"ОсвРТ" са Врзићем: Путин и Трампова журба, АфД, Ратко Младић и српски избори
Уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализира најважније догађаје у земљи и свету. Емисију "ОсвРТ" можете да пратите на телевизији РТ Балкан, петком од 21 час
Како је протекла последња рунда релативно дискретне дипломатије на релацији Москва-Вашингтон-Кијев, о неумољивом напретку Русије на фронту, зашто се Трампу жури, колико ће још Фридрих Мерц опстати на месту канцелара Немачке после историјске победе АФД-а на покрајинским изборима, о празним европским складиштима гаса, како је Ратко Младић ујединио и Србе и њихове непријатеље, како ће изгледати распоред снага на бирачким листићима на предстојећим парламентарним изборима у Србији, нека су од питања која у ауторској емисији "ОсвРТ" анализира уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
Москва, Кијев и Трампова журба
Британски магазин "Спектејтор" признаје да је депресиван јер је сасвим уверен. "Украјина губи рат", наслов је – без знака питања – анализе у којој се указује да, под један, Владимир Путин ни за јоту није променио своје ратне циљеве од 2022. док је, под два, циљ Доналда Трампа да рат оконча у складу с Путиновим условима.
А за то време, под три, Кијев остаје без новца и без људства баш као што је већ остао без ракета за "патриоте", и то су три депресивна закључка британског листа после најновије рунде релативно дискретне дипломатије на релацији Москва-Вашингтон-Кијев.
У склопу чега британски лист наглашава и да је напредак Русије на фронту "спор али неумољив", да су санкције Запада Русији доживеле неуспех јер се руски производни капацитети повећавају уместо да су већ уништени, а да ће се обећања Запада о помоћи Украјини колико год јој је потребно (да буде његово оружје против Русије) "ускоро сударити са стварношћу у форми неумитне фискалне кризе у Кијеву" услед буџетске рупе од 27 милијарди долара до краја текуће године.
И "Њујорк тајмс", кад смо већ код тих 27 милијарди, опомиње да је захтев Владимира Зеленског, упућен Европљанима, Британцима, Канади и Јапану – дакле, Колективни запад минус Америка – био неочекиван, те сви они питају зашто. Из Украјине стиже одговор да се тактика Русије мења па им постаје све теже да се томе одупру, али то не мења податак да (још више) пара, једноставно, нема.
У Европи у сваком случају нема, а Американци, и ако имају, не дају. То је, већ, тренд какав је уочљив у случају ракета за "патриоте": Американци хоће Украјинцима да дају све мање, а могу још мање. Док у Европи хоће више, али не могу.
У склопу таквих пројекција да режиму у Кијеву понестаје и топовског меса, и топова и новца, попут британског "Спектејтора" и амерички "Блумберг" долази до информација да Путин не попушта, и да су европски и амерички званичници схватили да ће Специјална војна операција бити настављена и наредне године. С перспективом да онај "спор али неумољив" напредак постане бржи и још неумољивији. Јер је неумитан.
Зато што страна која побеђује у рату нема разлога да престане да побеђује. Па је зато Путин неумољив у погледу својих циљева.
Ето и зашто се Трампу жури. Страна која губи у рату није у позицији да диктира услове мира, него јој је боље да пристане док још може на услове које диктира победник. Јер је побеђена страна данас слабија него што је била јуче, а снажнија него што ће бити сутра.
Другим речима, "нови план" за Украјину који је Трамп најавио кад су Кушнер и Виткоф кренули пут Москве и Кијева нов је утолико што је за Кијев гори од претходног. То је, не улазећи у детаље с којима је упозната, открила посланица украјинског парламента Ана Скороход. Њен колега Дмитро Микиша тврди и да су то "услови за капитулацију Украјине".
"До сада, свака наредна мировна понуда је за Кијев била лошија него претходна", сумира британски "Спектејтор".
А посредно је све то потврдио и портпарол Кремља Дмитриј Песков кад је опоменуо да "сваки дан који прође погоршава положај кијевског режима".
Најзад, признао је да је у баш таквом положају и сам Владимир Зеленски својом понудом компромиса око удара на енергетску инфраструктуру и транспортну логистику; исказана спремност на компромис заправо је молбу за милост. Јер не моли за компромис онај који побеђује, већ онај који губи.
Шта може да спаси Украјину од политичког и војног колапса, поставља "Спектејтор" питање, али реторичко, јер одговор не нуди. Него, штавише, упозорава да се и у Европи, након Америке, "појављују знаци да пуца политички табу разговора с Путином". Па се у том контексту указује на жељу Алис Вајдел, копредседнице АфД-а, да се отвори канал комуникације с Русијом како би се дошло до мирног решења.
То решење може да буде само Путиново решење. А до њега ће се доћи онако како Алис Вајдел прижељкује само ако Европа то буде заслужила. Јер ће свако друго решење и по њу бити још горе.
Тријумф АфД-а
Док се "Фолксваген" спрема да отпусти још барем 50.000 радника – којима би канцелар Фридрих Мерц могао да понуди ново радно место у поново најјачој армији у Европи за рат против Русије – ако је судити по демографији гласача Алтернативе за Немачку, будућност ипак припада партији која не би у рат против Русије: у покрајини Саксонија-Анхалт више од 40 одсто млађих гласача, и више од 50 одсто средовечних, бира АфД. Укључујући радничку класу (у проценту од 65 одсто) којој прети губитак посла како би је регрутовали у Мерцову армију за рат против Русије.
Ако Мерц преживи довољно дуго (на месту канцелара) да их поведе у рат против Русије.
Скоро 44 одсто освојених гласова у овој покрајини на истоку Немачке можда и јесу изузетак у односу на остатак Немачке, али у све мањем проценту: АфД је по новим анкетама на 29 одсто подршке а владајући ЦДУ на 19-20 одсто.
Тако да се не могу, као пуки сензационализам, одбацити оцене да се, после "разорног пораза" ЦДУ-а, како је то описао "Шпигл", Немачка налази на "преломној тачки". Јер даљи раст АфД-а и "Фајненшел тајмсу" делује као "неумитан". "Воводелница у послератној историји земље", сматра и "Блумберг"; укратко, баш нико ко проучава феномен раста АфД-а не сматра да је то нешто безначајно.
Уз још један детаљ из једне од анализа "Фајненшел тајмса" који појашњава зашто заштитни зид – санитарни кордон – око АфД-а, који га спречава да дође на власт, само убрзава његов раст ка власти. Да би га спречиле да дође на власт, наиме, све остале странке принуђене су на све егзотичније међусобне коалиције са све мање заједничких именитеља, због чега су и дисфункционалне колико су и непринципијелне, чиме хране даљи успон прогнане Алтернативе.
Кад су сви други – исти, АфД јесте алтернатива.
Или ће АфД ући у власт, или је само питање времена када ће је сви остали изгубити.
Неколико питања проистиче из овакве ситуације која је, очигледно, исувише нестабилна да би опстала на иоле дужи рок.
Најургентније: колико ће још Фридрих Мерц опстати на месту канцелара Немачке? Као апсолутни рекордер – ето, нешто је ипак постигао – тако што је постао најнепопуларнији канцелар Немачке у њеној модерној историји, и то у најкраћем року од свега годину и по дана које је овај службеник Блекрока провео на функцији канцелара.
Следеће питање: каквог ће ефекта ово имати на ратне планове Немачке против Русије? Хоће ли их убрзати, да покрену рат још док су на власти, или ће их осујетити јер су покретачи рата тренутно презаузети сопственим преживљавањем?
Да ли ће санитарни кордон око АфД-а бити срушен тако да ова странка тријумфално ступи на власт јер је већ најпопуларнија у земљи? Или ће само, док се то не деси, све остале странке преузети елементе програма АфД-а не би ли некако пришле бирачима који желе то што нуди АфД, од миграната до сарадње уместо рата с Русијом? Или ће ЦДУ кренути да се цеп(к)а у правцу АфД-а, како се прибојавају поједини Мерцови сарадници, вероватно не без разлога чим то стиже и до медија?
Или ће пак ратна опција доћи до закључка да ће свој циљ постићи тако што ће забранити мирољубиву опцију? Подсећамо, вицеканцелар и лидер мањег партнера у владајућој коалицији Ларс Клингбајл за то се заложио сасвим недавно, и нема назнака да се у међувремену предомислио. Што значи да је питање, само, да ли ће се усудити да то ураде.
Најзад, како ће се дисфункционалност Немачке одразити на функционисање Европске уније у наредном периоду?
Тим пре што нема назнака да ће се политичка ситуација у Немачкој смирити пре него што се узнемири и у суседној Француској поводом председничких избора идућег априла.
А пре тога стиже и зима, а складишта гаса опасно су полупразна…
Здрав разум и цена гаса у Европској унији
У Европској унији недостаје природног гаса и здравог разума. Да је здравог разума, не би им складишта гаса била полупразна а цена достигла износ од 80-ак евра по мегаватчасу. Седам до осам пута више него кад су били релативно разумнији.
Гаса, дакле, нема, али је зато прескуп. Нормално да нема ни индустрије ни становништва који то могу да издрже.
С тим што је, изгледа, још и драматичније.
О томе извештава агенција "Ројтерс" која открива да су складишта гаса у Немачкој – а то значи да је у осталим складиштима вероватно још и горе – почетком септембра била само до пола пуна. Прецизније, 53 одсто, што је најмање у последњих (барем) 15 година.
"Дојче веле" ставља то стање и у перспективу од последњих пет година. Поменутих 50-ак одсто попуњености је у исто доба '23. и '24. износило безмало дупло више, 92-3 одсто. Чак је и прошле године, која је била знатно лошија од тога, било чак за трећину пуније него што је сада.
Тако је ове године јер, објашњава "Ројтерс", "током лета није било економског подстицаја да се складишта напуне".
Што ће рећи да се складишта нису пунила јер је гас био скуп. А сада је још скупљи. Па видите каква је перспектива даљег пуњења.
Штавише, није ни само до новца којег нема, него је и до техничких могућности. Којих такође нема довољно све и кад би било довољно и новца и гаса да се купи на тржишту за тај новац.
Наиме, како се наводи, до 1. новембра је технички могуће достићи ниво попуњености од само 77 одсто, што неће бити довољно ако зима буде хладна уместо блага. Али, не лези враже: и тих 77 одсто биће достижно само ако се буде убацивао један терават-час гаса дневно, а то је количина каква није виђена у последње време. Ако би се пак убацивало темпом какав је бележен у последње три недеље, достигла би се попуњеност од свега 63 одсто.
Што ће рећи да су суочени са избором између смрзавања и банкротирања. При чему једно не искључује друго.
Тим пре што, без руског гаса кога су се својевољно одрекли по цену сопствене штете, у Европи сад још више зависе од ситуације на тржишту коју диктира и рат на Блиском истоку. А тамо није само блокиран Ормуски мореуз на улазу у Персијски залив, нити су само Хути својом офанзивом муњевитом брзином под још чвршћу контролу ставили Баб ел Мандеб на улазу у Црвено море с друге стране Арабијског полуострва, него су погодили и саудијски нафтовод Исток-Запад који води ка терминалу Јанбу на Црвеном мору па одатле на другу страну од Баб ел Мандеба, ка Суецком каналу. Чиме је и та рута угрожена до затворена, тако да ће мањак на тржишту постати још већи него што већ јесте. Како мањак нафте – чија је цена овог петка поново око 105 долара по барелу – тако и гаса.
А европска складишта полупразна.
И како, онда, него као бруталну лаж, доживети тврдњу пројект менаџера за енергетику у Делегацији Европске уније у Србији – недавно на насловној страни "Политике" – да ће "смањење зависности од руског гаса имати минималан утицај на цену". Стварно?! Кажите то Немцима. Они су већ израчунали да их је одрицање од руског гаса досад коштало 50 милијарди евра, а још нису завршили с бројањем.
С тим што, наравно, скупо смрзавање није и једина понуда Европске уније свима који на то наседну.
Говорио је о томе ових дана надахнуто Еди Рама. Вреди цитирати његов ентузијазам да уради како му се каже: "Седморо деце, укључујући Украјину, треба да буду за столом као 'Урсулина деца'. Као деца, треба да слушају оца и мајку, Француску и Немачку, а затим тетку Италију и остале. Али, морају бити за тим столом, док испуњавају критеријуме".
Без права гласа за било које од седморо 'Урсулине деце', или седам патуљака коју додуше председницу Европске комисије не чине Снежаном него њеном маћехом у најбољем случају, јер, каже Рама, 'није нам потребно право вета да бисмо сели за сто'.
Него да се смрзавамо ћутке.
С тим што, разуме се, за Србију постоје и додатни услови. И то није само признање самопроглашене независности Косова. Што је напокон изговорено захваљујући генералу Ратку Младићу.
Како је Ратко Младић ујединио и Србе и њихове непријатеље
Дарко Младић је у потресном говору на сахрани свог оца, генерала Ратка Младића, открио да је још приликом крштења усред рата он спојио свог оца, партизана, и кума, четника.
Смрт генерала Ратка Младића спојила је Делије и Гробаре. Милорада Додика и Драшка Станивуковића. Министре у Влади Србије и Милоша Јовановића, сва крила Мијеваца др Несторовића, Андрију Мандића и Милана Кнежевића у Црној Гори…
Национално уједињење, изузимајући отпатке од јединства којих има више у медијима него стварно међу нама.
Кад смо код тога, страни медији (из Луксембурга) који програм емитују на српском језику нашли су за пригодно да им јутро сахране генерала Младића почне оценом Сафете Бишевац да су "почасти за Младића (…) најсрамнији дани у новијој историји Србије".
По јутру се дан познаје па су и после наставили на исти начин; није им се омакло него је такав њихов став према читавом народу који се окупио око одра генерала Младића, а не само према актуелној власти. Уосталом, и Марта Кос нас грди преко "Франкфуртер алгемајне цајтунга" јер је ”толико много људи – не само политичара – глорификовало ратног злочинца".
Одувек им је српски народ био проблем, а не само политичари. Упозоравао је на то још Слободан Милошевић уочи 5. октобра – не нападају Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије – а, ево, овом приликом му и Марта Кос даје за право.
Хашки осуђеници за ратне злочине глорификовани су постхумно и у Босни и Херцеговини – Расим Делић – и у Хрватској Слободан Праљак, па није било реакције. Не само овакве, него било какве. Није ствар у Хагу него у Србима.
Ништа се у минулих четврт века није променило зато што се Срби нису довољно променили. Него су довољно остали Срби.
Па су, и после читавог медијског и образовног третмана коме су изложени деценијама, на два скорашња неполитичка – натполитичка – скупа спонтано показали шта им је на души: после поклоњења Појасу Пресвете Богородице, одавање последње поште генералу Ратку Младићу.
Ни једно ни друго нема везе с политиком, него са Србима. Колико год се иначе не слагали око политике, сложили су се пред Појасом и пред својим генералом. Иначе, као што се слажу и о Косову и Русији.
Вишепартијски консензус по правилу се истиче као врлина. Али то не важи кад су Срби у питању, јер, завади (их) па владај, што постаје теже кад успеју да се досете шта им је заједничко.
Као што је ујединио Србе, генерал Младић је својом сахраном ујединио и њихове непријатеље. Ваљда једно без другог и не иде.
Па је из Хрватске чак стигао и захтев да се српском патријарху забрани улазак у Европску унију јер је служио опело.
У Црној Гори, сходно њеним НАТО стандардима, хапсе због саучешћа генералу Младићу ако је искрено.
Иван Анушић, министар одбране Хрватске, поручује: "Србија једном за свагда мора добити поруку како се треба понашати те које вриједности поштовати ако жели бити дио западног свијета".
Рамо Исак би то милом или силом, па позива да "БиХ, Косово (самозвано), Црна Гора и Хрватска створе заједнички фронт против Србије", док Зукан Хелез користи прилику па би, кад су већ ту, и да укида Републику Српску као геноцидну творевину. Зато што је надживела геноцид који јој је био намењен кад је бранио Ратко Младић. Па је зато и морао да буде кажњен у Хагу.
А сад због тога сазнајемо и да постоји још услова у склопу ЕУ интеграција Србије. Већ поменута Марта Кос, наиме, објашњава да, уз "стратешко усмерење земље", то јест санкције Русији, али то већ знамо, "процес приступа захтева помирење с прошлошћу". Дакле, да признамо српску кривицу онако како је установљена на хашком суду наших непријатеља. Са свим последицама по државу и народ које из тога проистичу.
А такође поменути хрватски министар Анушић опомиње и да је, осим Европске комисије, "на потезу (…) и хрватска политика, која ће донијети одлуку и повући потезе сукладне хрватским интересима".
Па што да им се не извинимо за "Олују" и исплатимо одговарајућу ратну одштету. Уосталом, нема сумње да ће наши западни суседи бити маштовити, кад својим НАТО партнерима из Црне Горе траже чак и да промене име неком базену у Котору.
Одавно смо установили да нам се под таквим условима не исплати истрајавање на европском путу. Зашто на европском путу упркос истрајавамо, једном ће се можда и установити. Добро је да нас је генерал Ратко Младић подсетио да хоћемо, и можемо, и другачије него што су нам наменили његови и наши ратни непријатељи…
Избори у Србији и Грађанске иницијативе
Само сат времена пре заказаног представљања понеких кандидата Студентске листе у Новом Саду овог четвртка, званични профил студената Универзитета у Приштини, измештеног у Косовску Митровицу, објавио је, па обрисао, саопштење за јавност у коме се поручује да "онај ко није на листи Приштинског универзитета, без обзира на то што се налази на Студентској листи, није представник Срба са Косова и Метохије".
На листи Приштинског универзитета био је професор Мило Ломпар. Медији су претходно јавили да је ветиран, то јест одбачен, па зато није на Студентској листи.
Тако да је воља студената из Новог Пазара у састављању Студентске листе превагнула над студентима из Косовске Митровице.
И то уз утицај некадашњих челника Демократске странке, ако је тачно оно што каже професор Дејан Мировић, а он иронично каже да би "најпоштеније било да се будућа студентска листа зове 'Бојан Пајтић – Студенти побеђују – ДС – Душан Петровић'. Име Мила Ломпара, тврди Мировић, "обрисано је управо захваљујући поменутом двојцу, а под изговором да су студенти из Новог Пазара запретили да ће изаћи са листе уколико Ломпар остане".
Осим тога, наводи такође Мировић, ветиран је и ректор Владан Ђокић, са само једним гласом мање, "те ће зато екипа око ДС-а и Пајтића настојати да се понови гласање".
Не може се поуздано знати шта се све догађало – и да ли се и даље догађа – око састављања Студентске листе услед изостанка транспарентности у одлучивању о саставу листе какав је, истини за вољу, карактеристичан за сваку политичку организацију.
Оно што се зна јесте да су ову политичку организацију подржали Демократска странка, Покрет слободних грађана, Зелено-леви фронт, Социјалдемократска странка Бориса Тадића, на послетку и Лига социјалдемократа Војводине Бојана Костреша који је на њеном челу наследио Ненада Чанка.
Да ли, и каквог, утицаја они имају и на састављање Студентске листе битно је само због њеног састава, који је пак битан углавном због питања какву би политику ова листа спроводила ако би дошла у прилику да нешто спроводи.
Што се противничке стране, дакле власти, тиче, то је макар јасно на основу свега што је урађено у протеклих 14 година, а поврх тога сад из Париза и у свемир с Емануелом Макроном, па срећан пут сходно оствареним резултатима.
Представљање дела Студентске листе у Новом Саду донело је делимичан до никакав одговор на постављена питања утолико што је обелодањено 14 потписника-оснивача Групе грађана "Студентска листа – студенти побеђују" и отприлике још 7 (од 250) кандидата за посланике, али није речено ништа о политици коју ће заговарати.
Осим ако то није "фламбирај" политика канибализма за коју је из Новог Сада најављено да ће се надовезати на динстање. Сувишно је и упозоравати: предизборна претња динстањем и фламбирањем само унапред пружа оправдање сваком одговору друге стране. Што не води смиривању, него даљем распиривању конфликта. Спирала насиља, све до крви. Пуштање крви напуштено је као метода лечења још када су престали да лече пијавицама, јер се испоставило да је то пуко надрилекарство…
Мимо тога, елем, биографије познатих кандидата са Студентске листе сведоче о њиховим стручним квалификацијама, али не и о политици коју заговарају. У том смислу, најпрецизније је одређен ректор Владан Ђокић за кога се још не зна да ли ће бити на листи; у летошњем опширном интервјуу за шпански "Мундо" он је, уз подршку европској будућности Албаније и Црне Горе, био изричит да и Србију види с њима као чланицу Европске уније, по цени с којом би морао да буде упознат кад се већ изјашњава о томе.
Иста је у том погледу политика (као и владајућих партија) и партија које су подржале Студентску листу, од Зелено-левог фронта до Лиге социјалдемократа Војводине.
А осим њих је Студентску листу подржала и иницијатива "Проглас". Којој је логистичку подршку, како је својевремено открио РТ Балкан, пружила невладина организација "Грађанске иницијативе" међу чијим су спонзорима америчка Национална задужбина за демократију (ноторни НЕД), УСАИД, Сорошева Фондација за отворено друштво, Европска комисија, Немачки ГИЗ, Интегра, Косово (такозвано)…
Грађанске иницијативе држе и Простор Миљенко Дерета, назван по њиховом оснивачу, из кога су се представници Студентске листе прошле недеље обратили јавности.
Да ли, и каквог, утицаја све то има и на њихов политички програм, моћи ће да се оцени тек кад се ова листа о изјасни о свом политичком програму. Ваљда ће то учинити пре избора, да би гласачи (који то хоће) знали за шта гласају…
Live
