
Поруке из Абу Дабија: Стварају ли Москва и Вашингтон нову безбедносну архитектуру Европе | Дан увече

Могу ли преговори у Абу Дабију означити почетак стварног политичког решења? Москва инсистира на томе да трајни мир није могућ без отклањања основних узрока сукоба и уважавања безбедносних интереса Русије. Док Вашингтон тражи дипломатски излаз, остаје питање да ли је Кијев спреман на компромис и колико европске престонице доприносе, а колико отежавају мировни процес.
Русија сматра да је рат у Украјини оголио слабости постојећег европског безбедносног система и да је потребан нов, свеобухватан и праведан поредак. По први пут, Америка се слаже с тиме.
"Сви су послали заиста компетентне људе", каже Љубинка Милинчић, главна и одговорна уредница "Спутњик Србија". Додаје да историчар Владимир Медински предводи руску делегацију још од првих преговора 2022, што је само по себи сигнал да се ставови и захтеви Русије нису променили.
По њеним речима, посебно је занимљиво да амерички преговарачи Стив Виткоф и Џаред Кушнер, као и командант НАТО Алексус Гринкевич, сви имају корене у руској империји.
"Јако ми се допада оптимистички тон који смо чули са обе стране", напоменула је Милинчић. Раније је увек нешто цурило са америчке стране, док је Русија ћутала, а сада је код свих приметан неки оптимизам.

Каријерни дипломата Зоран Миливојевић сматра добрим знаком што ови преговори почињу од нарушене безбедносне архитектуре у Европи, што је корен украјинске кризе.
"Да би неки преговори имали смисла, морају да почну од нечега што одражава реалполитику и реалне могућности", каже Миливојевић.
Он је подсетио да је Русија у више наврата слала предлоге о колективној безбедности САД и НАТО-у, које су они одбили. Москви је онда само преостало да украјинско питање решава "онако како може и мора".
По њему, код Американаца је сазрела спознаја да је овај рат изгубљен, док у Европи још није. Украјина је у озбиљном проблему и није јасно колико дуго може да издржи, док је ЕУ такође у проблему због погрешне ратне политике.
Европа је та која тренутно кочи мировни процес, на штету сопствених интереса, тврди Миливојевић.
"Цела та ратна опција је постала немогућа мисија", вели он, али лидери у Паризу, Лондону и Берлину немају "Б варијанту" да остану на власти.
Милинчић сматра да је сада јасно зашто Русија релативно споро напредује на фронту у Донбасу: ово је рат изнуривања не са Украјином, већ са Западом! Било је потребно оволико времена да Украјина, ЕУ и САД схвате да су они губитници у овом рату, каже она.
По њеним речима, многи на Западу би волели да наставе да ратују, али су свесни да не могу. Кијев не прихвата да се одрекне територије, али ће на крају морати. Снови Владимира Зеленског о безбедносним гаранцијама по "члану 5" НАТО су нереални, додала је, јер Америка нема намеру да их понуди, а "НАТО без Америке није НАТО". Притом Русија каже да неће дозволити стране трупе на тлу Украјине.
Милинчић такође сматра да ће Зеленски морати да оде пре него што било шта буде потписано, јер "није надлежан", истекао му је мандат, а САД инсистирају на новим изборима у Украјини.
Подсетила је да је Медински као модел будуће безбедносне архитектуре навео преговоре у Јалти и Потсдаму, када је подељена Немачка и установљен поредак који је мање-више трајао до 1999.
Миливојевић сматра да Кијев више нема маневарског простора, јер сада и Америка врши притисак на Зеленског а ЕУ више не може да га финансира. Склапање мира ће бити и крај НАТО, сматра он, зато што је тај блок "само тврда моћ која обезбеђује западну кохезију у Европи" зарад рата против Русије.
"Онај ко глобално размишља… разуме да је свет дефинитивно мултиполаран" и да у њему мора да се разговара са Русијом и Кином, навео је Миливојевић. Американцима је сада јасно да је Русија "у сваком погледу јача", да имају проблем са ратом у Ирану, и да морају да постигну неки договор. Ту Европе нема, јер није више битна; сада "тврду моћ" имају Русија, САД и Кина, додао је.
Запад није успео да санкцијама обори Русију на колена, јер се она испоставила као самоодржива и политички стабилна, а две трећине света се нису придружиле ембаргу. Сукоб је афирмисао Колективни југ и довео у питање Колективни запад, каже Миливојевић, тако да је све ово само признавање геополитичке реалности.




