ОсвРТ са Врзићем: 40 билиона долара, када је тешко – Русија, ко Црта резултат избора
Уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализира најважније догађаје у земљи и свету. Емисију "ОсвРТ" можете да пратите на телевизији РТ Балкан, петком од 21 час
Да ли се на Блиском истоку рађа нови поредак после пораза Америке у сукобу с Ираном, шта раст америчког дуга од 40 билиона долара говори о будућности америчке економије, зашто Русија прискаче Србији у помоћ када нам је најтеже, како мост на Ибру открива какав је план Европске уније за Србе на Косову и Метохији и хоће ли нам Црта цртати резултат избора, нека су од питања која у ауторској емисији "ОсвРТ" анализира уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
Нови поредак (не само) на Блиском истоку
Ако је и било икаквих разлога за сумњу у процену да је Америка претрпела спектакуларан војни пораз од Ирана, најавом разорног "економског Дана Д" против Ирана сам Доналд Трамп постарао се да призна бар подједнако разоран војни пораз Америке.
Но, и мимо тога неколико детаља заслужује пажњу како би се разумео глобални значај овога што се догађа на Блиском истоку.
"Вашингтон пост", тако, ексклузивно јавља да "Пентагон разматра смањивање америчког војног присуства у Заливу кад се ирански рат заврши".
Другим речима, повлачење. Не повлачи се војска која је победила у рату – ено их, нису се повукли из Западне Европе ни 80 година после краја Другог светског рата. Совјетска војска повукла се из Источне Европе кад су изгубили Хладни рат.
С друге стране, сад Иран захтева повлачење америчке војске из свог залива. А Америка се спрема да се повуче. Зато што победник у рату диктира услове мира.
"Вашингтон пост" додаје и да су америчке базе широм региона настрадале од иранских удара дроновима и ракетама. ”Министарство одбране већ је наговестило да можда неће обновити базе да буду као пре конфликта", указује лист на ову потврду својих сазнања.
Уз један битан аспект који би могао да промакне разумевању. Наиме, Иранци су Американцима уништили базе. А Американци су потрошили своје залихе ПВО ракета ("патриоти" и остало). Да би се боље разумео значај ова два податка, потребно их је ставити у исту реченицу: иако су Американци истрошили своје ПВО залихе, Иранци су успели да им униште базе. Што ће рећи да су им Американци сад још лакша мета. Па наравно да ће да оду.
Тим пре – иако не већ сутра – што "Вашингтон пост" истовремено указује да "расте фрустрација међу савезницима САД у Персијском заливу" јер, најпре, Иран није поражен војно, а потом ни дипломатија не даје резултата како би се рат окончао док "економски притисак на Залив" – услед блокаде Ормуза и Баб ел Мандеба – "наставља да расте".
У таквим околностима, открива "Вашингтон пост","владе Саудијске Арабије, Уједињених Арапских Емирата, Катара, Кувајта и Бахреина сада су уједињене у својој љутњи на администрацију у Вашингтону. Неке од њих почеле су да разматрају сврсисходност задржавања великих америчких војних база на својој територији". Оних које су уништене. А Американци не би да их обнове. Што ће рећи да се гостима иде, а домаћини не би да их задржавају.
Један згодан цитат неименованог дипломате прилично верно описује насталу ситуацију. Ни пре рата, каже, америчке снаге у региону нису биле дочекиване с ентузијазмом него као "нужно зло". "Сада је", каже, "доведена у питање нужност тога". Што значи да остаје само зло.
У сваком случају, бележи даље "Вашингтон пост", услед поменуте фрустрације Американцима и њиховом неспособношћу да се обрачунају с Ираном "неке државе почињу да разматрају нове аранжмане" и да "истражују друге опције".
Колико ће им још времена бити потребно да дођу до очигледног закључка да – кад већ Америка не може да их заштити од Ирана, а показала је да не може да заштити ни сопствене базе – заштиту од Ирана могу да пронађу само у договору с Ираном и његовим стратешким савезницима, Кином и Русијом?
Са свим пропратним последицама новог регионалног поретка које се неминовно осећају и на глобалном нивоу.
Што се пак времена тиче, ако је веровати иранским колико и западним изворима, окураженом Ирану, као што на памет не пада да уклони своју блокаду Ормуза, изгледа не пада на памет ни да још дуго трпи америчку блокаду своје блокаде Ормуза.
"Волстрит џорнал" извештава о "тајном плану Ирана да ескалира рат" – о стратешком заокрету од дефанзивног чекања напада противника на офанзивни напад на противника – како би се повећала цена рата за Америку. Укључујући – како у истом духу тврди "Фајненшел тајмс" – нападе на америчке циљеве у Европи, с Бугарском која се у томе истиче нарочито, али и уз пресецање подводних интернет каблова који пролазе дном Ормуза, што не би утицало само на инфлуенсере по друштвеним мрежама него би нанело и озбиљан ударац финансијској инфраструктури ослоњеној на проток информација који Иран може да пресече.
У таквом контексту, Трампово призивање "економског Дана Д" не представља само признање да Иран није успео да порази војно па ће сад пробати економски – инфлација тамо заиста расте – него би и економски удар САД на Иран могао да заврши као војни. Са више штете него користи за оног који је започео. Тим пре што ни стање америчке економије сада није боље него што је било пре почетка рата с Ираном. Напротив.
40 хиљада милијарди долара
Када је прошле недеље на овом месту било најављено да ће већ кроз који дан амерички државни дуг пробити и психолошку баријеру од 40 билиона долара, није то било преувеличавање њиховог фискалног проблема него најава онога што се и догодило ове среде. "Вашингтон пост" доноси и извесне детаље: догодило се то неколико месеци раније него што се очекивало, док камата на државне обвезнице расте.
Задржаћемо се на проблему камата да бисмо разумели колики је заправо проблем оноликог дуга.
Камата на дугорочне, 30-годишње америчке обвезнице порасла је на највиши ниво у последње две деценије.
Ако се камата посматра као накнада за страх поверилаца да ће остати без новца који су дали на зајам, онда раст камата заправо значи раст страха за будућу способност Америке да врати своје дугове. Наравно, јер Америка своје дугове не враћа него постаје све дужнија.
Само на камату на свој дуг у овој фискалној години Америка ће потрошити скоро билион и по долара – рекордних (и абнормалних) скоро пет одсто свог БДП-а из прошле године.
Важна напомена: сам дуг се притом уопште не враћа. Него се обвезнице које су дошле на наплату плаћају новим обвезницима, то јест дугом, али сада по већој каматној стопи. И, ето како настаје дужничка замка у коју упада Америка. Што су камате веће, то је већи буџетски дефицит. Што је већи дефицит, потребно је још више задуживања да би се покрио мањак. А камате све веће, те је све већи дефицит, што изискује још све скупљег задуживања, и тако у круг.
Штавише, јавља "Фајненшел тајмс", не расту камате само на америчке, него и на све остале дугорочне обвезнице у западном финансијском поретку, од Велике Британије, Немачке и Француске до Јапана.
Немачка је, узгред, забаван случај. Најпре су је приволели на задуживање (оно кад је сазив Бундестага променио Устав иако му је истекао мандат, јер у изабраном нису имали већину за то), а сада јој то задуживање наплаћују све скупље. Мора да је службеницима БлекРока, укључујући канцелара Фридриха Мерца, много забавније него било којем баналном Немцу.С тим што је Јапан нарочито значајан случај.
Скот Бесент, амерички министар финансија, фактички је Јапану (као највећем иностраном поседнику америчког дуга од 40 хиљада милијарди долара) забранио да продаје америчке државне обвезнице како би одбранио јен и своју економију оптерећену високим каматама на огроман дуг. Битан је разлог: додатна количина доларских обвезница на тржишту додатно би појачала понуду, а потражње је недовољно због чега камате већ и расту, па би морале да порасту још и више како би компензовале довољно страха за будућу одрживост америчке економије. Висок ризик, велика и награда.
Понешто ће на ту тему и "Волстрит џорнал", који објашњава да "камате расту услед токсичног микса фискалног расипништва, потрошње на инфраструктуру вештачке интелигенције и геополитичких притисака".
Од та три разлога, Скот Бесент има извесних могућности да утиче само на први. Али биће да ни ту не утиче никако јер ће буџетски дефицит (према процени ММФ-а) ове године износити чак 7,5 одсто БДП-а. Контекста ради, у Русији, у сред рата и 30.000 санкција, то ће бити до 2,8 одсто. И то на дуг који износи мање од 17 одсто БДП-а Русије, док је дуг Америке 125-6 одсто њиховог БДП-а, па утолико горе.
Што се Америке тиче, ниво дефицита какав је бележен само у дубоким рецесијама, док би сада с њиховом привредом све требало да је ОК. Очигледно да није. Шта ће тек бити кад наступи следећа рецесија?
Тим пре што ће за финансирање АИ балона и пратеће инфраструктуре (која засад не доноси никакву добит а захтева огромна улагања) бити неопходно још више задуживања. Корпоративног поврх државног. Али број купаца и једног и другог је ограничен док је потреба за дугом неограничена, тако да ће понуда све више обвезница значити и све више камате да би се пронашли купци.
А што се геополитичких притисака на долар и амерички дуг тиче, од Ирана и цене нафте надаље, а нафта се опет успузала на изнад 90 долара по барелу са свим пратећим последицама,
изгледа да су Кинези у адекватном тренутку покренули петогодишњи план о међународном јуану уместо долара. С тим што ће, како ствари стоје, реализацију морати и да убрзају у складу с растом америчког дуга, и растом камата на тај дуг…
Када нам је тешко – Русија
Да се Михаел Мартенс пита, из Београда би се убијали Руси. А Србија би горела. Уосталом, на убијању и Руса и Срба радио је и његов деда нациста, а Мартенсова породица је за успомену сачувала дедину исказницу с Хитлеровим потписом.
Убијање Руса и сада је европска тековина као што је била тада. Док би Србија изгорела колатерално да је питала Европску унију да ли да у помоћ позове Русију око гашења пожара; портпарол Европске комисије већ је стигао да објасни како помоћ Русије није у складу с европским интеграцијама, ако Србија хоће да буде поуздан партнер у европским интеграцијама. Само изгорела Србија може да буде поуздан партнер у европским интеграцијама.
Али Србија још не мора да пита Европску унију за дозволу, па нам је зато помоћ Русије стигла с неба.
У читавој операцији – да буде што бржа а што ефикаснија – неизоставну улогу имао је Руско-српски хуманитарни центар у Нишу. Који постоји упркос захтевима западних партнера Србије да престане да постоји.
Запослени у нишком руско-српском центру немају дипломатски статус који им припада сходно међудржавном споразуму Србије и Русије који је ратификован и у Скупштини Србије. Русија то не користи као изговор да нам не прискочи у помоћ кад нам је помоћ потребна а ми имамо храбрости да је затражимо.
Када нам је помоћ потребна, ми је тражимо од Русије.
Тражили смо, и добили, подршку Русије против резолуције о Сребреници у Уједињеним нацијама.
И против Ахтисаријевог плана о надгледаној независности Косова.
Да се не враћамо на 1914. Или на 1944. Руси су нас ослобађали док су амерички и британски савезници бомбардовали градове у Србији али не и у Независној Држави Хрватској. Која тада није важила за њихову, него за Хитлерову савезницу, јер нисмо знали да је све то исто, док сад о томе јавно сведоче Михаел Мартенс и његов третман у западној јавности. Утолико што скоро нико није нашао ништа погрешно у његовом позиву на убијање Руса.
Непријатељско немачко бомбардовање Београда 1941. није било знатно крвавије од савезничког бомбардовања Београда на Ускрс 1944. када је убијено више од 1.000 српских цивила и тристотинак немачких војника. Додуше, то је кудикамо повољнији однос него 100 за једног.
За разлику од њихових авиона, руски авиони Србији доносе спас.
Мора да се у свему томе крије и извесно наравоученије о природи наших односа. На пример, да ће Србија бити остављена да изгори ако би наставила путем ЕУ интеграција. Јер руским авионима тамо не дају да долете да донесу спас
Мост на Ибру
Све што треба да знамо о плану Европске уније за Србе садржано је у одговору Европске уније на питање о отварању главног моста на Ибру између Северне и Јужне Митровице. То није наша брига, поручили су.
Брига за безбедност Срба није њихова брига.
Иначе, безбедност спада у људска права. То мора да значи да Срби за Европску унију нису довољно људи. Биће да су подљуди. Untermenschen.
А и осим тога је речит закључак НАТО-а да је на "Косову" све у реду што се тиче безбедности, па Србе могу да повере третману Приштине. Зато што је Србима баш такав третман Приштине и намењен.
Сходно томе, писмо председника Србије генералном секретару НАТО-а не може да шкоди. Ако ништа друго, како и сам каже, као писани траг и подсетник на више од 800 етнички мотивисаних напада на Србе и низ других потеза Приштине којима је погоршан положај Срба преосталих на Косову и Метохији.
Али, шта ако се писмо збиља покаже као ништа друго? Не шкоди, али и не користи побољшању положаја Срба преосталих на Косову и Метохији. О положају Србије на Косову и Метохији да и се и не говори.
Наиме, има основа за сумњу да генералном секретару НАТО-а уопште није потребно писмо да би се обавестио о положају Срба препуштених третману савезника НАТО-а у рату против Срба. Он то зна, а свакако може да сазна, и кроз извештаје оних НАТО служби којима је посао да подносе извештаје свом генералном секретару.
Али га је баш брига; и јесте предвиђено да на Косову и Метохији хапсе 15-годишњаке због мајице ако је то дете српско.
Што ће рећи да писмо можда неће бити довољно да спречи хапшења 15-годишњака само зато што су Срби који имају мајице, уместо да су голи и боси ако већ морају ту да буду живи. А ни мртвима не дају мира, као што се установи за сваке Задушнице кад се обилазе окупирана гробља.
А шта, тек, ако КФОР – НАТО – настави да препушта албанској полицији свој посао?
Тако да је можда потребно урадити и нешто конкретније како се ускоро не би писало и о више од 900, а не само 800, етнички мотивисаних напада на Србе на Косову и Метохији.
Један од могућих асиметричних одговора Србије навео је сам председник: преусмеравање тока Ибра, па нека виде шта ће с Газиводама. Европска унија саопштила је да то не би било у складу с нормализацијом, али њима је нормално кад хапсе 15-годишње дечаке због мајице, тако да је питање шта је њима нормално кад им је Каја Калас дијагноза. Наравно, да не заборавимо ни Урсулу фон дер Лајен.
Сергеј Бабурин изнео је и предлог да се КФОР-у откаже гостопримство на основу Кумановског споразума јер не обавља своју функцију, а са конференције о Косову и Метохији у Скупштини Србије, где је говорио и амбасадор Русије, упућени су позиви да се и формално затражи повратак наше војске и полиције на Косово и Метохију сходно Резолуцији 1244 – и КФОР се у вршењу свог мандата позива на њу – а затражено је и раскидање бриселских споразума Београда и Приштине уз посредовање Европске уније. Јер нико не спори да је свој део обавеза испунио (на жалост) само Београд, док су Приштина и Европска унија то само злоупотребили.
Александар Вулин изнео је и предлог да се забрани пролазак кроз централну Србију грађанима с Косова и Метохије који немају документа своје државе, то јест Србије.
И тако даље. Могућности има. Само их треба искористити.
Како се Црта резултат избора
Понешто је постало нешто јасније: Србија ће на парламентарне изборе 18. или 25. октобра, дакле, кроз само два месеца који обећавају интензивну политичку јесен.
На парламентарне изборе ће Социјалистичка партија Србије самостално као и иначе, иако је то изазвало извесно незадовољство већег коалиционог партнера у власти који је из тога извукао закључак да ће морати да победи све који нису на његовој листи.
Све се изгледнијим чини и да ће проевропска опозиција заједно на листу – што ће олакшати идеолошко разумевање предизборне понуде – а патриотска опозиција ће у сопственој колони (или више њих, што је вероватније имајући у виду пређашња искуства), тако да највећа непознаница остаје оно што слови за најпотентнијег противника актуелне власти: Студентска листа на којој неће бити студенти него особе које ће они изабрати кроз прилично нетранспарентан процес ветирања на пленумима. Па ће тек тада, ваљда почетком септембра пошто време цури, моћи да се разазна (и анализира) државна и национална политика коју ће Студентска листа заговарати, пошто ће и на те теме морати да се изјасни, и с којом су рачуницом тој листи подршку унапред исказали Демократска странка и индивидуе као што је Динко Грухоњић.
Док се не буде видело шта је тачно у понуди, међутим, већ се назире да ће прекомерну улогу у свему што нам предстоји имати организација која за то нема никакав демократски капацитет а поврх тога је, за то што ради, плаћају НАТО чланице које су извршиле агресију на нашу земљу (а то и даље чине признавањем самопроглашене независности Косова).
Дакле, Црта. Организација коју финансира америчка Национална задужбина за демократију, НЕД, кога је "Вашингтон пост" 1980-их описивао као "замену за ЦИА” за коју не важе одредбе Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, Европска унија и њене чланице попут Немачке и Француске, Велика Британија…
Полиција је, по налогу Тужилаштва, проверавала пословање Црте пре годину и по дана, али је све некако замрло кад је Немачка послала свог изасланика Мануела Сарацина Црти и колегама у посету и помоћ…
Па је та организација онда почела да учествује у писању и спровођењу изборних закона у сарадњи с државом, то јест владајућом већином. А истовремено (новцем из поменутих извора) регрутују и сопствене посматраче избора који могу да буду независни само у складу с принципом чије су паре, његова и музика. Уз јавно изражене тврдње да учествују и у обуци опозиционих посматрача избора.
Значи ли то да нам је једна организација, финансирана из иностранства, својом мрежом покрила читав политички спектар?
Хоће ли нам Црта цртати резултат избора и постизборних дешавања?
И то уз помоћ медија на српском језику, да њене тврдње разгласе у јавности, о чијим се управљачким структурама – а тиме и о уређивачкој политици, да се не лажемо – пита министар из Луксембурга коме нико овде не зна ни име, и Европска комисија која оснива ад хок групу да се позабави питањем управљања над приватним медијима Јунајтед групе иако је потрошила две и по деценије убеђујући нас да држава треба да изађе из власништва над медијима и да се медијски простор препусти приватницима. Биће да се то односи само на нашу државу.
Но, кад се мало боље размисли, још је и горе од тога. Јер ставове јавности у барем подједнакој мери обликују и друштвене мреже, њихови алгоритми и безимени цензори. Који поред разних суптилних метода које су им на располагању не презају ни од отворене цензуре неподобних исказа, о чему сведочи цензура нашег прослављеног Емира Кустурице кога хоће да ућуткају само зато што је исувише наш и исувише прослављен да би стварни власници медијског простора на нашем језику то могли да поднесу. Јер неодобрена, субверзивна порука може да дође до исувише људи…
Па и све то треба имати у виду у сусрет изборима. Макар да покушамо да спречимо да нам неко други наЦрта будућност по својој мери.
Live
