Евроазија – на исламском путу (4)

За потребе спровођења истраге о обавештајним пропустима који су омогућили скандалозни напад Ал Каиде на територији САД 11. септембра 2001, Бушова администрација основала је једну комисију на челу са Хенријем Кисинџером. Према анегдоти, Кисинџер се као шеф ове комисије састао са женама које су након националне трагедије од 11. септембра остале удовице. Једна од удовица питала га је да ли је икад имао клијента који се презивао Бин Ладен. Већ тада времешни Кисинџер се, реагујући на питање, исполивао врелом кафом, што је приписао старачким рефлексима. Убрзо се повукао са позиције шефа 9/11 комисије и уступио место бившем гувернеру Њу Џерсија Томасу Кину.

Сарадња и везе ЦИА са пакистанским обавештајним службама, Бин Ладеном и муџахединима расветљена је у низу студија, почевши од капиталне књиге Стива Кола Ратови духова, која је награђена Пулицеровом наградом. Америка не само да је финансијски и логистички подржавала исламске фундаменталисте, него је допринела изградњи и популаризацији слике о "терористичком исламу".

Халед Бејдун, један од савремених критичара исламофобије у САД, тврди да она подразумева разумевање према коме се "свако исказивање муслиманског идентитета везује за тероризам". Ово је актуелно виђење "исламске опасности". Али проблем је дубљи и старији. Како објашњавају религиолог Питер Гочалк и рабин Габријел Гринберг на примеру филма Опсада из 1998, у Америци је нормирано схватање према коме "муслимани који не практикују религију могу бити добри, нормални Американци, док муслимани који практију исламске ритуале и верују у исламско учење чине терористичке злочине".

Борећи се са таквим бауком ислама, Америка је пошла у рат(ове) након 11. септембра у коме је од руке Американаца, посредно и непосредно, према процени Универзитета Браун, страдало најмање четири и по милиона људи.

Чак и највећи циник мора застати пред пред овим бројем и поставити питање: колико је страшан ислам, када борба против њега правда толико зла и несреће?

Долазак нове ере

Једна од највећих енигми светске историје јесте силовито и муњевито ширење арапске државе, која је за кратко време објединила простор од Атлантика до Хималаја. Томас Карлајл, истакнути шкотски историчар и историозоф, пишући поглавље о Мухамеду у култној књизи О херојима опажа да "историја једног народа постаје плодна, уздиже душу, велика, чим тај народ верује" (превод Б. Кнежевић). Према легенди коју нам преноси персијски историограф Ал Табари из 9/10. века, наводно је арапски војсковођа у одсудној бици против Персијанаца код Ел Кадисије 636. рекао сасанидском племићу: "Ми више не тражимо овоземаљске добитке."

Откуд тај занос?

Све је почело у племену Курејш из Меке, чији су каравани деценијама пролазили кроз Сирију. Богат појас Сирије и Месопотамије био је поприште крвавих борби између Рима и Персије. Између 540. и 630. године после Христа, било је само двадесет година мира. Сиријци су били свет за себе, који је живео са мало занимања за ратове између Грка са Балкана и из Анадолије и Персијанаца са Иранске висоравни.

Тим крвавим сукобима сведочили су Арапи, који су, што као трговци, што као пљачкаши са рубова вреле Арабијске пустиње, задирали у свет Рима и Персије. Наравно, ти контакти нису били без директних последица: велики број Арапа прешао је на хришћанство, као племе Бану Хасан, или јудаизам, који је цветао у централној Арабији и у Јемену, где је арапски краљ Ду Навас обновио Давидово краљевство. Но, град Мека у регији Хиџаз остао је и даље политеистички центар, поносно се држећи предачке традиције. У њему је, у време док је владика Рима Григорије Велики упорно тражио разлоге за пропаст западног дела Царства, одрастао Мухамед, коме су од 610. године, када је већ имао четрдесет година, почеле долазити поруке од Бога.

Локална елита Меке, која се богатила од снабдевања Ромејског царства кожом за седла, тракама за чизме и штитове, никако није раширених руку дочекала Пророка. Мухамед је одвраћао људе од идолопоклонства, а следствено и ходочасничких посета храмовима богова, који су доносили приходе трговцима и доприносили престижу племена Курејш. Мухамедова порука била је двострука: Јевреји и хришћани су већ били муслимани који су скренули са пута праве вере, а идолопоклонство је морало бити искорењено.

Мухамед је са својим малобројним следбеницима побегао из Меке у Медину 622. године, основавши тако малобројну, али надахнуту заједницу муслимана. Овај догађај постаће хиџра, тренутак од ког ће муслимани рачунати нову еру. Еру Пророка. Осам година касније, муслимани ће се вратити у Меку и очистити је од идола.

Пророк је умро 632. године, али је оставио иза себе чврсту заједницу обједињену вером, којој се придружила конфедерација градова на Арабијском полуострву. Тако консолидовани, муслимани су ускоро послали поруку ромејском цару Ираклију да им преда земљу коју им је Бог "дао у наследство" или ће је "у противном, с каматом преузети". Извори бележе одговор цара Ираклија: "Овај народ је попут вечери која је, између дана и ноћи, ни светла ни тамна... такав је и овај народ, ни просвећен светлошћу Христовом, ни уроњен у таму идолопоклонства."

Испоставило се да овај историјски тренутак није био сумрак, већ зора – зора ислама.

Покретачи "Историје"

Исте године Арапи су однели победу над оба светска царства. Најпре су Ромеје, којима је командовао царев брат Теодор, поразили на реци Јармук, источној притоци Јордана, 20. августа 636. године. Три месеца касније, 19. новембра 636, Арапи су поразили Персију код Ел Кадисије.

Успех Арапа може се делимично приписати и томе што су на Блиском истоку у том тренутку постојале бројне хришћанске секте које се нису слагале са одлукама васељенских сабора.

Јован Дасен, митрополит Нисибиса, града на граници данашње Турске и Сирије, добио је понуду од арапског освајача да ће га подржати у борби против поглавара Цркве Истока и учинити га патријархом. Муслимани не само да су указивали поштовање "свештенству, манастирима и свецима Господњим", како пише један свештеник из седмог века, о чему говори и обнова цркве у Едеси 679. и археолошки налази, који сведоче о запањујуће ненасилним уласцима у градове, него и "целу ноћ бдију, молећи се, а преко дана се уздржавају од свега, поступају исправно и забрањују погрешно: ноћу су монаси, а дању лавови".

Египат је пао 642, исте године кад је уследио и пораз последњег сасанидског шаха Нихаванда. Картагина је пала 698. године, а продор је извршен и у централну Азију. Самарканд се мирно предао, али је у Панџикенту (у данашњем Таџикистану), престоници древне Согдијане, тамошњи краљ Деваштич разапет наочиглед својих поданика.

Муњевити успех муслимана могуће је поредити само са Александровим освајањима. Простор од Атлантика до Хималаја био је обједињен у оквирима јединственог политичког ентитета.

На крајњем Западу, један војни судар истурене арапске претходнице са родоначелником Каролинга, Карлом Мартелом, дедом Карла Великог, постао је етиолошки (оснивачки) мит Француске. Победа Франака над Арапима код Поатјеа 732. ушла је и у српску епику преко Његоша: "Францускога да не би бријега, аравијско море све потопи." После ове битке, претходно разбијена на политичке ентитете под слабом влашћу "дугокосих" Меровинга, Франачка је обједињена под влашћу мајордомске куће Карла Мартела.

Арапи нису били само "катализатор" политичких и историјских процеса на Западу. На Истоку су се у гигантској бици, спрам које Поатје изгледа као дечја игра, Арапи поразили Кинезе на реци Талас 751. године. Овај пораз Кинеза довео је до пада династије Танг и унутрашњих немира у Кини.

Земља мира

Јован бар Пенкаје, хришћански аутор из седмог века из Месопотамије, описујући време калифа Муавије (661-680) каже: "Правда је цветала у његово време и владао је велики мир у областима под његовом контролом. Свима је дозвољено да живе како желе."

Велико је изненађење било за савременике у томе што је арапски калифат преживео првобитне трзавице. Током седмог века било је у два наврата сукоба између Арапа сиријског и ирачког дела Блиског истока. Али народ ових територија је желео стабилност царства, било ког царства, макар оно било и страно. Било је то царство Омајада, чланова Мухамедовог клана Курејш. Њихова палата Хирбет ал Мефџер надомак прастарог Јерихона сведочи о сажимању културних утицаја Ромејског царства и Персије. Мозаици којима је украшена личе по дизајну на римске мозаике, али су по осећају за уклапање боја и шаре налик персијским ћилимима.

Џамије су грађене по узору на Константинову цркву Светог Гроба у Јерусалиму и Јустинијанову Свету Софију у Константинопољу. Како је калиф Ал Валид замислио, градећи Велику џамију у Дамаску, муслиманске богомоље су морале бити велелепне како муслимани "не би више са дивљењем гледали хришћанске цркве".

Али хришћани и Јевреји су били "народи Књиге", према којима није смело да буде одмазди. Што су биле даље од центра царства у Сирији, хришћанске елите су биле стабилније. Један хришћански светац са Иранске висоравни је излечио омиљеног коња локалног емира, па је тиме заслужио повластице за свој манастир.

У Џерашу, у Сирији, постојао је пагански храм, петнаест хришћанских цркава и џамија. Локални произвођачи теракоте су проблем верски разнородног тржишта решили тако што су са једне стране лампи од теракоте писали на грчком "светлост хришћанства је Васкрсење", а са друге на арапском "у име Алаха, милосног, премилосног".

Мансур бар Сарђун, син племићке сиријске породице која је некада уживала наклоност ромејског цара, а сада омајадског калифа, окренуо се у осмом веку монашком животу, и узео име Јован. Он је постао Свети Јован Дамаскин, један од оснивача хришћанске православне традиције у средњем веку. Нарочито је био омиљен и православни песник Ал Ахтал, дворски песник Омајада, који је певао у традицији хришћанске арапске поезије Лахмида, двора у Хири пре Мухамеда.

Време верских трзавица и династичких смена није битно утицало на дух арапског калифата. То је била држава мноштва утицаја, саткана од бројних разлика.

Мадинат ал Салам, "Град мира", нама познатији као Багдад, постао је прави центар света. Оснивање нове престонице династије Абасида поклопило се са продором кинеске технике производње папира. Предузимљив клан Бермекида из централне Азије монополизовао је производњу хартије и изазвао помаму за књижевношћу. Благодарећи томе, у Багдаду је основана Кућа мудрости, Бејт-ул-хикма, средином деветог века, која је даље водила процвату науке и уметности. Име абасидског математичара из раскошног града Балха у средњој Азији, Ел Хорезмија, латинизовано је и постало алгоритам, а име алхемичара Гебера постало је на енглеском реч за неразумљив говор (или магијско бајање) – gibberish.

Али није то била само епоха муслимана. Хришћанска породица Бухтишу из Гундешапура давала је најбоље лекаре између Атлантика и Хималаја, чији су списи били темељ исламске медицине. Наравно, били су у служби самог калифа, а у слободно време су писали о љубавним јадима. Полихистор Авицена се жалио: "Читам Аристотелову Метафизику, али не разумем њен садржај... иако сам је прочитао четрдесет пута и научио напамет." Када је на пијаци нашао тумачење Аристотела из пера Абу Наср ал Фарабија, Авицена се тако одушевио да је "сутрадан дао доста милостиње у знак захвалности узвишеном Богу".

Крсташки ратови од 11. века израњаваће ову цивилизиацију, као предукус западних колонијалнних продора. Турци који су преузели историјску лучу од Арапа стићи ће до зидина Беча, али огроман простор од Атлантика до Хималаја неће поново бити политичко једно.

У наше доба, страх од ислама је поново ревитализован, а ислам је представљен као цивилизацијски оквир стран "западним вредностима" демократије, мира и просперитета. Ипак, народна воља Сиријаца која је постала везивно ткиво Калифата у кључним годинама 7. века, мир до продора Монгола (који ће формирати четврту – монголску Евроазију) и процват науке, уметности и архитектуре можда сведоче супротно: да Запад није уклопив у исламске вредности.

Крсташки ратови против Руса у басену Балтика и против Ромеја антагонизовали су и православце, па је уочи пада Цариграда 1453. ромејски дипломата Лука Нотарас рекао чувене речи: "Више волим да усред града видим турски турбан, него латинску митру." Западна Европа се, дакле, прво самопровинцијализовала, па кренула у освајања.

Постоји и практичнији и далеко актуелнији начин да се "западни" и "исламски" (или источни уопште) цивилизацијски обрасци упореде.

Како ми је једном приликом скренуо пажњу филозоф Никола Танасић, Иран и Југославија су средином прошлог века били земље истог ранга у геополитичком смислу. Уз то, Југославија је 1961. године имала 18.549.291 становника, а Иран 18.954.704 становника 1956. године. Данас, Иран има стабилну привреду и четири пута више становника него 1956. године. Југославија је разбијена на шест република, њене наследнице бележе демографски и економски пад. У чему је разлика између иранске Исламске Републике и бивше Југославије на европском путу?

У међувремену, Кина која је вратила ислам у евроазијске оквире организујући помирење између Ирана и Саудијске Арабије, коначно је понудила заборављену алтернативу Западу.

Питање је само да ли се Кисинџер и на вест о помирењу Ирана и Арабије опекао врелом кафом.