"ОсвРТ" са Врзићем: Судбина петродолара, јасеновачко блато српског света и ЕУ терапија за нашу децу
Уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализира најважније догађаје у земљи и свету. Емисију "ОсвРТ" можете да пратите на телевизији РТ Балкан, недељом од 21 час
Претња из Уједињених Арапских Емирата и како рат на Блиском истоку убрзава дедоларизацију, улога Јасеновца у евроинтеграцијама блата српског света и хормонска терапија српске породице по правилима Европске комисије, само су неке од тема које је у својој ауторској емисији "Осврт" анализирао уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
Претња из Уједињених Арапских Емирата и како је рат на Блиском истоку убрзао дедоларизацију
Оно примирје на Блиском истоку које је, уз блокаду блокаде Ормуза, истекло у ноћи између минулог уторка и среде Доналд Трамп је продужио зато што (још) није могао да нападне Иран и копненом инвазијом, али није ни смео да одустане од своје блокаде иранске блокаде и да пружи шансу миру.
Па су се и зато нафтни фјучерси до краја радне недеље вратили на износе изнад 100 долара по барелу, уз поновљена упозорења Фатиха Бирола, шефа Међународне агенције за енергију, да је ово највећа енергетска криза у историји.
Што још не увиђамо њен раскошни потенцијал, заслужно је само наше нестрпљење. Јер су последњи танкери с нафтом, који су Персијски залив напустили пре 28. фебруара, на своје дестинације стигли тек пре десетак дана, тако да се сада троши то што је испоручено. Шта ће бити после тога, осетићемо, али биће знатно оскудније, све и ако понешто успева да прође кроз кудикамо порозну америчку блокаду блокаде у износу од три заустављена иранска танкера према (барем) 38 танкера који су до викенда прошли у оба смера, према подацима "Фајненшел тајмса".
Западни обавештајни извори признају и да је тек мањи део иранских војних капацитета уништен у претходној фази рата – уз обнову током примирја и, изгледа, кинеске испоруке нечега што спомиње Доналд Трамп – тако да следећа фаза рата, уз трећи амерички носач авиона који је тамо пристигао, има све разлоге да буде још деструктивнија него претходна.
И то не само због оружја, него и због још неупотребљене способности Хута из Јемена да блокирају и Баб-ел-Мандеб на излазу из Црвеног мора.
А поврх тога и још једно оружје у иранском арсеналу ескалације на које су опоменули ирански полузванични извори: пресецање интернет саобраћаја, каблова, који иду дном Ормуског мореуза. Како се процењује, туда пролази чак до 30 одсто светског интернет саобраћаја. Укључујући размену финансијских података, чији би поремећај представљао непознату с каквом се свет још није суочио…
Но, док се све то не догоди у обиму у коме може, мора се имати у виду и информација "Волстрит џорнала" која је привукла нимало до несразмерно мало пажње у односу на свој значај. Уједињени Арапски Емирати – као један од најважнијих савезника Америке у Персијском заливу – упутили су претњу Америци. Конкретније, америчком долару.
"Волстрит џорнал", наиме, открива да су прошле недеље Емирати затражили финансијску помоћ од Америке у виду такозваног своп аранжмана који је, у основи, хитна позајмица уз ниску каматну стопу у условима пораста каматних стопа.
Већ и сама потреба Емирата да тако нешто затраже сведочи о њиховој финансијској ситуацији услед рата на Блиском истоку. Што би можда и био само њихов проблем да то и додатно не доводи у питање чак и америчку економију; већ смо, наиме, на овом месту указали на озбиљна упозорења да арапских инвестиција у америчке хартије од вредности и акције технолошких гиганата више неће бити, а оне које постоје можда ће бити и повучене јер "Фајненшел тајмс" јавља и да се увелико траже излазне варијанте. Пошто је логично да, колико год да су окупирани америчким интересом и потребама, не могу да улажу новац у развој америчке економије док морају да позајмљују новац за спас сопствене економије.
Штавише, прошлог четвртка је на панелу ММФ-а и Светске банке у Вашингтону министар финансија Саудијске Арабије (Мухамед ал Џадан) рекао да ће "морати да се прерачунају сви који су рачунали на брз опоравак – чак и ако дође до потпуног краја непријатељстава".
Дакле, арапског новца за улагање у америчку економију неће бити још неко време до задуго. Са свим пропратним последицама тога што више неће бити (према рачуници Мухамеда ел Еријана) 200 милијарди долара годишње арапских инвестиција у амерички дуг и деонице на берзи.
Но, ево где она информација "Волстрит џорнала" постаје и нарочито значајна. Амерички ФЕД ће вероватно одбити молбу за помоћ из Емирата, најављује лист. Ништа лично, иначе: о немогућности ФЕД-а да помаже своп аранжманима заинтересованим партнерима пише се још од прошле године, при чему Емирати и не спадају у категорију америчких партнера којима се та помоћ пружала чак и када су могли да је пруже, као 2008. и у време ковида кад су своп аранжмане нашироко користили, купујући валуту партнера којима су били потребни долари да очувају стабилност.
Дакле, Емирати зову Американце у помоћ, ови кажу да нису у могућности да им помогну.
Одговор Емирата који преноси "Волстрит џорнал"? Ви – Американци – криви сте што смо у оваквој неприлици. Ево цитата: "Одлука председника Трампа да нападне Иран уплела је земљу у деструктивни конфликт чији ефекти нису окончани."
И затим кључна претња – окренуће се Кини.
Ево и тог цитата: "Званичници из Емирата казали су америчким званичницима да ће, ако земљи понестане долара, бити приморани да користе кинеске јуане или валуте других држава за продају нафте и друге трансакције… У том сценарију" – појашњава лист – "садржана је имплицитна претња америчком долару, чија супериорност међу глобалним валутама делом лежи и на скоро ексклузивној употреби у нафтним трансакцијама."
Петројуан, значи, уместо петродолара.
Подсећамо и да је британска осигуравајућа кућа "Лојдс" већ утврдила – пре америчке блокаде иранске блокаде Ормуза – да Иран пропушта нафту плаћену у јуанима.
Да ли се и амерички савезник, поред кинеског савезника, сад придружује овом нападу јуаном на (петро)долар?
Оно што је цитирао "Волстрит џорнал" не чини се ни као празна претња ни као исхитрена и нервозна реакција – ово стога што су Уједињени Арапски Емирати пре две године и формално постали чланица БРИКС-а. Организације која управо и служи дедоларизацији светских финансија, кроз изградњу алтернативне финансијске инфраструктуре која (без много атрактивне помпе, али зато упорно и темељно) траје већ годинама. А "стратешки значај" чланства у БРИКС-у, како истичу сами Уједињени Арапски Емирати, састоји се и у "продубљивању сарадње са осталим чланицама у трансформативним развојним иницијативама и економским пројектима".
Читав је пак овај процес утолико значајнији што је недавно и "Блумберг" опоменуо да је ирански рат управо срушио петродолар.
Укратко, ова криза је обрнута у односу на сваку претходну: страни инвеститори, уместо да због кризе купују амерички дуг, распродају амерички дуг. Појачана (рас)продаја, уместо појачане потражње за доларом као сигурним уточиштем, зато што долар више није сигурно уточиште, изазвала је и раст уместо пада висине камате; великих скоро пола процента у односу на предратну вредност. Увек до сада било је обрнуто, али сада и Банка Америке признаје да је другачије него икад: "Страни јавни сектор распродаје (уместо да купује) америчке државне обвезнице."
Нема ни ко то да купи, јер, констатује и "Блумберг" оно што смо већ споменули, Арапи више не зарађују још више, као у ранијим економским кризама и нафтним шоковима кад нафта поскупи, него не зарађују ништа. А "петродоларски циклус" – иде објашњење – "почива на два кључна елемента: доларима који се зарађују, и доларима који се инвестирају. Оба су сада стала… Петродоларски циклус је одувек био политички договор заоденут у финансијско рухо. Сада, када су се политичке околности промениле, финансије их неминовно прате."
Поврх тога, вреди обратити пажњу и на вести о масовним отпуштањима у технолошком сектору у САД – Мета 10 одсто запослених, Амазон 30.000, Оракл 20 до 30 хиљада… Стиже ових дана и вест о скором банкроту седме највеће авио-компаније у Америци, и Трампова најава да ће је можда спашавати – новим штампањем новца, то јест задуживањем, по повећаним каматним стопама, што ће, пошто "Спирит ерлајнз" није усамљен случај, ковитлац дуга и задуживања само убрзати. Уз пропратну инфлацију и остале негативне ефекте. Који ће Уједињеним Арапским Емиратима и осталим, још важнијим чланицама БРИКС-а само дати додатни импулс да конкретизују обликовање комплексне финансијске инфраструктуре – од развојне банке до независних система плаћања – као алтернативе постојећем, доларском систему светских финансија и америчке моћи.
Кога, уосталом, и није потребно победити. Већ ће довољно бити да постоји кад се ово што постоји предуго уруши под сопственом тежином. Рат на Блиском истоку то сад само убрзава…
Улога Јасеновца у евроинтеграцијама блата српског света
Није потребан бољи доказ да је Црна Гора интегрални део српског света од њене – и наше – европске будућности које воде преко Хрватске. Прецизније, преко Јасеновца. Још прецизније: преко прећуткивања Јасеновца. Да не буде забуне око природе европске будућности српског света.
Српске жртве које су се раније прећуткивале у име братства и јединства сада има да се прећуткују у име европске будућности.
Српска жртва је заједнички именитељ и једног и другог процеса; што ће рећи да није чудо што су онолики југо-комунисти преко ноћи (транзиције) постали европски фанатици, јер су ионако само антисрби. По мери Дрезденског конгреса КПЈ од пре скоро 100 година…
Елем, обавестио нас је европски посланик из владајуће партије у Хрватској Томислав Сокол, поводом Дана сећања на жртве геноцида у систему логора Јасеновац, Маутхаузен и Дахау у Скупштини Црне Горе, да то сећање контаминира односе са Хрватском. Уз подсећање да Црна Гора само преко Хрватске може постати чланица Европске уније. Или ће, каже, у "блато српског света".
Притом, није дотични Сокол ексцентричан у свом негодовању због нашег сећања на њихове злочине. Истим су нам се поводом, само нешто мање елоквентно, наругали и шеф хрватског Сабора и шеф хрватске дипломатије.
Како би тек страдале европске интеграције Србије да се и Скупштина Србије, као Скупштина Црне Горе, усудила да у званичној форми осуди геноцид у Јасеновцу. Црногорска скупштина је, притом, осуду Јасеновца разблажила Маутхаузеном и Дахауом, па јој ни то није помогло.
Штавише, као што ни ономад Јасеновац није био искључиво хрватска, него и тековина уједињене Европе (против Русије, а тиме и Србије), тако ни сада уједињену Европу не занимају српске жртве. Никога није било из Европске уније да им ода почаст као што и иначе нема никога из Европске уније да Хрвате спречи да поново буду за дом спремни, од Томпсона до Јасеновца.
С тим што је америчка амбасадорка у Загребу била и још креативнија, па је у Јасеновцу положила венац хрватским жртвама усташа, док Србе и Роме није ни споменула.
Умореним Србима и Ромима поклонио се само амбасадор Русије.
Ако се тако односе према српским жртвама усташке каме, значи да још нису завршили ни свој обрачун са оним Србима који су већ убијени у име независне државе које се не одричу, и како онда мислимо да ће се – Хрвати и њихови ЕУ партнери – односити према живим Србима? Који, дакле, још нису прошли ни кроз јасеновачки третман.
И тешко да ће у томе много помоћи директива Владе Србије да сви закони који убудуће буду доношени у Скупштини Србије буду "у складу са тековинама Европске уније". Уз рационално питање шта ће нам уопште Скупштина Србије кад нам ионако законе пише и изгласава неко други. Укључујући већ цитираног Томислава Сокола.
С тим што их све то око закона и тековина – укључујући Јасеновац – занима првенствено у циљу који је релативно неопрезно открила Урсула фон дер Лајен кад је пре неки дан признала да своју контролу читавог европског континента хоће да комплетира само да ту не би било утицаја Русије, Кине или Турске. А не зато што нама то доноси нешто добро.
Па нас зато – због њих, не због нас – својим законима да их прекопирамо увлаче у свој систем.
То јест, у свој фронт против Русије, јер је и Марта Кос признала да нам ускраћивањем пара прети зато што нисмо увели санкције Русији.
Па и стога не чуди што из Москве стижу све јаснија упозорења о растућем раскораку између европских (дез)интеграција Србије и односа Србије и Русије. Не зато што Русија тако хоће, него зато што нам Марта Кос и Урсула фон дер Лајен не дозвољавају и једно и друго. Ваљда није узалуд што Марија Захарова подсећа да нису Срби робови.
Иначе, што европске паре за Србију још нису замрзнуте, него је Марта Кос још у фази претње замрзавањем, само значи да своју претњу тренутно користи као уцену. Ако паре буду замрзнуте, значиће да уцена није успела. При чему треба имати у виду да чак и проевропски медији на српском језику преносе да је "новац из Плана раста" – којим нам прети Марта Кос – "безначајан", те да "Србија може без 300 милиона годишње". Ионако ти милиони не служе за нешто конкретно, него за усвајање и примену оних закона који су потребнији Европској унији него Србији.
У светлу пак поменуте европске потребе да од Срба направе робове по својој мери, још је и важнија него што би била иначе била демонстрација сарадње наше две државе кроз седницу Међувладиног српско-руског комитета за трговину, економску и научно-техничку сарадњу у Београду – уз потписане планове о конкретној будућој сарадњи – и отварање почасног конзулата Русије у Новом Саду. Сви који су се с руским делегацијама састали, а и они који се нису састали а могли су, показали су и колико се на њих може рачунати у наставку борбе да Срби не постану робови Брисела, Марте Кос и Урсуле фон дер Лајен.
При чему је положај Србије утолико комплекснији што нису њих две и једине које нам намећу ту врсту односа. Исто је ове недеље учинио и амерички амбасадор при НАТО-у Метју Витакер – наредбом да стратешки правац Србије буде усклађен са Западом, који је приде наглашен јавном претњом да наша "безбедност зависи од избора правих партнера". Да ли је тиме хтео да каже да ће нам безбедност бити угрожена ако не изаберемо праве партнере, то јест партнере по његовом и укусу Урсуле фон дер Лајен? Ко зна шта је тек рекао иза затворених врата, ако је већ овако запретио јавно…
Тако да и као производ изнуде може да се схвати најава заједничких војних вежби Србије и НАТО-а идућег месеца. Тим пре што је последња војна вежба Србије и Русије одржана још пре пет година. При чему ови с којима ћемо да вежбамо окупирају део наше земље. Док они с којима не вежбамо имају драгоцено искуство ратовања у новој ери беспилотних летелица, а НАТО у том ратовању беспилотним летелицама трпи поражавајуће губитке чак и у војним вежбама које сам организује…
Што значи да би избор правих партнера морао да нам буде очигледан. Већ и зато што прави партнери не прете. И утолико више што се једино још Русија из поштовања и саучешћа поклонила српским жртвама Јасеновца, уместо да од нас захтева да о њима понизно ћутимо у име ЕУ интеграције Србије у однос господара и роба…
Хормонска терапија српске породице по правилима Европске комисије
Одавно знамо, чак и ако се правимо да не знамо, да нема ЕУ интеграције Србије без признања самопроглашене независности Косова. И без санкција Русији. Нема Европске уније ни без економског модела у коме страни инвеститори на име свог профита из Србије износе по пет одсто БДП-а Србије годишње. Уз ропско ћутање о јасеновачким жртвама, и све остало на шта смо спремни кад смо већ спремни да им оћутимо и Косово и Јасеновац.
Али није ни то сва цена коју ћемо платити у име ЕУ интеграција онога што преостане од Србије после нас оваквих. Јер нису наши европски партнери заинтересовани само за прошле генерације Срба – у Јасеновцу – нити само за садашње да им то и наплате, него би и будуће генерације. Нашу децу.
Кажу да се због наше деце, а не (само) због Европске уније, мењају породични закони. То нам кажу они који нису имали ништа против деце у девијантним оргијама Џефрија Епстина и мреже његових сарадника; ниједног његовог сарадника нису заборавили да заштите од кривичног гоњења.
Таква је њихова брига за децу. О Гази, наравно, да и не говоримо.
Тако да је сасвим пожељна, макар, извесна доза забринутости ако намеравамо да своју породицу уређујемо по мери оних који немају ништа против злостављања деце. Јер та деца могу да буду и наша, а и иначе читав свет не би смео да буде вредан сузе једног детета… Док њима – кад већ цитирамо Достојевског морамо да се сетимо и Мадлен Олбрајт – ни смрт пола милиона деце у Ираку није била превисока цена за остварење њихових циљева.
Зар по таквим стандардима да уређујемо своје породице?
Још кад томе додамо и потребу Европске уније да уређује наш образовни систем, и доминантну позицију Немачке на тржишту уџбеника у Србији, како да се не запитамо о чему се ту стварно ради.
Одакле им уопште толика потреба да се баве нашом децом, нашом будућношћу, кад – од Јасеновца до '99. – знамо какав је њихов однос према нашој прошлости и садашњости. Зар мислимо да нашој деци желе нешто боље?
Па у том контексту и Породични закон, ако буде усвојен онако како тражи Европска унија, а сви наши закони пре или касније морају да буду написани како тражи Европска унија све док на то пристајемо, предвиђа и да дете од само 15 година може да да пристанак на предузимање медицинске мере. Која је у Закону о правима пацијената дефинисана и као здравствена услуга у терапијске сврхе. Хормонска терапија, на пример? Ко ишта прати, зна да је терапија хормонима – блокаторима пубертета – већ (пре)дуго устаљена пракса с погубним последицама у Америци. Да се девојчице не развију у жене, дечаци у мушкарце. Јер је то њихов избор. Родитељи се ту не питају. А њима само 15 година, и шта уопште могу да знају о последицама таквог избора од којих нема повратка.
Можемо и надаље да предвиђамо будућност.
Оно што је из Брисела наложено Мађарској око сексуалне пропаганде међу децом биће наложено и нама, као и свима осталима који то већ сами нису спровели. ЛГБТ и не-ЛГБТ пропаганда – чему, уопште, сексуализација деце? Оставите децу да буду деца, има времена, нека их да порасту. А сексуализација деце је педофилија. Што нас враћа на Џефрија Епстина и мрежу његових сарадника у власти Колективног Брисела која нам намеће овакве породичне законе.
И шта је следеће? И где је томе крај? Надајмо се да никад нећемо бити у прилици да то сазнамо. Јер деца наше деце, ако их и буде, засигурно неће бити наша. И неће им због тога бити боље. Имамо ли право да их томе оставимо? Макар и по цену наше европске будућности…
Live
