"Осврт" са Врзићем: Сребреница и вербални деликт министарке Пауновић, Србија од Париза до Кијева
Уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализира најважније догађаје у земљи и свету. Емисију "ОсвРТ" можете да пратите на телевизији РТ Балкан, петком од 21 час
Хоће ли тестостерон помоћи америчким војницима у сукобу на Блиском истоку након што су САД прекршиле споразум са Ираном, какву корист Србија може да има од стратешког зближавања с Америком, шта нам чињенице говоре о "геноциду" у Сребреници, каква је поука вербалног деликта министарке Снежане Пауновић и зашто је "не-вољна" Србија била у првом реду на војној паради у Паризу, нека су од питања која у ауторској емисији "ОсвРТ" анализира уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
Наставак рата на Блиском истоку
Након што су тестирања показала да амерички војници поседују забрињавајући мањак тестостерона, министар рата Пит Хегсет најавио је да ће им Пентагон понудити хормонску терапију – како би "обезбедили одговарајући ниво тестостерона" и тако добили "снажне, отпорне и способне" и, наравно, смртоносне војне снаге.
Такозвани "високи Т" као симбол мужевности.
Можда се таблетама може направити мушкарац од америчког војника. Но можда није њихов проблем у мањку тестостерона и пропратних карактерних особина, него је у питању за чији се интерес боре.
Како год. Сав тестостерон који је њихова фармацеутска индустрија у стању да произведе за индустрију рата тешко да може да помогне америчкој војсци да победи у рату против Ирана у коме није успела да победи ни када је за то била кудикамо до знатно спремнија.
Да подсетимо: Америка је (са Израелом, наравно) диктирала услове почетка рата, на врхунцу спремности и попуњености тада су биле базе и радарске инсталације и магацини наоружања, плус фактор изненађења, па је на крају ипак била присиљена на прилично понижавајуће услове Меморандума о разумевању с Ираном, јер боље није могла да постигне.
Многе међу базама и радаре су им Иранци током 40 дана рата уништили, а Си-Ен-Ен очекивано јавља да од тада Американци нису стигли да попуне испражњене магацине патриота, томахавка и ТХААД ракета – за то ће им у најбољем случају бити потребно две до пет година, о радарима да и не говоримо – што ће рећи да су за наставак рата Американци много мање спремни него за почетак рата који су изгубили.
Шта следи? Иран је затворио Ормуски мореуз, а "Фајненшел тајмс" јавља да је ситуација сад озбиљнија него што је била пре из простог разлога што су залихе нафте широм света, које су у извесној мери апсорбовале шок током претходне блокаде, у великој мери испражњене. А све ће постати и још горе ако Хути у Јемену добију одобрење Ирана да на другом крају Арабијског полуострва затворе Баб ел Мандеб, улаз у Црвено море, тако да уз Персијски залив буде закрчена још једна кључна артерија светске трговине. Јавна претња у том смислу већ је упућена, и из Ирана и из Јемена.
Уосталом, видећемо. Иран је већ показао да може да чека, а након тога се показало и да није спреман на било какве, а камоли труле, компромисе у погледу својих стечених права. Укључујући Ормуз.
Но, док читав свет чека да види какав ће бити даљи развој ситуације, један закључак не може да се избегне након што су Американци прекршили још један споразум који су потписали: споразуми с њима не вреде ништа, јер ће их прекршити сваки пут након што их постигну.
Није потребно образлагати колико опасну динамику односа ствара ова немогућност постизања истинског мирољубивог решења. Не само на Блиском истоку.
Стратешки однос Србије и Америке
Мноштво је крупних речи и ускличника употребљено претходних дана поводом почетка стратешког дијалога Србије и Сједињених Америчких Држава.
И пре него што је иједна реч изговорена у том стратешком дијалогу, он је (авансно) већ оцењен као историјски. Или су видовити, или хоће да ми то тако видимо шта год то уистину било…
Наравно да нема сумње да је са великом силом – а нарочито кад је крволочна као Америка – боље да будемо у дијалогу него да јој будемо на мети. Као што смо, уосталом, већ и били.
Али, да ли је пожељно такво стратешко зближавање по било коју цену? Другим речима: да ли ће ово бити стратешки дијалог, или стратешки диктат? И још прецизније: која је српска мера сарадње с Америком? Јер се ваљда подразумева да није у нашем интересу да радимо само за њихов интерес.
Иако би било најпожељније, јасно је да би нереално било очекивати да ће, на пример, у оквиру стратешког дијалога са Србијом, под тежином наших аргумената, Америка повући признање самопроглашене независности Косова.
Али, ако министар спољних послова већ најављује да ће једна од тема бити и војна сарадња, ето идеалне прилике да се – у светлу најава о повлачењу америчке војске из Европе, укључујући Косово и Метохију – стратешки поразговара о замени америчких војника српским војницима у складу с Резолуцијом 1244. Тим пре што би у овим разговорима стручну помоћ могао да пружи и актуелни амбасадор у Вашингтону; додуше, кад је био на челу Министарства одбране, наши тенкови су претапани у нешто што не служи повратку на Косово…
С друге стране, међутим, ако ће америчке војнике на Космету заменити хрватски, као што се најављује, онда ће то само значити наставак окупације, а стратешка сарадња са окупатором обично се квалификује другачијим називом…
А најављено је и стратешко питање енергетике. Ако то не подразумева америчко одустајање од санкција НИС-у – компанији од стратешког значаја за Србију, коју су из пепела подигли Руси након што су је бомбардовали Американци а ми скоро докрајчили пљачком – онда је прилично необичан ентузијазам с којим надлежна министарка најављује дијалог с Америком у својој области. Која нам је, тачно, стратегија, ако нам они нуде свој скупљи гас, уз огромна улагања у неопходну инфраструктуру, да замени јефтин руски гас за који инфраструктура већ постоји па не морамо да трошимо паре на то?
Кад смо већ код опречних понуда: у заједничком ауторском тексту у "Политици" амбасадори Русије и Кине, поводом двеју годишњица стратешке сарадње својих земаља, указују на своју понуду остатку света у виду сарадње на заједничку корист. Штавише, без условљавања и наметања.
Вашингтонски споразум из 2020, насупрот томе, као модел америчке понуде својим партнерима, укључујући стратешке, од њих (то јест, нас) тражи раскид сарадње с другим партнерима чак и ако од те сарадње ми имамо користи.
Једна од ове две понуде – сарадња на обострану или само једнострану корист и штету – евидентно не може да одговара нашим интересима. Колико год се трудили да нам је представе као историјску…
Легитимна питања о Сребреници
Сви који традиционално то славе и ове године су прославили годишњицу геноцида у Сребреници.
Наводног.
Што је пригодна прилика да се још једном подсети на оно што је (не)спорно у том – неспорно – злочину.
Јер једино истина о страдању може да представља некакву сатисфакцију за жртве. Поготово невино страдале.
А све друго – осим истине – представља злоупотребу која има сасвим другачије циљеве.
Хронолошки, када је о масовним страдањима на том подручју реч, страдали су махом Срби. У хиљадама. Што ће рећи да међу Бошњацима, предвођеним Насером Орићем у Кравицама и Братунцу, који су потом на подручју Сребренице страдали у хиљадама, има и оних који се не могу (мирне савести) назвати недужним жртвама.
Треба подсетити и да је официјелна бројка страдалих у Сребреници – "најмање 8.372" – релативно произвољна; чак је и у пресудама Хашког трибунала (случај Толимир) помињана знатно мања бројка од "најмање 4.970" убијених – толико их је пронађено у масовним гробницама.
Да ли су сви који су пронађени у масовним гробницама – погубљени стрељањем, односно убијени после заробљавања и без суђења? Што представља несумњив ратни злочин.
Колико год било сурово, питање је потпуно релевантно из два разлога.
Под један, многи су страдали у борби, приликом повлачења (под борбом) из Сребренице ка Тузли. И ти мртви сахрањивани су у масовне гробнице.
Под два, многи који су страдали у борби – што није ратни злочин – убројани су уз погубљене у ратном злочину у оних "најмање 8.372".
Штавише, заштићени сведоци Хашког трибунала – Бошњаци! – сведочили су и о случајевима масовног страдања од пријатељске ватре, када су упали у заседу сопствених сабораца који су мислили да су то Срби… Па се и Срби који нису погинули убрајају Србима на терет.
Што се тога тиче, једном ће се ваљда утврдити и каква је тачно била улога 10. диверзантског одреда Војске Републике Српске, чији су припадници неспорно учествовали у стрељању ратних заробљеника. Један од њих био је Дражен Ердемовић, иначе Хрват, који је још у време Слободана Милошевића био изручен Хашком трибуналу. Јединица је била необична већ и зато што је осим Срба била састављена и од других Хрвата и Бошњака, а био је тамо чак и један Словенац. Плаћани су по извршеном задатку. После злочина у Сребреници припадници ове јединице ратовали су у Африци. У Конгу, тадашњем Заиру. За рачун Француске.
Па је легитимно питање, кад је већ оваква веза установљена, за чији су рачун то радили око Сребренице?
Као што је легитимно и питање шта су, у данима пре и после 11. јула, око Сребренице радили неидентификовани британски специјалци. Да су били тамо, утврдила је холандска државна истрага. Када је Холандија званично од Велике Британије затражила детаље ове операције – а реч је о блиским НАТО савезницима – Лондон је одбио да их обелодани. Војна тајна. Шта крију, чак и од својих савезника, ако немају шта да крију?
Указивали смо већ на овом месту, али вреди подсетити и како је Сребреница проглашена за геноцид: једино у пресуди генералу Радиславу Крстићу. Од тада до данас то се само преписује, као већ утврђена чињеница.
Ту пресуду написала је судија Патриша Волд. Први пик Била Клинтона за министарку правде и судију Врховног суда САД, потоња сарадница Џорџа Сороша коју ће одликовати Барак Обама.
Службеница оне политике која је бомбардовала Србе с обе стране Дрине и наоружавала све противнике Срба у грађанским ратовима у бившој Југославији.
Кадија те тужи, кадија ти суди, али и још очигледније од тога: Клинтонова судија Патриша Волд, да пресуди Србима за геноцид, у Хашком суду је донела само ту, једну једину пресуду. Само је зато тамо и послата, и одмах је потом одатле отишла.
Штавише, њена је – првостепена – пресуда у жалбеном поступку пала по свим тачкама. Осим у тој једној тачки где је злочин у Сребреници дефинисан као геноцид… Тако да су чак и америчке дипломате, у једној од поверљивих депеша "Викиликса", признале да је то о геноциду преживело жалбени поступак "из политичких разлога"…
Од злочина у Братунцу и Кравици, преко Заира и извештаја холандске владе до Патрише Волд, постоји више него довољно разлога да се доведе у питање установљена истина о Сребреници. И да се на основу тога постави питање чему треба да послужи манипулација истином. Укључујући ону немачку резолуцију у Уједињеним нацијама коју смо већ стигли да им заборавимо иако нама ради о глави, народу, историји и држави…
Вербални деликт Снежане Пауновић
Нема сумње да је министарка у Влади Србије Снежана Пауновић имала и с(п)ретнијих начина да се изрази о пожељнијем третману антидржавних елемената на Косову и Метохији кобних 90-их година прошлог века од оног коме су били изложени – већ и стога што је била предвидива реакција свих који би да то што је речено злоупотребе. Као и оних који нису спремни да им се супротставе.
Па је министарка својим случајем остварила сагласје власти и опозиције у Београду, власти и опозиције у Приштини и (наравно) Европске уније која сматра да је то супротно вредностима добросуседских односа.
Џаба је у наставку реченице министарка Пауновић појашњавала да није мислила на физичко елиминисање – осим терориста – него да у своју матичну земљу оду они који нашу земљу сматрају туђом.
Овако, испало је да су нашу земљу отуђили они који су је сматрали туђом. Украли су нам земљу они чија та земља никад није ни била.
Но, то је процес који се у склопу ЕУ интеграција Србије назива нормализација односа. Па је од Србије на Косову и Метохији преостало да се угасе још само школе и болнице. А наш пријатељ – а са таквим пријатељима шта ће нам непријатељи – Еди Рама подучава нас надмоћно како "не постоји више нешто што се зове Косово и Метохија, већ само Република Косово".
И то у медијима на српском. Сувишно је и спомињати да је изостала протесна нота Београда; није у складу с нормализацијом и вредностима добросуседства, све и ако Рама и Европска унија више не сматрају да јесмо суседи.
Случају вербалног деликта министарке Снежане Пауновић, међутим, припада друга врста поуке.
Србима, наиме, није дозвољено ни да кажу оно што је Албанцима дозвољено да ураде. И Хрватима, када су у питању Срби. И Бошњацима, па се Сарајево свеједно истиче као пример мултикултуралности иако је у њему пре рата живело више од 150 хиљада Срба, а сада их је у читавом Кантону Сарајево тек 13-ак хиљада (према последњем попису из 2013).
Последњи пут када је Европска унија негодовала због једног српског министра, Александар Вулин престао је да буде члан Владе Србије. На том тесту своје суверености, дакле, пали смо. Све и ако накнадно министаркино извињавање не представља чин пркоса него молбу да нам опросте што су нас етнички очистили с Косова и Метохије и свих осталих делова некадашње земље у којима нас више нема, можда ће овог пута бити другачије него у наведеном Вулиновом случају. Свакако се нећемо због тога ресуверенизовати јер је та операција комплексна колико је и нужна, али ваља имати на уму да може да нам у том погледу буде још и горе. Наиме, шта ће нам држава ако ће Марта Кос да нам именује и отпушта министре у Влади Србије? Или је већ у забрињавајућој мери немамо, чим њој морамо се извињавамо…
Председник у Паризу и Кијеву
Ништа нису разумели они у Србији и околини који су истакли с поносом околност да је место председника Србије у Паризу било у првом реду. Као што ништа нису разумели ни они у Србији и околини који су, незадовољни што се сами нису нашли на том месту, то покушали да сведу на пуко питање протокола.
Није то питање протокола. И не ради се о третману личности, него државе. Србије. Било им је битно да Србија буде истакнута у крупном – првом – плану на том окупљању вољних да ратују против Русије, макар и ако је Србија у том смислу не-вољна. Ови остали, Хрвати и остали у реду иза, подразумевају се као увек вољни, то јест спремни, па су стога и небитни, колико год да су у Паризу парадирали раме-уз-раме војници из Украјине, Хрватске, Словеније, Црне Горе и Албаније.
Уз ту коалицију вољних вијорила се у Паризу и застава Србије. С обзиром на окружење, могла је да буде и на пола копља.
Због тога што је била једина не-вољна на окупљању вољних, није Србија постала још више не-вољна…
Русија је већ имала повода да искаже незадовољство због тога што српски коорганизатори (уз Украјину) нису исказали адекватну реакцију због антируских испада Руслана Стефанчука на првом скупу председника скупштина кандидата за Европску унију у Београду.
Сигурно да не може да буде задовољна што је после тога и у Кијеву била у друштву вољних, иако би незадовољство, не само руско, сигурно било и још веће да је и Србија била вољна – као што, хвала Богу, није – да потпише тамошњу антируску декларацију и учествује у полагању венаца и пропратним манифестацијама подршке украјинској војсци као најјачем оружју које НАТО има против Русије.
У томе Србија није учествовала него је само гледала. Истовремено није приступила још неким санкцијама Европске уније Русији, тако да смо у том погледу остали принципијелни.
А поврх тога и усклађени с демократском вољом народа, што је иначе редак случај националног консензуса јер истраживања редовно показују да, док се Срби не слажу готово ни око чега, политику неувођења санкција Русији подржава 80-ак одсто грађана Србије.
Наравно, то што је усклађено с демократском вољом грађана Србије није усклађено и са вољом Марте Кос. Која јавно тврди да је са српским властима договорено постепено повећавање степена усклађености са заједничком спољном и безбедносном политиком Европске уније, јер, каже, Европска унија не може себи да приушти тројанске коње међу будућим чланицама. Па би да од нас направи магарце. Који ће уместо шаргарепе као награду за санкције Русији добити отварање Кластера 3. А уз то, у функцији штапа, и "политички надзор свега што се тамо догађа, а посебно (надзор) Републике Српске и Србије", како нам је већ радосно најавио министар одбране Хрватске Иван Анушић. Тек да не буде Марта Кос једина која се пита о Србији на њеном европском путу. Срећан пут, кад се они о томе брину…
Live
