ОсвРТ са Врзићем: Пораз Америке и глобални јуан, леђа Ненада Рашковића, случај Мартенс
Уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализира најважније догађаје у земљи и свету. Емисију "ОсвРТ" можете да пратите на телевизији РТ Балкан, петком од 21 час
Да ли су Сједињене Америчке Државе или Иран изашли као победник сукоба на Блиском истоку, како се Кина спрема да јуан постане нова светска валута, ко (не) чува леђа Ненада Рашковића и Срба на Косову и Метохији, и шта је епилог скандалозног питања Михаела Мартенса о "убијању Руса" усред Београда, нека су од питања која у ауторској емисији "ОсвРТ" анализира уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
Победа на Блиском истоку
Украјински војници поразили су у директном обрачуну Американце који су напали њихове положаје у априлу и мају. Поражена је читава оклопна бригада америчке војске, објавио је "Волстрит џорнал" као ексклузивну вест.
Наравно, била је то само вежба одржана у Немачкој, и није ово прва него само најновија вест о украјинско-америчком сукобу на војним вежбама са истоветним исходом: о претходним таквим случајевима прошле године, како на копну тако и на мору, известили су (опет) "Волстрит џорнал" и "Франкфуртер алгемајне цајтунг".
Нека имају то у виду сви који мисле да руска војска у оквиру Специјалне војне операције не напредује довољно брзо, иако напредује свакодневно.
Бар подједнако значајан закључак, међутим, садржан је у околности да нису америчку војску поразили само Украјинци у симулираном сукобу, него и Иранци истински.
Кога, онда, Америка може да победи, осим противника који је у јапанкама? Премда Хути у Јемену и ту једначину доводе у питање.
Елем, "ово је доказ да је Иран победио у рату", указује лондонски "Телеграф" на иранску контролу Ормуског мореуза као понајбољи показатељ да је Иран јачи сада него пре почетка рата против Америке (и Израела). "Они су изгубили. Иран је победио", пишу Енглези и указују да договор Ирана и Омана укључује потпуну контролу Ирана над улазном рутом у Персијски залив, и надзор над излазном рутом која тече дуж обала Омана, при чему ће "ове две државе наплаћивати накнаду за транзит".
Управо то је и било предвиђено Меморандумом о разумевању који је Америка одмах после потписивања покушала да протумачи погрешно. Но, узалуд.
Тако да и већ цитирани "Волстрит џорнал", у истом духу, нема избора до да призна да "државе Залива прихватају нову нормалу у Ормузу: Иран га држи под контролом". Што је, кажу, најмање лоша опција јер им је јасно да а) алтернативне руте не функционишу зато што немају довољно капацитета, а уз то су изложене нападима Хута, и, б) зато што постоје сви предуслови да у рату, као алтернативном сценарију иранској контроли Ормуза, пострадају још горе него досад. А Америка ће моћи да их заштити још и мање него до сада већ и зато што је истрошила залихе ПВО ракета које су ионако произвеле слаб до никакав ефекат.
Где смо сада?
Ормуски мореуз затворен је као што је и био, јер Америка још није прихватила пораз и сопствени потпис на меморандуму капитулације, те истрајава на својој блокади иранске блокаде.
Али то не значи и да је свет у пат позицији, него да Америци време откуцава.
Под један, зато што Иран де факто контролише Ормуски мореуз, а Америка то не може да поништи.
Под два, зато што и Оман прихвата аранжман са Ираном, при чему се не сме заборавити да улаз у Персијски залив није довољно широк да би у њему било и међународних вода између иранских и оманских. Они се питају.
Под три, овај аранжман, као нову реалност која је мање лоша опција од једине преостале, прихватају и сви амерички савезници у региону. Који не могу да живе без извоза нафте и гаса које не могу да извозе док се стање не нормализује, што ће рећи да ће на Америку вршити све већи притисак да пристане као што су и они пристали јер другу опцију немају.
И, под четири – америчке стратешке резерве нафте пале су на испод 300 милиона барела. Најнижи ниво у последње 43 године.
Испумпавање нафте из стратешких резерви био је један од кључних разлога што нафтни шок до сада није био шокантан као што је могао да буде.
Али нафте је у резервама све мање. Што значи да је америчка нужда све већа, и то неумитно.
При чему треба имати у виду и још један фактор. "Кина је сад највећа нафтна сила на свету. Заборавите на ОПЕК, Комунистичка партија се пита", указује британски "Економист" на фасцинантну способност Кине да се прилагоди околностима, тако да је свој увоз нафте преполовила – и тако оставила више за остатак света, по кудикамо нижој цени него што би иначе била – а да притом то није негативно утицало на кинеску економију, што би заузврат негативно утицало и на читаву светску економију.
Демонстрирана флексибилност Кинеза, признаје "Економист", пружа им могућност да утичу на кретање цене нафте још и више него чланице ОПЕК-а. Са свим геоекономским и геополитичким последицама које из тога проистичу.
А не сме се заборавити да је Кина стратешки савезник Ирана. И свеобухватни стратешки савезник Русије, наравно, која је заузврат и сама у стратешком савезу са Ираном. Укључујући гас, тако да ће на ту страну, уместо у Европу којој изгледа није потребан, потећи оне количине гаса које су некада по стабилној а уз то и јефтиној цени ишле Северним током…
Русија се, дакле, снашла. Док ћемо тек видети шта ће снаћи Европу. Услед ситуације на Блиском истоку – и несташице која из тога проистиче – у (на пример) немачким складиштима гаса сада је гаса драстично мање него иначе у ово доба године: попуњена су мање од пола а била су просечно три четвртине пуна.
Укупно у Европи, показују свежи подаци Асоцијације европских оператера гасне инфраструктуре, недостаје 13,4 милијарди кубних метара гаса у односу на нивое попуњености из прошле године.
Но зато гас (кога нема) сад плаћају на тржишту пет до шест пута скупље него пре.
Па и то треба имати у виду кад разни стручњаци покушају да нам подвале диверсификацију снабдевања енергентима као лепше име за одрицање од Русије. Док она и њени стратешки савезници стичу контролу над тржиштем какву ни ОПЕК никад није успео да успостави…
Глобализација јуана
Није Кина само (изнова) запрепастила остатак света еластичношћу своје економије – која није имала ни једну рецесију откад је кренула у отварање пре скоро пола века – и енергетским планирањем на довољно дуге стазе, што је постало познато тек кад се није догодио енергетски шок какав је могао. Него је сасвим недавно шокирала свет и продорима у вештачкој интелигенцији и роботици, у којима је већ сустигла, односно престигла своје америчке конкуренте (у износу од чак 97 одсто хуманоидних робота у свету made in China).
Тако да се адекватна – а то ће рећи, нарочита – пажња напросто мора посветити наредном петогодишњем плану Народне банке Кине који обухвата период до 2030. Зато што кинески планови имају тенденцију да буду револуционарни, а притом се и остварују.
При чему треба имати у виду, укупног контекста ради, и да је Кина почела да узвраћа ударац. Ових дана обавештени смо да је већ донета прва пресуда по кинеском закону за борбу против америчких секундарних санкција; кажњена је фирма која је покушала да им се повинује. Кина се више не повинује.
Па и зато овај финансијски петогодишњи план несумњиво спада у поменуту категорију револуционарног, јер предвиђа "убрзану изградњу нације са снажним финансијским сектором", мере за "промишљени напредак ка финансијском отварању високог нивоа" и – "проширење глобалне употребе јуана у међународној трговини, инвестицијама и финансирању".
Дакле, за случај да је потребно појашњење: Америка и амерички долар уживали су у својој монополској позицији у свим наведеним областима (међународна трговина, инвестиције и финансирање) још од краја Другог светског рата и договора постигнутих у Бретон Вудсу.
То је Америци омогућило да живи на туђ рачун деценијама, чак и након што је долар банкротирао у односу на злато 1971. И да гомила дуг до, ево, кроз неки дан и округлих 40 билиона долара.
Кина је сад објавила да томе упућује изазов, и то свеобухватан у наредних пет година – и кроз интернационализацију јуана, и кроз изградњу свих неопходних институција да то подрже.
Нећемо више бити осуђени на ММФ и западне агенције за кредитне рејтинге, јер ништа друго не постоји, па су сви други принуђени да играју по њиховим правилима.
Настаје нови, незападни финансијски поредак. Не само кинески – кроз овај петогодишњи план реализоваће се планови и договори постигнути у оквиру БРИКС-а. Који је из овог искључивог разлога и основан.
Имајући у виду да Америка и њени вазали више немају ни војну ни технолошку надмоћ над остатком човечанства – о моралу или демографији да и не говоримо – вероватно да није ни потребно додатно наглашавати шта ће елиминисање последње преостале надмоћи Америке и њених вазала над остатком света значити за успостављање поретка у свету.
Уосталом, објаснио је то Џејми Дајмон, генерални директор "Џеј Пи Морган Чејса": ако Америка изгуби војну и економску доминацију, казао је, долар ће изгубити свој статус резервне светске валуте. Дајмон је то пројектовао за наредних 25 година, али то је рекао дан-два пре него што је објављен план Кине за наредних пет година.
Тај план је већ почео да се реализује; већ у понедељак увече Дојче банка постала је прва у Европи којој је омогућено да тргује јуанима, а чак и "Голдман Сакс" признаје да пропратне финансијске операције, као што је издавање такозваних "панда обвезница", представљају "историјску прилику".
Штавише, све се то догађа у, такорећи, идеалном тренутку. Не само зато што је запленом руских девизних резерви (у доларима и еврима, у њиховом финансијском систему) сав остали свет добио доказ да ће и њихови долари и еври бити опљачкани по истом моделу чим се укаже прилика. И не само зато што је "Фајненшел тајмс" указао да "ирански рат отвара ’златни прозор’ за кинески јуан" јер су све више почели да се користе незападни системи плаћања уместо непоузданог Свифта.
Већ и зато што невоља никад не иде сама.
Наиме, онолики поменути дуг (скоро 40 билиона долара) не може да се врати, наравно, него мора да се рефинансира. Новим задуживањем, да би се вратили стари дугови. Али сад по неколико пута вишој каматној стопи него пре неколико година, што значи да се стари дугови замењују новим дуговима по још већој цени. Која значи још већи раст дуга и то још брже него досад.
"Блумберг" јавља: 30-годишње обвезнице Америка је ове среде продала по највишој каматној стопи у последњих четврт века, још од 2001. Претходно су 10-годишње обвезнице продате по највишој цени (коју плаћа Америка) од 2007.
А систем притом почиње да попушта на све стране, о чему сведоче невоље јапанског јена.
Укратко: јен је почео да губи вредност, па је амерички ФЕД ускочио да га спашава. Али не доларима него еврима, јер би доларско спашавање јена донело још више каматне стопе на амерички дуг. Узгред, Американци су то учинили без обзира на последице по евро и дугове у еврозони; чак нису ни упозорили своје европске партнере шта ће (им) урадити јер је такво то њихово партнерство (а чему тек ми да се надамо).
Но поменута америчка интервенција еврима произвела је само краткорочан ефекат по јен, који сад поново пада. Да не идемо овом приликом у све детаље, али тиме нису угрожени само јапанска валута и економија.
Реч је о шпекулацији познатој као yen carry trade: јефтино позајмљивање у јенима, по нултим до јако ниским каматним стопама, да би се тим новцем купиле америчке државне и корпоративне обвезнице које доносе већу камату, то јест зараду. Укупна вредност ове шеме, према процени Дојче банке, износи абнормалних 20 билиона долара, односно 505 одсто укупног БДП-а Јапана; банкрот ове шпекулације, услед раста јапанских каматних стопа како би се спасао јен, могао би да означи и крах економије геополитичког и финансијског Запада.
Што кинески петогодишњи план за настанак нове светске економије само чини још привлачнијим…
Ко чува леђа Ненада Рашковића
Ако су леђа Ненада Рашковића лице Аљбина Куртија – а свакако су његових руку дело – смемо ли ми да погледамо у лице Ненада Рашковића и да кажемо да смо учинили све што је у нашој моћи да му леђа не допадну шака Аљбина Куртија…
Или смо од Ђорђа Мартиновића 1985. до Ненада Рашковића 2026. затворили пун круг? Они који су на Косову и Метохији пре 40 година под маскама злостављали Србе, данас носе полицијске униформе. Такозване.
Мора да је пребијањем Срба, о свакодневним хапшењима да и не говоримо, поправљена безбедносна ситуација на Косову и Метохији, па своје дужности чувања Срба од косовских Албанаца КФОР препушта косовским Албанцима. Ето како су заслужили нова задужења.
Укључујући Високе Дечане. Које су Албанци раније гађали из зоље. А сада ће да их чувају. Да није исувише озбиљно, изгледало би да се кози даје да чува купус.
И главни мост на Ибру у Косовској Митровици КФОР препушта Албанцима на располагање. Паде и тај симбол српског отпора окупацији. У недоличној тишини, узгред буди речено, за коју су понајмање криви они који су му најближе. Они су само најугроженији…
Из Приштине славодобитно поручују да то није никакво изненађење, и да је то плод договора.
Заиста није изненађење: још пре скоро два месеца КФОР је то и званично најавио. Како смо се за то припремили, друго је питање. Одговор је и ако се нисмо припремили уопште.
Вероватно је албанско преузимање моста који је штитио Србе од Албанаца и нужна последица споразума под посредовањем Европске уније које су Срби испунили, а Албанци и Европска унија нису. Па су размонтиране све српске институције, укључујући Цивилну заштиту и чуваре моста, уз резултат таквог низа потеза који се сад види на леђима Ненада Рашковића. Те би зато сад смели да му окренемо лице само спуштеног погледа.
Као што ни онда није био само Ђорђе Мартиновић, тако ни сада није само Ненад Рашковић. Да им је дато да бирају, сигурно ни један ни други не би изабрали да постану симболи српског страдања. Нису могли да бирају услове свог живота и српског страдања…
Случај Ђорђа Мартиновића пробудио је преосталу Србију. Шта је сад преостало од Србије да се пробуди? Или нас је баш брига, јер нису наша леђа…
Албанци су ономад тврдили да се несрећни Ђорђе Мартиновић сам набио на флашу. За Ненада Рашковића кажу да није претучен зато што је Србин.
Као што ни викендице око Газивода нису рушене зато што су српске. Него борба против дивље градње мора да почне однекуд. Али шта ћемо са дивљим рушењем? Рушитељи сад кажу да нису рушили. Мора да је пало само, али је власницима порушених објеката свеједно испостављен рачун. Не могу Срби да плате само једном…
И тако је, из дана у дан, све горе за оно Срба што је преостало на Косову и Метохији јер оданде нема назад. Или они немају куд оданде. А Куртију се може све што хоће, јер нема никог да га у томе спречи. Вероватно да он нема проблем да погледа себе у лице, штавише, са задовољством на леђима Ненада Рашковића.
Европска унија изрази повремено жаљење и позив да се поштују закон и договори. Па се настави по уобичајеном, укључујући и ударце по леђима Ненада Рашковића. Наравно да је свакоме нормалном мука од лицемерних реакција Европске уније. Какве су реакције Србије?
Сазнали смо, макар, да Србија има могућности да узврати асиметрично. Да се преко свог природног пада Ибар преусмери од Газивода. Што ће рећи да би Газиводе и Ибар могли да постану српски Ормуз. Кад би Срби смели да потегну тај аргумент као Иранци кад су схватили да им у супротном прети крај.
Међутим, Европска унија каже да то не би било у складу с нормализацијом. Нормализација је, наиме, кад Ненада Рашковића цревом вежу за дрво, зверски пребију и оставе у шуми.
Можда је дошло крајње време да се поводом те нормализације предузме и нешто конкретно. Да се не би полудело…
Михаел Мартенс и убијање Руса из Београда
Није се остварила најава, или пуста жеља, најзлогласнијег новинара "Франкфуртер алгемајне цајтунга" Михаела Мартенса о дроновима за Украјину произведеним у Србији – правиће се у Србији дронови за Израел, а Израел због сопствених веза са Русијом не снабдева Украјину убојним средствима – но то не значи и да у Београду приликом сусрета председника Србије и Владимира Зеленског није било речи о убијању Руса. За то се побринуо сам Мартенс.
Зеленски је, иначе, долазећи у Београд збиља најавио разговоре о "безбедносним питањима" – што у случају Украјине не може да не укључи убијање Руса – но Вучић је потом на конференцији за медије рекао да нису "данас разговарали о било каквој војној сарадњи, а шта ће бити када се рат заврши, то је друга ствар", што ваљда значи да се више неће поново Спољна обавештајна служба Русије јавно оглашавати жалосним поводом саучествовања Србије у наоружавању Украјине.
Мартенсу се пак, наравно, оно скандалозно питање о убијању Руса није догодило случајно. Не само зато што је исувише искусан за такве случајности, него је у потоњем твиту недвосмислено саопштио да "није ’скандалозно’" поставити питање "како Европа може да помогне Украјини да убије више Руса" – не чак ни само руских војника, него баш Руса, дакле и деце, жена и стараца – па је поврх тога додао и да је баш "то оно што је потребно".
Типичан случај непадања ивера далеко од кладе.
Његов деда Ханс-Херман Мартенс био је припадник Јуришних одреда и Нацистичке партије, државни тужилац кога је Хитлер именовао лично и својеручно, официр у Оперативној управи Врховне команде Вермахта у "најужем одабраном кругу око Хитлера" и гост за "његовим столом за ручавање на који је био позиван више него једном".
Ово је пре неколико година написао – пре ће бити да се тиме хвалио – поносни унук, уз још два-три детаља која сад привлаче додатну пажњу. У породичној документацији, наиме, Мартенсови чувају документ с Хитлеровим потписом о именовању наци деде, те поклон свећњак за верну службу у Хитлеровој Оперативној управи – толико су успешно денацификовани, јел’ – а поврх тога се дотични нациста после рата уписао у Социјалдемократску партију Немачке коју је, међутим – опис поносног унучета! – "напустио из беса према Источној политици Вилија Бранта". Који је заговарао помирење с Русима.
Нема помирења с Русима, него убијање Руса. Томе им служе Украјина и Зеленски, то је континуитет исте политике. Никада Немачка није била денацификована него се само претварала док је морала, а сад се више не претвара.
Којој је, међутим, сврси овом приликом послужио Мартенс, будући да је његова провокација бацила у сенку сав остали садржај боравка Зеленског у Београду? И шта је он хтео да постигне?
Можда није безначајно што је пред почетак конференције за медије он ћаскао са украјинским амбасадором у Београду који је и бивши обавештајац.
А свакако да није безначајно што је – уз по једно српско и једно украјинско новинарско питање – сам још Мартенсу омогућено да постави питање.
Реците нам ко му је дао микрофон, затражио је тим поводом Александар Вулин, а затражио је и његово протеривање из наше земље.
На констатацију неког корисника Икса да из Србије треба да буде избачен трајно, Мартенс је одговорио надобудно, као достојан унук свог деде-нацисте: "Само (ти) сањај".
Што нас и доводи до питања реакција на Мартенсов скандал. Реакција је, наиме (уз пар часних изузетака), изостала.
Мучна, готово мучка, саучесничка, тишина свих дежурних заштитника људских права, осим кад су ти људи Руси (или Срби), али ми смо ионако, само, подљуди. У породици Мартенс то се зове Untermenschen.
Али то је само део приче, укључујући описано ћутање свих новинарских удружења у Србији која такође, изгледа, не виде ништа спорно у позиву на убијање што више, што ће рећи, понајбоље свих, припадника једног народа.
За разлику од тога, позиција Русије у односу на скандал у Београду – не само Мартенсов – формулисана је с евидентном пажњом.
Тако што, најпре, долазак Зеленског у Београд није ни удостојен (званичног) коментара, уз приметну количину незадовољног гунђања по мање формалним местима.
Када је, међутим, у Београду изостала реакција на Мартенсову провокацију, званичне реакције Русије – али искључиво у односу на Мартенсову провокацију – кренуле да се нижу из дана у дан.
Да би, кад се из Београда све свело само на (хвале вредну, иначе) критику државног секретара у Министарству информисања, овог петка руски став дефинисао шеф дипломатије Русије Сергеј Лавров.
Наравно, напоменуо је, волели бисмо да видимо неку реакцију наших српских пријатеља (на Мартенсов позив из Палате Србија на убијање што више Руса).
Скренуо је у том контексту пажњу и да Русија продаје гас Србији по веома повољној цени – даљим договорима сигурно неће помоћи одлука да Зеленског на аеродрому у Београду радосно дочека баш министарка енергетике, као да се тежило намерној провокацији Русије – а Русија, додао је такође Лавров, у замену за јефтин гас не тражи ништа, сем што је неприхватљиво учествовање српске браће у наоружавању кијевског режима.
Паметноме (требало би) доста.
С тим у вези, за сваки случај, подсетио је Лавров и на малтретирање и уцене Европске уније у погледу признања (самопроглашене) независности Косова и увођења санкција Русији, уз похвалу Србији што се том притиску храбро одупире већ годинама, те је с тим у вези чак исказао и извесно разумевање, рекавши да је пристанак на долазак Зеленског у Београд можда био у функцији олакшавања дела тог притиска Европске уније.
Ако је прави циљ довођења Зеленског у Београд био "шамар у лице Русима" и да се "Срби одвоје од Русије", како је АФП-у рекао један високи украјински званичник, Русија се у ту замку није ухватила.
Тако да је сад на Београду да уради исто. Тако што ће одреаговати на Мартенсову провокацију као што и заслужује.
Live
