инсистирају баш на том необичном и застарелом термину insurrection. Што није могло да буде производ случајности из простог разлога што је ова реч испала из свакодневне употребе још у другој половини претпрошлог века.
Али је зато о(п)стала у 14. амандману америчког устава, написаном после Грађанског рата да забрани обављање јавне функције онима који су учествовали у том устанку – insurrection– против Сједињених Америчких Држава. Овај се амандман сад обилно користи за брисање Трампа са гласачких листића, при чему је његово коришћење претходно нормализовано медијском (зло)употребом поменутог термина у вези с догађајима 6. јануара.
Упркос оваквој специјалној медијско-политичко-правосудној операцији, међутим, поменути Фридом хаус Америку описује као слободну. А Србију, на пример, проглашава за делимично слободну земљу која је штавише, преноси амерички Радио Слободна Европа – од толике слободе има да нам се заврти у глави – ”лидер у смањењу права и грађанских слобода грађана”. Док је насупрот томе самозвано Косово ”лидер на Западном Балкану (…) на тему поштовања права мањина”.
И пре него што се сви заједно збунимо пред овим подацима, ево податка који објашњава све што је овим поводом потребно да знамо – Фридом хаус финансира власт Сједињених Америчких Држава. А то значи да извештај Фридом хауса не може да представља непристрасни извештај о слободи, него о мери потчињености онима који су Америку потчинили свом интересу.
Уосталом, нису без основа и Русија и Кина проглашене за неслободне а Америка за слободну; реч слобода, кад је они изговоре, у преводу значи послушност, само што није лепо кад се тако каже.
Тако да и медији који на српском језику сад ауторитативно одређују да ”бројеве Фридом хауса не може да тумачи ’ко како хоће’” – него ваљда представљају апсолутну истину – не могу а да не буду идентификовани као колаборанти на истом задатку, уосталом, по матрици коју смо већ имали прилику да искусимо у наведеном случају бруталног судског брисања опозиционог кандидата с гласачког листића.
С тим што у својој извозној варијанти обрачун са неподобнима уме да иде и вансудским путем Арапског пролећа, о чему нас је још 2011. обавестио ”Њујорк тајмс” након што је ”Викиликс” то непорециво документовао. И тако смо сазнали да су у арапска пролећа, као њихови тајни организатори, били директно укључени и Фридом хаус и, на пример, Национална задужбина за демократију (НЕД) која и овде у Србији финансира многе такозване невладине организације. Па и ту околност ваља имати у виду када се сагледавају деловање тих организација, оцене Фридом хауса и извештавање медија који на српском језику то некритички преносе. Иста је врста спреге у питању.
А истоветан им је и модус операнди, што је могло да се види и у недавном случају изнуде пристанка мађарског премијера Виктора Орбана на помоћ Европске уније Украјини у износу од 50 милијарди евра, који је укључивао и отворену претњу, упућену преко ”Фајненшел тајмса” који је и сам говорио insurrection кад му је тако командовано, да ће мађарска економија бити уништена ако Орбан одбије да поступи како му је речено. Па је он на крају био принуђен да изабере нешто мање од два зла.
Брутални обрачун у коме се не бирају средства, претња и уцена као методе политичког дијалога – све то можда помаже да се схвати зашто се ове недеље и Србија нашла у Тирани међу оним НАТО (полу)светом где јој иначе није место. Због моралних, историјских, емотивних, политичких и свих осталих практичних разлога који су толико очигледни да их није потребно набрајати.
Наравно да је и председник Србије Александар Вучић унапред знао да из тога тамо, где су сви они који угрожавају наш територијални интегритет стали у строј против оних који бране наш територијални интегритет, ништа добро није имало да проистекне за Србију и њене односе с онима који бране њен, то јест наш територијални интегритет. Док заузврат у том смислу ништа добро није могло да се очекује ни од оних који нам територијални интегритет угрожавају. Што ће рећи да је у питању морала да буде нека друга врста понуде, о чијој би садржини могли да сведоче помињани примери Америке и Мађарске.
Само се по себи разуме и да је дословну геополитичку перверзију представљало то што су у Тирани о територијалном интегритету Украјине принципијелно говорили они што беспринципијелно руше територијални интегритет Србије; укључујући, да фарса буде потпуна, и председницу самозваног Косова. Сходно томе, и све остало што тамо пише представља подједнако произвољну бесмислицу. Но, важније од тога, истовремено и једино добро, дакле, најбоље у свему овоме: никаква конкретна обавеза за било кога не произлази из њихових 12 тачака антируске декларације.
Све је то само гомила ружних речи које ће већ сутра бити, такорећи, јуче… Зашто им је, онда, све то требало? Јасно: зато што против Русије више не могу да убележе ниједну победу која стварно нешто значи, па, онда, дај шта даш… Макар и у виду краткотрајног пропагандног ефекта неке вести из Тиране.
Разуме се да овакво стање ствари није промакло ни надлежнима у Москви, те стога и очекивање да између Москве и Београда постоје канали за разумевање који помажу и да епизоде овог типа не оставе озбиљније трагове.
У прилог томе би, уосталом, могла да посведочи и вест, само дан после злосрећне Тиране, да се Србија није прикључила резолуцији Европске уније и њених сателита која тврди да ”руска влада и Владимир Путин лично сносе кривичну и политичку одговорност” за смрт Алексеја Наваљног иако се на том истом парчету папира налази и позив на спровођење истраге његове смрти. Која би, дакле, тек требало да утврди шта се заправо десило, па би тек онда евентуално могло да се говори о одговорности, али ко би се сад замарао тим детаљима.
У сваком случају, овој смо бесмислици пропустили да се прикључимо – неке линије ипак није згодно прелазити, каква год била контрапонуда – и то се може схватити као охрабрујући знак да нема драматичних промена у односима Србије и Русије упркос разним изазовима.
Ово је пак утолико значајније што је Владимир Путин своје обраћање Федералној скупштини овог четвртка искористио и да, говорећи о успону чланица БРИКС-а наспрам Г7 водећих западних економија, објави стварање нове глобалне финансијске архитектуре уместо овог постојећег поретка који проглашавају за слободан само да се не бисмо досетили колико смо поробљени.
Да не буде забуне: ово је најава истинске економске револуције какве није било барем још од 1945. И за којом свет вапи, поред осталог, баш зато што најављује долазак света у коме неће бити оних претњи уништењем економије ако се не поступи по наређењу.
А сви који су томе били изложени морали би да знају да је то могућност – будућност – која се не сме прокоцкати.