"ОсвРТ" са Врзићем: Блокада Блиског истока, Мађарска, КиМ и упозорење Сергеја Лаврова
Уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализира најважније догађаје у земљи и свету. Емисију "ОсвРТ" можете да пратите на телевизији РТ Балкан, недељом од 21 час
Блокада блокаде Блиског истока и светске економије, поуке мађарских избора, Две амбуланте и једна резолуција на Косову и Метохији и упозорење Сергеја Лаврова, само су неке од тема које је у својој ауторској емисији "Осврт" анализирао уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
Светска економска криза с Блиског истока
Професор Сајед Мохамед Маранди, који је био члан иранске делегације на оним преговорима у Исламабаду који нису донели мир али нису ни разбуктали рат, открио је и да су чланови преговарачке делегације имали основа за сумњу да ће бити убијени зато што се нису предали Американцима у Пакистану.
У "Вашингтон посту", скренуо је пажњу Маранди, освануо је коментар у коме се усред преговора позива на убиство преговарача ако одбију ултиматум – јавна претња као додатни аргумент у преговорима – но, индикативније од тога, потпредседник САД Џеј Ди Венс преговоре је прекинуо напрасно и напустио Исламабад, те је, уз још неке индиције које Маранди није обелоданио, иранска делегација одатле отишла такорећи кришом, другим авионом уместо оног којим је дошла из Техерана, и није се вратила у Техеран него на један удаљенији аеродром, да завара траг. За сваки случај.
У таквој атмосфери не-мира и неповерења, крхко примирје некако опстаје. Укључујући, уз извесна крвава одступања, Либан, где је – открива Маранди – Иран припретио Америци да ће напасти Израел ако не престане с нападима на Либан (и Хезболах). Па је и то примирје договорено упркос настојањима Израела да саботира; очекивано, јер није постигао ниједан од својих циљева у овом рату који је покренуо, па му је потребан наставак рата а не његово окончање.
У склопу тога Америка и наставља да довлачи војску на Блиски исток, а и Иран обнавља одбрамбене капацитете који су досад уништени. С тим што сад и ”Блумберг”, након "Волстрит џорнала", открива обавештајне процене да је у Ирану заправо уништено знатно мање него што је јављано; матрица, уосталом, позната и нама из периода НАТО агресије, кад су се шокирали кад су видели колико нам је тенкова остало на Косову и Метохији иако су објавили да су их уништили све. А уништавали су само макете…
Што значи да би, у зависности од даљег развоја догађаја, текуће (релативно) примирје могло да се покаже и као припрема за наставак рата. Још опаснијег него досад, јер би неминовно укључио и детаљније разарање инфраструктуре у региону и неку количину копнене интервенције са даљим непредвидивим последицама.
До тада, међутим, ни повољнија варијанта – опстанка примирја – не доноси мање замки.
На иранску блокаду Ормуског мореуза, наиме, Америка је узвратила својом блокадом излаза из Ормуског мореуза.
Блокада на блокаду упркос томе што је једно иранско дипломатско представништво покушало да објасни Трампу путем Икса да блокирање у Ормуском мореузу није исто што и блокирање на друштвеним мрежама.
Како год, до петка кроз Ормуз није пролазило, практично, ништа, а не само нафта и гас. Нису ишли ни хелијум, карбамид, сумпор, амонијак, фосфати, како је набројала Марија Захарова.
Фатих Бирол, шеф Међународне агенције за енергију, упозорио је и да Европа има још само око шест недеља залиха авионског горива, које је већ поскупело вишеструко у односу на цене од 27. фебруара.
Након што је ирански министар спољних послова у петак објавио да је Ормуски мореуз дуж договорених рута отворен док траје примирје – демонстрирајући свету ко се око тога пита, а и Доналд Трамп је то потврдио тако што је Ормуски мореуз прогласио за ирански - цене будућих испорука нафте, такозваних фјучерса, пале су за око 10 одсто.
До тада су биле на око 100 долара по барелу, јасно указујући на два опречна сценарија даљег развоја глобалне економије рата или мира.
Први, у облику примирја за којим би наступио мир, значио би и релативно економско олакшање, иако не баш и повратак на статус кво анте. Некакав до знатан економски поремећај је загарантован већ и оним што је разорено до сада.
Други сценарио, ако би се примирје окончало ратом а не миром, донео би и знатнију економску катастрофу.
О томе сведочи и стање на стварном тржишту нафте. Јер је цена барела нафте који се сад испоручује за 20 до 40 одсто виша од цене фјучерса, а ишла је чак и до 140 долара по барелу.
Иначе, руски буџет балансиран је на основу цене нафте од 60-ак долара по барелу. Тренутно је, у још већим количинама од предвиђених, продају по дупло већој цени.
У зависности од развоја сценарија 1 или 2 – наставак примирја или наставак рата – уследиће и све пропратне последице по економију, услед мањег или још већег раста цена енергената и пуцања разних ланаца снабдевања. Без икакве заштите ниских каматних стопа и штампања новца без покрића да то ублаже, јер су сва та средства монетарног инжењеринга, а друга не постоје, већ потрошена за заташкавање претходних криза. И, да, заташкавање јесте адекватан опис онога што је урађено претходних деценија, јер ниједна криза није решена у смислу њеног системског решавања, тако да се отклоне сами узроци кризе.
Зато што они, наравно, леже у самом (још постојећем) моделу неолибералне економије од кога користи имају превасходно њени власници, пословични Ротшилди и томе слично друштво Џефрија Епстина…
Но, да се вратимо у Ормуски мореуз и његову околину. Јер тамо лако може да постане још и горе таман кад се чини да је кренуло набоље. Тако да америчка блокада иранске блокаде након њене суспензије изазове и трећу блокаду. Одговарајуће упозорење је у том смислу већ издато: буду ли Американци блокирали иранске танкере, Иран ће то сматрати кршењем услова примирја. Па ће на сцену, с друге стране Арабијског полуострва, ступити Хути да блокирају Баб-ел-Мандеб. Нема протока нафте и свега осталог ни кроз Црвено море, а не само кроз Ормуз.
Што би кризу, укључујући економску, само додатно убрзало и, сразмерно томе, погоршало.
А опет: може ли Израел да приушти да Иран слободно продаје своју нафту док обнавља своје војне капацитете? Баш као што ни Иран не може да приушти да сви други продају нафту и остало кроз Ирански мореуз, а да сами то не чине услед америчке блокаде…
Тако да сценарио даље ескалације, упркос краткорочној деескалацији, и даље остаје релевантан.
Ко ће од тога имати највише штете? Не рачунајући Европљане који ће, сопственом заслугом, свакако имати понајвише штете.
У једној анализи "Блумберга", која је стигла до закључка да је Трампова блокада блокаде Ормуза усмерена и против Кине, а не само против Ирана, пребројани су барели нафте, резерве горива и цене на пумпама, па је отуда и извучен закључак: "Укратко, нафтна математика не резултира у корист Беле куће. Блокада (блокаде) има слабашну шансу да успе. Иран може да остане пркосан – а Кина безбрижна – дуже него што Доналд Трамп може да остане солвентан."
Како ће то утицати на даљи развој ситуације? И ко ће банкротирати? Ускоро ћемо сазнати. Све што буде боље од најгорег могућег сценарија значиће да смо још и добро прошли.
Поуке мађарских избора
Сви који су радили на изборном поразу Виктора Орбана – од Урсуле фон дер Лајен до Алекса Сороша – постигли су оно што су хтели. Да ли ће тиме и остварити оно што заправо желе, подједнако је важно питање на које одговор није сасвим очигледан.
Тај одговор задире и у разлоге Орбановог пораза. Који је, иронијом изборних калкулација гласовима, убедљивији у освојеним мандатима него у освојеним гласовима захваљујући изборном систему – мешавини пропорционалног и једнокружног већинског – направљеном да ради у његову корист.
Да ли је Орбан изгубио из идеолошко-геополитичких разлога, или кудикамо локалнијих питања корупције, бахатости припадника власти и сразмерног опадања животног стандарда?
Млађи Сорош у екстази објављује снимке скандирања "Руси, напоље"; узгред, та његова екстаза разоткрива чему заправо служе њихова отворена друштва и тобожња борба за људска права која је све време и служила као пригодан изговор да сакрије своју праву сврху. Најзад, није ли још тата Сорош, Џорџ, у тексту из новембра 1993, под насловом "Будућност НАТО-а: У правцу новог светског поретка", заговарао комбиновање људских ресурса са истока Европе и војне технике са Запада (за рат против Русије)?
Па смо 30-ак године касније добили баш такав НАТО рат против Русије посредством Украјине.
У сваком случају, нема сумње и да је сад у Мађарској било и овога што је онако обрадовало млађег Сороша. Међутим, чак и либерални медији на Западу – од "Гардијана" до "Политика" – сагласни су у процени да су Орбану заправо пресудила питања свакодневног живота. Корупција – стварна или перципирана – бахатост која се огледала и у заташкавању скандала са злостављањем деце у поправним домовима, инфлација која је потрајала исувише дуго да не би оставила последице у новчаницима.
А на све то и медији да додатно напумпају све те проблеме; перверзија се, наравно, открива о томе што је реч о истим медијским конгломератима који, док истичу ове непожељне појаве у Мађарској, прикривају размере истих појава тамо где власт не треба променити или само уздрмати. Од корупције Урсуле фон дер Лајен у случају милијарди евра за набавке ковид вакцина СМС порукама које је онда избрисала, до партнера Џефрија Епстина, укључујући његове везе са разним Сорошима.
А можда је реч и о замору народа од власти која је трајала дуго, 16 година.
С тим што, када је о томе реч, треба имати у виду и Владимира Путина који је, после четврт века власти, на изборима, и то уз највише изашлих на изборе, добио више него икад пре, и гласова и процената.
Али то нас, поред осталог, враћа и на питање односа према корупцији и олигарсима: у Русији они служе држави, не служи држава њима. Да је обрнуто, нити би било исте власти у толиком трајању, нити би било државе (имајући у виду Сороша, њему надређене и подређене, и њихове планове за поход на Русију, а наравно и Србију. Но Русија се с њима изборила на време).
Упркос Орбановом поразу, међутим, ако је веровати пребројавању које је извршио "Политико", и нови парламент биће 100 одсто "десничарски, националистички и суверенистички". Што ће рећи да би Орбанов пораз могао да донесе озбиљнију персоналну промену него идеолошко-геополитичку револуцију по мери Алекса Сороша и ратоборне Урсуле фон дер Лајен.
Петер Мађар је, уосталом, већ најавио наставак прагматичне сарадње и са Русијом и са Кином, укључујући подсећање да географија представља необорив доказ да Мађарска мора да настави да купује нафту и гас из Русије.
"Политико" му приговара што није пружио бланко подршку евентуалном 20. пакету санкција Европске уније Русији, али зато хвали Мађарову спремност да одблокира исплату 90 милијарди евра зајма Украјини за наставак њиховог рата против Русије. Истина, без мађарског доприноса, што је био и Орбанов став све док Владимир Зеленски није блокирао "Дружбу". Сад обећава да ће одблокирати. Иако се и Петер Мађар, као и Виктор Орбан, противи убрзаном уласку Украјине у Европску унију.
У сваком случају, један од првих важнијих тестова за будућег мађарског премијера биће захтев његовог немачког колеге Фридриха Мерца да Мађарска престане да се снабдева преко "Дружбе", и да се ослони искључиво на нафтовод "Јанаф" који иде преко Хрватске.
Па ћемо видети како ће се Петер Мађар поставити у односу на овај захтев који је очигледно несагласан енергетској безбедности и суверенитету Мађарске.
Исто тако, тек ћемо видети даљу трајекторију српско-мађарских односа, имајући у виду блискост Виктора Орбана са властима и у Бањалуци и у Београду, док је Петер Мађар прошле године у Новом Саду положио цвеће жртвама пада надстрешнице. Питање будућег односа Београда и Будимпеште утолико је значајније због питања НИС-а и МОЛ-а као могућег будућег купца руског удела у српској нафтној компанији. Услед пораза Виктора Орбана, чак и без поменутих пропратних околности, несумњиво улазимо у период повећане неизвесности…
Но мађарски избори драгоцени су пре свега као извор поуке о нашим (и њиховим) европским партнерима.
На победу свог фаворита, наиме, Брисел је реаговао рефлексном честитком: тако што је пред Петера Мађара изручио листу од 27 заповести по којима мора да поступи. Штавише, нарочито циничан детаљ откривен је у "Фајненшел тајмсу": каже један европски дипломата да ће раније планиране захтеве сад још и појачати. Зато што је Петер Мађар остварио убедљивију већину него што су се надали. Па је зато лишен изговора танке парламентарне већине која би га омела у извршавању свих заповести.
Каже Урсула фон дер Лајен, мора пуно тога да се уради да би се Мађарска вратила на европски пут. Добро је да знамо да европски пут значи да мора да се уради све што каже председница Европске комисије. За коју на изборима није гласао ниједан грађанин Европске уније, па је и то податак који треба имати у виду.
Мађарска је, притом, пуноправни члан и Европске уније, и НАТО-а. Па је овако третирају. Шта тек, онда, ми можемо да очекујемо у својој тежњи ка истој врсти партнерства…
Две амбуланте и једна резолуција на Косову и Метохији
Неће муке нашег народа, о држави да и не говоримо, на Косову и Метохији нестати само зато што политичка класа у остатку Србије има неке прече теме да се њима бави.
Баш зато што политичка класа у остатку Србије има неке прече теме да се њима бави, па о Косову и Метохији углавном ћути, не можемо да прећутимо опомену да не може једном делу Србије да буде боље тако што ће на другом делу Србије бити све горе. И да ћутање може само да представља одобравање, или немоћ.
Што је утолико поразније у овом тренутку јер, ено, министар спољних послова Чешке јавно признаје да су самопроглашено Косово признали под присилом; и да је, штавише, питање Косова српско питање. Па тек онда регионално, али никако и међународно питање.
Као што је познато, нису Чеси ратоборан народ, нити су склони авантуризму. Па су ове речи Петра Мацинке утолико важније што се морају схватити као знак промена које долазе, и то у корист нашег државног суверенитета и територијалног интегритета. И зашто бисмо онда срљали у потчињавање истом притиску који је до те мере ослабљен да су и Чеси почели да се усуђују да о томе говоре јавно?
Тим пре што Сергеј Лавров – о чијем ће упозорењу тек бити речи – упозорава и да на сваки начин покушавају да угурају (такозвано) Косово у Уједињене нације, у Савет Европе и друге организације намењене сувереним државама.
Аљбин Курти је у среду увече на радној вечери са надзорником Европске уније за дијалог Београда и Приштине Петером Соренсеном разговарало о процесу уласка Косова (такозваног) у Савет Европе.
Улазак (такозваног) Косова у Савет Европе, као и у све друге међународне организације намењене сувереним државама, укључујући Уједињене нације, предвиђен је Бриселским споразумом и Охридским анексом. Које Србија није потписала али су зато постали саставни део њених ЕУ интеграција.
У исти пакет интеграција спада и интеграција здравственог и образовног система Републике Србије у систем Републике Косово. Такозване.
Курти је и то почео да спроводи без икаквог отпора. Амбуланте у селима Суво Грло и Бање, искључене из српског здравственог система – на Велики петак, да се дода со на рану – представљају само први, али не и последњи корак у том погледу.
Резолуција пак о забрани негирања српских злочина на Косову и Метохији, рачунајући и "сваки облик искривљавања, релативизације или нетачног приказивања историјских чињеница" у вези са ратом 1998. и 1999, а Аљбин Курти ће утврдити шта је тачно приказивање, нема за циљ само увођење вербалног деликта.
Него је још и горе због француско-немачког нацрта Статута Заједнице општина са српском већином. Јер он предвиђа да наставне планове образовних институција – такозване Републике Косово којима ће бити замењене образовне институције Републике Србије – одобравају институције (такозване) Републике Косово. У складу с наведеном резолуцијом. Па ће српска деца учити да су злочинци, терористи – ослободилачка војска, а ни 1999. није била НАТО агресија него хуманитарна интервенција…
Уосталом, на исти Велики петак су уклоњене и табле са улаза у Основну школу ”Милун Јакшић” у селу Бање и са Техничке школе у Сувом Грлу. Образложење: функционисале су илегално, под управом паралелних српских структура, ван уставног и правног поретка Косова. Такозваног.
Да све буде још и горе, ово је спровео, у функцији градоначелника општине Србица, некадашњи командант терористичке ОВК Сами Љуштаку коме је у Хагу суђено као припаднику "Дреничке групе".
Све ово су резултати дијалога Београда и Приштине под надзором Европске уније, у који смо се упустили још када смо, 2010. године, питање Косова и Метохије изместили из Савета безбедности Уједињених нација.
Тако да нам, како тренутно ствари стоје, преостаје само да се потрудимо да сазнамо шта нам се све дешава. Макар да не прође у потпуној тишини…
Упозорење Сергеја Лаврова
Чим је и Србија у Пекингу била предмет пажње руског шефа дипломатије – и то у оваквом међународном тренутку између светског рата и светске економске кризе, а код нас је чак и релативно мирно па у таквом миљеу не привлачимо додатну пажњу – онда то указује да је Србија и за Русију и за Кину значајнија него што би јој припадало сходно броју становника и величини територије.
Како су Русија и Кина две од три најважније светске силе, и прва и четврта економија света, речи Сергеја Лаврова намењене Србији треба саслушати утолико пажљивије. Тим пре што и председник Србије примећује да Лавров није рекао ништа нетачно.
Ако пак није нетачно оно што је рекао Лавров, онда то значи да није нетачно, дакле тачно је, да се, као што је рекао:
а) Европска унија претвара у војни савез против Русије
б) Да Европска унија од Србије тражи независно Косово
в) Да Европска унија од Србије тражи увођење санкција Русији
г) Да је народ против увођења санкција Русији.
Што значи само да се поставља питање зашто идемо у војни блок против Русије упркос расположењу грађана Србије. И упркос Уставу Србије (и Резолуцији 1244) који недвосмислено кажу да је Косово и Метохија саставни део Србије.
Уз још једну важну нијансу Лавровљеве поруке – он каже да народ Србије треба да буде питан какву будућност жели себи. И да председник Србије, као искусан политичар, разуме и да таква потреба (да народ буде питан о својој будућности) постоји; и какав је одговор народа на то питање. Што наставак ЕУ интеграција под наведеним условима Косова и Метохије и учешћа у рату против Русије чини још погубнијим процесом. Јер није само лош сам по себи, него га нико и неће.
Утолико логичније, пошто нам је истом приликом из Пекинга Сергеј Лавров, заправо, предочио два опречна концепта развоја који су пред нама. Само један од та два нас води у рат против наших пријатеља, и то на страни наших непријатеља.
Други пак пружа могућност сарадње на заједничку корист са барем две од три највеће силе на свету, не искључујући притом ни све друге. Ваљда ће једном бити и прилике да се изјаснимо шта од тога желимо за своју бољу будућност…
Live
