"Осврт" са Врзићем: Шпекулације на Блиском истоку, Дан победе и српска резолуција о КиМ
Уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализира најважније догађаје у земљи и свету. Емисију "ОсвРТ" можете да пратите на телевизији РТ Балкан, недељом од 21 час
Шпекулације на Блиском истоку, Дан победе, европска породица у Јеревану, резолуција Скупштине Србије о Косову и Метохији, само су неке од тема које је у својој ауторској емисији "Осврт" анализирао уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
Нови поредак Блиског истока
Новинар портала "Аксиос" Барак Равид (осим тога и припадник обавештајне јединице 8200 војске Израела) светску препознатљивост стекао је ексклузивним информацијама из Беле куће. Сада се, међутим, претпоставља да је део преваре планетарних размера.
Механизам за који га сумњиче се, наиме, састоји у следећем.
Барак Равид први објављује информације о даљем току, или смиривању, рата на Блиском истоку, што моментално утиче и на цену нафте на светском тржишту. Чим стигне умирујућа вест о наставку преговора, цена нафте пада. И то је нормално, јер је реч о цени нафтних фјучерса, дакле будућих испорука нафте, а не стварне нафте која се испоручује у овом тренутку, што ће рећи да на умирујуће вести Барака Равида тржиште реагује очекивањем да ће кроз месец-два – јер је овај израелски обавештајац јавио да ће рат стати – цена нафте бити нижа него што је сад. Оно што, међутим, у свему томе није нормално јесу масивна шортовања цене нафте – опкладе на пад цене – непосредно пре него што ће Барак Равид објавити своју ексклузиву из Беле куће.
Није се то десило само једном него сваки пут, а последњи пут у недељи за нама, што статистички искључује могућност случајности.
Прецизније, изазива наведену сумњу да је све то једна велика шпекулација у којој саучествују извори Барака Равида из Беле куће и сам Барак Равид.
Тако што су знали да ће пасти цена нафте – јер су својим информацијама и изазвали пад цене нафте – зарадили су у ових пар месеци неколико милијарди долара. Само ове недеље 125 милиона долара у разлици између цене нафте пре и после информације Барака Равида – на чему је могао да заради само онај који је знао да ће и када ће он објавити вест о рату и миру која ће имати утицаја на цену нафте – а Министарство правде САД истражује барем четири таква случаја у којима се профитирало више од 2,6 милијарди долара.
Но невоља је и шира од тога, и састоји се у томе што се не може поуздано знати које су вести праве, а које су шпекулације о рату и миру.
Шта се заправо догађа?
Доналд Трамп је покренуо "Операцију Слобода"; амерички ратни бродови који су покушали да прођу кроз Ормуски теснац без одобрења нашли су се на удару Ирана; Саудијска Арабија и Пакистан тражили су од Америке да обустави Операцију Слобода, а изгледа и да су у ту сврху Саудијска Арабија и Кувајт Американцима ускратили коришћење својих војних база и ваздушног простора; тако да је Доналд Трамп обуставио своју операцију, практично, чим је започела.
Ормуз, у сваком случају, остаје затворен. И под контролом Ирана; Си-Ен-Ен открива и како изгледа декларација коју бродовласници морају да попуне како би добили иранску дозволу за пролазак. Магазин ”Форин полиси”, иначе, раније је јавио и да Иран и даље успева да извезе неку количину своје нафте поморским путем – тако што танкери уопште не улазе у међународне воде у којима их чека америчка блокада иранске блокаде, већ плове дуж обала Ирана и Пакистана, њиховим територијалним водама, па даље ка својим одредиштима.
Има и још неких важних открића. "Вашингтон пост" доноси два.
Прво: обавештајна процена америчких служби да Трампову блокаду Ормуза Иран може да издржи барем три-четири месеца, а "можда и дуже" – тим пре што своју нафту извози и копненим рутама, а не само суженим поморским – те да је, упркос америчким и израелским ударима током 40-ак дана рата, очувао барем 75 одсто мобилних лансера ракета и око 70 одсто залиха ракета, уз хиљаде и хиљаде дронова које наставља да производи у великим количинама; узгред, на одбрану од иранских ракета и дронова у истом је периоду (према процени Центра за стратешке и међународне студије) потрошено 53 одсто ТХААД пресретача ракета и 43 одсто предратних залиха ”патриота”. За обнављање залиха биће им потребне године.
И друго важно откриће "Вашингтон поста": упркос толиком утрошку америчких ПВО залиха, резултат је забрињавајуће скроман. Иран је уништио знатно више него што се досад сматрало – није погођено само 100 мета у 11 америчких база широм региона као што је раније открио Ен-Би-Си, него барем 228 мета – од касарни до авиона на пистама и напредних радара – у макар 14 база.
Када се подвуче црта – Иран може да приушти и статус кво блокираног Ормуза и крхког примирја, и наставак рата.
Али како ће Америка да настави да ратује кад је, на врхунцу своје спремности, у рату чији је почетак притом сама диктирала, претрпела описани резултат…
Може ли, насупрот томе, да настави да гуши Иран својом блокадом, макар и порозном? Е, ту са оних шпекулација Барака Равида и његових саучесника из Беле куће прелазимо на стварно стање на тржишту.
Реалност је страшнија од шпекулације.
Фатих Бирол из Међународне енергетске агенције упозорава да је на релативно стабилизовање ситуације већ потрошено 20 одсто стратешких резерви.
"Политико" опомиње да Европска унија чак и не зна колико нафте заправо има у својим стратешким складиштима.
"Блумберг" пак предвиђа да ће та складишта у Европи бити испражњена већ током овог месеца, током маја, а у САД до почетка јула, ако не и раније јер се складишта, како се указује, празне брзином каква до сада није виђена.
Предвидљиве су и могуће геополитичке последице таквог темпа нестајања резерви нафте. Европска унија мораће или да на коленима моли Русију за помоћ, или да захтева од Америке да под хитно оконча свој рат против Ирана под ма каквим условима, што ће само додатно продубити трансатлантски раздор међу НАТО савезницима.
И Америка ће морати да пожури да постигне некакав споразум. Макар и понижавајући, јер увек лошије пролази онај коме се више жури.
Или ће, услед журбе, и Европа и Америка, уместо мирољубивих, предузети самоубилачке кораке у правцу распламсавања ратова које воде? Хоће ли уложити све што имају, јер су свесни да времена више немају? И то је, на жалост, сасвим реална колико и застрашујућа могућност.
Занимљив је, и треба пратити, и поменути захтев Саудијске Арабије да је Америка не ослобађа кроз операцију у Ормуском мореузу, уз забрану коришћења територије за напад на Иран. Тим пре што је ирански шеф дипломатије у време најновије посете Кини разговарао и са својим саудијским колегом.
Кина је пак Ирану пружила јавну и пуну подршку у одбрани националног суверенитета и безбедности.
Уз још један страховито значајан и, потенцијално, револуционаран податак. Након што је Америка увела санкције кинеским рафинеријама због куповине иранске нафте, Кина је – по први пут – активирала свој закон који забрањује поступање у складу са америчким санкцијама. Овим кинеским њет Америци улазимо у сасвим нову фазу сукоба. У коме улог, коначно, постаје и сам доларски финансијски систем који је предуго омогућавао Америци да ратује санкцијама као својим најјачим оружјем.
Наредних дана треба пратити исход посете Доналда Трампа Кини. И темпо пражњења стратешких складишта нафте.
Промене се убрзавају. Већ кроз неколико недеља свет би могао да буде битно другачији него што је данас.
Чији је Дан победе
Заправо је прилично једноставно – они који су победили 9. маја 1945. и овог су 9. маја то и прославили.
Наравно, важи и обрнуто: они који победу нису славили 9. маја 1945. нису победу славили ни 9. маја 2026.
Они су 9. маја прославили Дан Европе. Уз "Оду радости" као химну Европске уније. "Ода радости" претходно је свирана Хитлеру за рођендан 1942. Наравно, кад су ову Бетовенову композицију – писао је "Гардијан" прошлог децембра – нацисти присвајали као своју химну. Химна Европске уније је нацистичка химна…
Истоврсних континуитета има још. А како и не би, кад је и отац Европске уније, Француз Роберт Шуман, био вишијевски, значи, нацистички колаборациониста. У квислиншком је духу зачета Европска унија, а што се грбо роди, време не исправи…
Уосталом: први председник Европске комисије Валтер Халштајн био је нациста. И то не баналан нациста, него се толико истицао да је током Другог светског рата био предложен за NazionalSozialistischerFuehrungsOffizier-а, идеолошког комесара за нацистичку обуку припадника Вермахта.
Начелник Генералштаба Хитлеровог Вермахта Адолф Хојзингер био је шеф Војног комитета НАТО-а. Јоханес Штајнхоф – такође командант Војног комитета НАТО-а. Хитлеров генерал Ханс Шпајдел био је врховни заповедник копнених снага НАТО-а у Централној Европи. Јохан фон Килмансег – заповедник специјалних снага НАТО-а у Централној Европи; Ернст Фабер, Карл Шнел, Франц Јозеф Шулце, Фердинанд фон Зенгер унд Етерлин…
Предугачак је списак Хитлерових НАТО официра да би био случајан.
Документа ЦИА-е с којих је скинута ознака тајности пре двадесетак година показала су и да је сарадња Америке и украјинских сарадника нациста – кроз операције ”Беладона”, ”Рис” и ”Трозубац” – успостављена већ 1946. године.
Нормално, кад је с Хитлеровом Немачком све до 1942. у званичном својству сарађивао сенатор Прескот Буш. Отац и деда двојице председника Америке.
И зашто би, онда, било изненађење што је отац Урсуле фон дер Лајен помиловао нацистичког серијског убицу крампом Ериха Густава Шарфетера после само 10 година затвора, након што је осуђен на 18 доживотних робија.
А и Аналена Бербок је поносна на свог деду Валдемара Бербока који је био "уверени нациста" по сопственом признању.
Ништа није неочекивано. Па ни то што су у Берлину 9. маја 2026. биле забрањене заставе Црвене армије и Совјетског Савеза.
Те заставе нису биле забрањене 9. маја 1945. кад се у Берлину славио Дан победе, а не Дан Европе Валтера Халштајна, Адолфа Хојзингера и Урсуле фон дер Лајен.
Мора бити да је Дмитриј Медведев у праву кад каже да безбедност Русије може да се обезбеди само "кроз исконски страх Европе": "Само ако Немачка и 'уједињена Европа' схвате да је неприхватљива штета неумитна."
А што се нас тиче, па, ваљда је јасно где нам је место. Сто Срба за једног Немца и све наше крваве бајке обезбедили су нам то место.
Србе су на Црвеном тргу у Москви – да се не обрукамо, да не изневеримо крв коју су нам проливали у име "уједињене Европе" – на највишем нивоу представљали челници Републике Српске.
Европска породица у Јеревану
У једном тексту о најављеном америчком повлачењу из Европе и "европском плану спашавања НАТО-а" римска "Република" писала је и о самиту Европске политичке заједнице у Јеревану, коме је присуствовао и премијер Канаде Марк Карни, као о новом НАТО формату без Сједињених Америчких Држава.
Али зато с Украјином: тамо је био и Владимир Зеленски. И Аљбин Курти, који се састао и са Владимиром Зеленским и са генералним секретаром НАТО-а Марком Рутеом.
У Приштину је ове недеље из Немачке слетео украјински војни транспортни авион; вреди скренути пажњу и на заједничку обуку специјалаца из Украјине и самозваног Косова у организацији Велике Британије која траје већ неколико година.
Све што је против Русије је против Србије.
Одлазак премијера и шефа дипломатије Србије на онакав скуп у Јеревану зато може да има смисла само ако њиховим присуством може да се обезбеди нешто боље за Србију и Србе на Косову и Метохији. Иначе се присуством наших званичника уз Куртија и остале наведене партнере само легитимизује садашње стање у коме је све горе и за Србију и за Србе на Косову и Метохији.
И то у друштву оних који су против Русије, што значи да су и против Србије.
Бар да су из Јеревана са Европске политичке заједнице продужили у Москву за Дан победе, као што је из владајуће коалиције тражио Александар Вулин…
Уместо тога, са Конференције председника парламената Европске уније и земаља кандидата која је одржана у Данској стижу вести да се уводи нова врста (продубљене) сарадње међу кандидатима. Укључујући Србију. Скроз на исток до Молдавије и Украјине. Иначе, такозвано Косово (још) није кандидат па у томе не може да учествује, те зато са Украјином продубљује сарадњу оним транспортним авионом у оквиру војне сарадње с Немцима и Британцима.
И још нешто око европске перспективе такозваног Косова: још се Споразумом о стабилизацији и придруживању 2008. године Србија прећутно сагласила да у Европску унију може да уђе само с територијом без Косова и Метохије. Бриселским споразумом – одредбом да се Београд и Приштина неће међусобно блокирати на европском путу – то је потом само потврђено.
Таква пак европска перспектива Србије (дакле, без Косова и Метохије у свом саставу) добила је нов подстицај – каква перспектива такав и подстицај – кроз најаву немачког министра спољних послова Јохана Вадефула да ће проширења Европске уније моћи да буде само ако буде укинуто право вета. То јест, право гласа у Европској унији, јер не спада у право гласа ако само можете да гласате "за".
Штавише, најавио је немачки министар и да (евентуалне) будуће чланице – а то обухвата и Србију без Косова и Метохије – неће имати права која имају остале чланице. Неки су тамо мање равноправни од других, а ми чак ни толико…
Најавио је Немац и кажњавање свих који пробају да се побуне против, како каже, "наших заједничких вредности" – 9. маја уверили смо се и које су то вредности – а у склопу свега тога најављује и да више неће свака чланица Европске уније имати право да делегира свог комесара. Па би, на пример, Словенија и Хрватска имале то право, док Србија не би. И то без Косова. Јер су такве заједничке вредности о којима говори немачки министар.
И, да не буде забуне: све то што је рекао немачки министар садржано је у коалиционом споразуму актуелне немачке владе. Ово је њихова понуда нама: Србија без Косова и без права гласа. И ко зна без чега још кад и на, на пример, Хрватску дође ред да нам поставља услове, јер нам је из владајуће партије у Хрватској већ поручено да преко ње иде наш европски пут…
Тако да је можда ипак требало отићи из Јеревана у Москву. Ако ништа друго, макар да се покаже да ово што нам нуде не мора да буде и наша једина алтернатива…
Резолуција Скупштине Србије о Косову и Метохији
Косово је грдно судилиште. О успеху се суди на основу резултата. Сигурно није 5:0 за нас зато што је нас – и Србије и Срба – на Косову и Метохији све мање.
Наравно, тачно је да нисмо једини који учествујемо у овим процесима; много тога зависи и од Аљбина Куртија, тако да штошта од поменутог процеса нестајања Србије и Срба са Косова и Метохије иде и њему на душу.
Морали бисмо, макар, да му то не оћутимо.
Па је утолико важније што је из владајуће коалиције поднет Предлог резолуције о осуди систематских злочина над српским народом на Косову и Метохији. С тим што ту постоји и нијанса: посланици Покрета социјалиста, који су аутори предлога резолуције, кажу да су то предложили без претходног договора са осталим колегама. Тако да овај предлог из владајуће коалиције још није и предлог владајуће коалиције.
Но питање Косова и Метохије, а нарочито мученог српског народа и његове трагичне судбине којом се ова резолуција бави, не би смело да буде питање власти, опозиције и страначких препуцавања.
Осим са становишта Аљбина Куртија и сличних великоалбанских екстремиста, ништа спорно тамо не пише: осуђују се злочини и прогон Срба и Српске православне цркве на Косову и Метохији, позивају се међународне институције да напокон спроведу истрагу злочина почињених над Србима, позивају се институције Србије да процесуирају све за које се основано сумња да су починили злочине над Србима, те да пруже сву потребну помоћ Србима утамниченим у затворима Аљбина Куртија.
Нема у свему овоме ничег спорног. Па нема ни изговора да се предлог резолуције не подржи…
Две доживотне казне и 30 година робије за момка који чак није ни био тамо: мучна тишина којом је у претежном делу српске јавности забележена пресуда тројици мученика из Бањске – Благоју Спасојевићу, Владимиру Толићу и Душану Максимовићу – не представља гаранцију да ће у Скупштини Србије бити усвојена Резолуција о осуди систематских злочина над српским народом на Косову и Метохији.
Неславна судбина предложене резолуције о геноциду у Јасеновцу и НДХ – која чак није стављена ни на дневни ред да се о њој расправља – нека послужи као опомена да нам се то не догоди и овом приликом.
Ако већ, туђом и својом кривицом, на Косову и Метохији више нисмо у стању да се супротставимо Аљбину Куртију и његовим саучесницима, нека им се, макар, супротставимо у Скупштини Србије. Ваљда има толико посланика у Скупштини Србије који смеју то да ураде…
Live
