Свет
ОсвРТ са Врзићем: ЦИА у Москви, тројански коњи Марте Кос, Ратко Младић
Уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализира најважније догађаје у земљи и свету. Емисију "ОсвРТ" можете да пратите на телевизији РТ Балкан, петком од 21 час
Ко је жртва економског рата Скота Бесента, како Велика Британија покушава да води рат против Русије, о политици пожара и теоријама завере и каква је судбина Срба на Ким у светлу смрти Ратка Младића, нека су од питања која у ауторској емисији "ОсвРТ" анализира уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
Жртва економског рата Скота Бесента
Након што је признала да је претрпела војни пораз од Ирана када је против њега покренула економски рат, да ли ће Америка претрпети и економски пораз?
Инвеститор и економски коментатор Питер Шиф уверен је да хоће. Санкције без преседана против Ирана, упозорава Шиф, не само да неће обавити посао, него ће произвести супротан ефекат. Друге земље ће кршити рестрикције а Трамп (Доналд) неће моћи да спроведе одмазду својим санкцијама. Штавише, долар ће ослабити, а цене енергије и хране ће порасти.
Питера Шифа, вероватно, вреди послушати с пажњом коју је заслужио: 2006. предвидео је да ће се већ 2007. догодити "права финансијска криза у САД", штавише, прецизирајући да ће криза започети сломом тржишта некретнина. Па тако и би, а одатле је кренуло оно што ће постати светска економска криза чије последице тек стижу на наплату. Можда баш сада.
Својим санкцијама, плус ратом, Америка и сви њени савезници нису успели да сломе Русију; напротив, Русија је још прошле године постала четврта економија света и прва економија Европе (по реалном БДП-у мереном паритетом куповне моћи), док се ове године на том месту, испред Немачке односно Јапана, још и додатно учврстила.
Америка се пак овом приликом (са свима које министар финансија Скот Бесент натера да се придруже њеним санкцијама) не суочава (само) са Ираном. Него са Кином.
Зато што је Кина моментално саопштила да јој не пада на памет да се повинује нелегитимним америчким санкцијама. И да ће узвратити одговарајућим средствима ако Америка покуша да уведе санкције кинеским компанијама које наставе да сарађују с Ираном упркос америчким санкцијама.
Кинеску претњу треба разумети дословно: Кина је још пре неколико година донела закон о супротстављању америчким санкцијама, а пре пар месеци је донета и прва пресуда по том закону, тако што је кажњена компанија која се повиновала америчким санкцијама.
Што значи да је економски рат Америке против Ирана постао економски рат Америке и Кине.
Кина је прошле године већ показала да од таквог рата, кога не прижељкује, не бежи; напротив, обуставом извоза ретких земних елемената Америци показали су и да могу и да хоће (ако буду приморани) да зауставе њену економију.
Па ће у таквим условима Америка у економски рат против Кине. Или неће, па ће се открити да може да прети али претње не може и да спроведе у дело. Овог пута и економске, као и војне пре тога.
С тим што остаје и фактор времена да ради против Америке, већ и зато што су Иран и Оман изгледа постигли договор о управљању Ормузом. Који Америка може да прихвати као своју капитулацију – јер договор подразумева наплату такси за пролаз, под било којим именом – а може и да га не прихвати. Па пролаза нема (шта год Трамп писао по друштвеним мрежама), а америчке стратешке резерве нафте достигле су нови минимум, што значи да имају све мање времена и могућности за ублажавање енергетске кризе и економске кризе која из тога проистиче.
Заправо, и још мање могућности да издржи ма какав економски потрес него што се обично чини, судећи по низу епизода с (гео)финансијског тржишта чији се значај не сме занемарити. Наиме, америчке финансијске власти тражиле су од заливских петромонархија да не продају државне обвезнице САД како би помогле својим економијама, већ су им у замену понудиле неки други механизам.
Па су алтернативни механизам нудили и Јапану у заштити јена, само да ни Јапан не продаје државне обвезнице САД.
Да би – у чину својеврсног финансијског инцеста – повећали куповину сопственог дуга, то јест државних обвезница.
Сва три случаја имају један заједнички именитељ: нема (довољно) купаца америчког дуга. Па отуда страх од повећане понуде која јој обара цену. Јер ће, у ситуацији с мањком потражње, дуг постати још скупљи. Све до граница неиздрживо високих каматних стопа да се пронађу купци. С пуцањем тржишта некретнина услед превисоких каматних стопа; не морамо да будемо Питер Шиф да бисмо знали како тај механизам функционише, јер смо то већ видели пре скоро 20 година.
А Кина је своју изложеност америчком дугу свела на 600-тинак милијарди долара. Упола мање него пре. Сасвим довољно да потопи америчку економију ако би избацила на тржиште америчке државне обвезнице које поседује; нуклеарна опција коју Кина сигурно може да издржи, имајући у виду да је Русија издржала крађу 300 милијарди долара својих резерви.
И, ко ће изгубити у економском рату Америке против Ирана и Кине? И какве ће последице то произвести. Не само економске…
ЦИА у Москви и европски рат против Русије
Чак је и брбљиви Доналд Трамп успео да задржи језик за зубима, па је изненадну посету директора ЦИА-е Москви описао као рутинску.
Што може да значи да је разлог посете био толико тајан да ни Трамп о томе није смео да проговори.
С тим што је у наставку реченице поновио – убеђен да је то тачно – да рата посредством Украјине не би било да је он на време био председник Америке.
Из чега и претпоставка да је директор ЦИА-е у Москви био тим поводом, премда се по западним медијима нагађа да је у Москви био и због Ирана, у контексту вести да Иран није уништио само америчке војне базе у свом региону, него и њихове обавештајне базе, тако да је ЦИА претрпела штету какву није претрпела никад у својој историји.
У сваком случају, шта год Трамп рекао, у посети директора ЦИА-е Москви нема ничег рутинског већ и због чињенице да је овај директор ЦИА-е у Москви сад био први пут.
Да ли је дошао хитно – што би значило да је повод ургентан, а притом довољно сензитиван да није могао да буде решен мање драматичним разговором преко телефона – или је, само, његов долазак био тајна услед строго поверљиве природе делатности којом се баве он и његови руски саговорници?
О томе, наравно, може само да се нагађа. А ситуација је у сваком случају исувише озбиљна да би се нагађало.
При чему је постала и још озбиљнија након што је Велика Британија – уочи посете директора ЦИА-е Џона Ретклифа Москви – јавно саопштила намеру да се још непосредније укључи у рат против Русије.
Подсећамо, Велика Британија саботирала је у априлу ’22. преговоре у Истанбулу и релативно мирно решење рата који је тек започео. Зато што није хтела мир у Украјини, него рат против Русије.
Што је Русија ближа победи у том рату, то се директније у рат укључује Велика Британија.
Сада и одлуком о трансферу своје технологије ”сторм шедоу” ракета Украјини.
Москви није промакло: могли су то да обаве и у тајности, али су решили још и да провоцирају јавно. Као да траже реакцију.
Или су, само, толико заслепљени својом мржњом према Русији? Као председник Финске који јавно подржава ударе по цивилним циљевима у Русији. То се, иначе, дефинише као тероризам.
А поврх тога (јавља лондонски "Телеграф") Велика Британија разговара с Немачком о укључивању у свој програм нуклеарног оружја; подсећамо да су прошлог месеца надлежне руске службе известиле јавност о немачким амбицијама у погледу нуклеарног оружја.
Велика Британија би да ратује против Русије својом традиционалном методом: туђом крвљу. Својим оружјем у туђим рукама, украјинским или немачким, свеједно им је.
Дмитриј Песков јасно је рекао да Русија неће напасти чланице НАТО-а. То је потврдио и Доналд Трамп. Марија Захарова прецизирала је да ће Русија узвратити ако буде нападнута. Онима који су је напали. У границама Украјине и ван њих.
Па нека Велика Британија припази шта ради. Ваљда их је директор ЦИА-е обавестио шта их чека у супротном – ако одлуче да и додатно распламсају свој рат пре него што буду принуђени да признају пораз.
Марта Кос, тројански коњи и обични магарци
Марта Кос је у говору хрватским конзулима и војним аташеима устврдила да има "своје мисли", па је одлучила да их подели с њима. Авај, своје мисли Марте Кос подељене су и са другима јер се и на свом налогу на Иксу похвалила да нешто мисли. Штавише, о нама, јер јој је то у опису радног места.
Зато што јој је то радно место, разложно је претпоставити и да Марта Кос, кад мисли, не мисли другачије од својих послодаваца. Јер су такве европске вредности, док свако ко помисли другачије прође као Виктор Орбан.
Способност Марте Кос да нешто смисли на страну, тек, поделивши такозване своје мисли са хрватским конзулима и аташеима о проширењу Европске уније, указала је и на оно што нас чека у том процесу. Наиме, назвала нас је коњима. Додуше, тројанским. Што је кудикамо боље него да будемо намагарчени, а само та алтернатива још постоји у њиховој понуди.
Поручила је Марта Кос: у геополитичкој нужди да се стабилизује наш континент – при чему наш значи њихов, а стабилизација је стављање под њихову стабилну контролу – "остављање сивих зона на нашем континенту излаже све нас", то јест њих, "јер оне" – сиве зоне – "нас (њих) чине рањивијим".
Сива зона је, разуме се, Србија. Јер само Србија није начинила оно што Марта Кос еуфемистички назива "стратешким изборима о енергетици… као и одбрани и безбедности", то јест није се прикључила рату Европске уније (и Велике Британије) против Русије на сопствену штету санкцијама и оружјем.
Што се тога тиче, у светлу неколицине пређашњих, злосрећних епизода на ту тему, одржани су ове недеље састанци надлежних за питања безбедности у српском и руском министарству спољних послова. Како је саопштила руска страна, "размотрена су актуелна питања сарадње између две земље у области контроле и неширења наоружања"; сама потреба да се о томе разговара између Србије и Русије изазива извесну нелагоду услед претходних ситуација, али ваљда је овом приликом стављена тачка на жељу (и потребу) Европске уније да се и Србија укључи у наоружавање Украјине, све и ако се српско Министарство иностраних послова овим поводом није оглашавало.
Како год, Марта Кос најављује да – након што земље кандидати "истински изаберу Европу, нашу (њихову) заједничку безбедност и вредности" јер то, командује, "морају" да учине, дакле у рат против Русије – као награду могу да добију надгледано али зато крње чланство у Европској унији. Без права гласа, а поготово кад су важна питања на дневном реду, с политичким надзором у трајању од барем 10 до 20 година. Како би се осигурали, објашњава Марта Кос, да не пусте Тројанске коње унутра, па њих (то јест нас) зато треба претворити у обичне магарце који неће бити само под надзором него су предвиђене и (казнене) мере – штап уместо шаргарепе за магарца – у случају да магарци који на то пристају покушају да се тврдоглаво узјогуне ако им нешто није по вољи. Или у интересу.
Да ли је Србима у интересу да буду намагарчени оваквом европском понудом? Исланђани се о наставку свог пута у Европску унију изјашњавају на референдуму овог викенда. Сигурно да није прерано да се и Србима постави исто питање. Тим пре што се не тражи од Исланђана да се одрекну Косова и Метохије.
Политика пожара и теорије завере
Марија Захарова пружила је адекватну дефиницију (гео)политике пожара у Србији: док Русија гаси, Европска унија и НАТО распаљују мржњу.
Постоје ту и извесне нијансе, тек да употпуне слику.
Помоћ Русије Србији је била потребна, Србија је затражила помоћ, Русија нам је у помоћ прискочила. Прецизније, долетела.
Помоћ Европске уније није нам била потребна из простог разлога што Европска унија нема оно што нам је потребно: авионе и хеликоптере велике носивости (воде за гашење пожара), објаснио је Ивица Дачић. Оно што је дошло из Европске уније то је само и потврдило.
Постоји и непорецива математика. Три и по тоне носивости пута четири хеликоптера из ЕУ, носивост наших 5-6 тона, а руски "иљушин" 42 тоне. Пута пет до шест налета дневно, и разлика у ефекту само постаје још већа.
Хеликоптере из Европске уније нисмо тражили ни када нисмо имали "иљушин" јер не служе сврси (ако је сврха гашење пожара с каквима смо суочени), а затражили смо их, и добили, тек кад нам је стигао "иљушин" у помоћ.
О чему се ради у том парадоксу? Гунђање из Европске комисије на које је овде указано прошле недеље – нека гори Србија, не смеју Руси да је гасе – представља одговарајући путоказ. Наиме, кад већ нису успели да спрече Србију да у помоћ позове Русију, и Русију да долети у помоћ Србији, некако је морала да буде исконтролисана штета по имиџ, јер Русија, а не Европска унија, гаси пожар у кандидату за чланство у Европској унији – тако што ће се у гашење ПР пожара укључити и хеликоптери Европске уније, а не само авион из Русије. Да може да се спомене у саопштењу, иако је у тонама воде то неупоредиво; о намерама да не говоримо.
Но пожари су се широм Србије исувише распламсали да би могли да не постану и домаће политичко питање, поготово надомак избора – иако су и српски, али и румунски ватрогасци и то пред камером Н1, посведочили да се са овако нечим, укључујући ширење пожара испод земље, кроз корење растиња, у комбинацији с јаким ветром, досад нису суочили.
Што би требало да значи да је фактор природе у овој несрећи која нас је снашла утицајнији од фактора човека. Рачунајући и оне с функцијама да нам се не догоди ово што нам се догађа.
Имајући то у виду, свеједно се поставља питање да ли тренутно имамо најбоље стручњаке на дотичним функцијама? Вероватно да не. Али не зато што неко други има боље, него зато што се функционери по правилу бирају сходно партијској припадности и лојалности уместо по стручности и моралним квалификацијама.
Када ће се појавити партија која ће се залагати да на руководећа места не буду постављени њени, него најстручнији кадрови? Питање је, на жалост, само реторичко. А премала је утеха што то није ситуација само у Србији.
Истовремено, што се стручњака тиче, стручњаци за поплаве из 2014. постали су стручњаци за грађевинске радове па стручњаци за акустику и електромагнетне таласе а сада, ево, и за шумске пожаре. Увек знају шта је требало урадити боље. Вероватно до сигурно је да је штошта могло да буде урађено боље. Али, да ли јавни стручњаци то знају? Или знају само да спремно дочекају сваку несрећу која нас снађе како би из тога извукли неку (пара)политичку корист.
Политика која нема ништа боље да понуди од употребе несреће често само то и може да донесе. Постоји, наиме, нешто нарочито субверзивно у томе: уместо да се у несрећи ујединимо да бисмо се с њом лакше изборили, непогрешиво је искористимо да се поделимо тако да ситуацију себи отежамо још и више. Ко зна да ли смо се сами тога сетили.
А за то време се са територије наше јужне покрајине испаљују такозване ватрене лопте да распламсају пожаре у остатку Србије. Али о томе се не разговара. Ваљда није у складу с нормализацијом односа да им се на томе замери…
Убиство Ратка Младића
Хашки трибунал је над српским генералом Ратком Младићем извршио смртну казну. Већ и зато што га, неизлечиво болесног, није пустио да премине ван затворске ћелије. О неадекватном лечењу у таквим условима да и не говоримо. На жалост, као што генерал није први Србин који је преминуо у Хагу, није ни први пут да се сумња у методе лечења Срба у Хагу.
Хаг нема права да изриче смртну казну. Али права не важе за Србе. За Србе ниједна казна није превисока, па може да буде и смртна.
Наравно да је Милорад Додик потпуно у праву кад каже да генерал није умро него је убијен. Но, нико због тога неће одговарати. Јер се за злочине над Србима не одговара, пошто су нам тако пресудили наши ратни непријатељи. Којима смо из неутврђеног разлога у међувремену поверовали да су нам партнери упркос томе што се ништа није променило у њиховом односу према нама – од Ратка Младића до Косова и Метохије или Републике Српске Крајине.
Генерал Ратко Младић заслужан је што и Срби из Републике Српске нису доживели судбину Срба из Крајине и са Космета, пошто нам је свима намењена иста судбина, а не само појединим Србима. Зато што је одбранио Србе, генерал је и морао да буде кажњен.
О начину на који је суд његових и наших ратних непријатеља утврдио генералову кривицу што Срби нису побијени и расељени у мери која им је била намењена овде је већ било речи; укратко, свако ко се позива на пресуду суда у Хагу као нешто правно ваљано или не зна ништа, или се иза тога скрива као колаборациониста. Да не буде баш сасвим упадљиво да се у њиховом рату против нас налазе на оној страни фронта.
У том погледу су се и реакције на смрт генерала Ратка Младића претвориле у својеврсни референдум; укључујући истакнуте представнике НВО сектора који прете уринирањем по његовом гробу, тек да покажу шта су у ствари а и шта нам прижељкују иначе.
Елем, званична Русија се од заточеног српског генерала опростила изричитије него званична Србија. С тим што ће званичну прилику да се истински опрости Србија имати кроз организацију генераловог погреба, а министар правде обећао је све војне и државне почасти које му припадају.
Мимо тога, спала књига жалости на три-четири слова – од Александра Вулина, преко др Несторовића до Милоша Јовановића – и то је углавном то што се тиче парламента и читаве власти и опозиције, укључујући налоге студената у блокади.
Прилично је извесно и коме не би да се замере.
Михаел Мартенс, након позива на убијање што више Руса из Београда – па су Репортери без граница позвали Европску унију да му пружи политичку подршку – сад готово претећи позива и да се на оку држи реакција јавности и политичара на смрт Ратка Младића, на трагу последње резолуције Европског парламента којом се од Србије захтева кривично гоњење за порицање пресуда о ратним злочинима. Укључујући измишљене. Док Европске демократе сад и отворено прете последицама ако нашег генерала Ратка Младића сахранимо достојно. То би, кажу, "прешло (црвену) линију коју ниједна држава која жели да се прикључи Европској унији никада не би смела да пређе"…
Али, шта нас чуди, кад ни Европска унија ни њена мисија на Косову и Метохији никад нису успели да примете порушена и оскрнављена српска гробља каква се затекну о сваким Задушницама.
Јер и мртав Србин смета, пошто ни мртав Србин не може да им буде добар Србин. И треба ли нам већег доказа да је Ратко Младић један од нас? Па је зато и пострадао. Слава му.
Live
