"ОсвРТ" са Врзићем: Дужничка криза Запада, ЕУ референдум на Исланду, страх од генерала Младића
Уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализира најважније догађаје у земљи и свету. Емисију "ОсвРТ" можете да пратите на телевизији РТ Балкан, петком од 21 час
Зашто формирање мултиполарног света постаје неповратан процес, шта дужничка криза Колективног запада говори о његовој будућности, зашто Исланђани не желе ни да разговарају о могућности да постану поданици Урсуле фон дер Лајен, како такозване невладине организације утичу на политичке процесе у Србији и како се третман генерала Ратка Младића тиче читавог српског народа, нека су од питања која у ауторској емисији "ОсвРТ" анализира уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
Шангајска организација за сарадњу и ратови у Евроазији
Историја је учитељица живота а Немци су њени слаби ученици који се можда спремају да понове своју највећу историјску грешку.
Или је само случајно, тек, након што је за почетак Другог светског рата 1. септембра 1939. послужио лажни напад на радио-станицу у Глајвицу, 1. септембра 2026. оптужили су Немци Русију за наводни напад у Лајпцигу.
Од Глајвица до Лајпцига 1. септембра, ако је историја учитељица живота као што јесте, Немцима се не може веровати. Утолико мање што им згодно дође управо сад: да се подигне антируска тензија уочи избора на којима води партија која тражи нормализацију односа с Русијом (АфД, 6. септембар, Саксонија-Анхалт) и оправда проглашење те државе за издајничку, сходно плану Фридриха Мерца који су обелоданили немачки "Цајт" и британски "Телеграф", а и да се истовремено оправда терористичка претња Владимира Зеленског цивилном авионском саобраћају у Русији.
Уосталом, ако је руска претња код аеродрома у Лајпцигу била стварна, зашто Мерц није призвао НАТО члан 4 о консултацијама савезника услед претње безбедности? Слабо звучи оправдање да је хтео да избегне даљу ескалацију док се из Немачке најављује помоћ Украјини у идентификовању циљева у Русији, што не може а да се не схвати као даља ескалација.
Јер управо ескалацији и теже.
Ево и зашто.
Си Ђинпинг је на самиту Шангајске организације за сарадњу у Бишкеку самоуверено саопштио да је "формирање мултиполарног света постало неповратан процес".
Размислимо шта то конкретно значи. Власници досадашњег (једнополарног) света, чији је службеник и Фридрих Мерц, остају без могућности да раде шта им је воља, укључујући пљачку туђе имовине, ресурса и будућности, у складу с поретком заснованом на њиховим правилима.
Наравно да желе то да спрече; ништа се друго од њих не би ни очекивало. Штавише, било којим средствима која имају на располагању, али на располагању имају све мање средстава – ни меке моћи, ни новца ако није без покрића, ни супериорне технологије – тако да им и не преостаје много шта друго до војни притисак као очајнички подухват; на страну сад што се томе и радују по навици, од Естоније до Немачке.
Али није њихов рат против Русије једини рат који се води с истим циљем заустављања неповратног процеса.
Управо зато је Владимир Путин са исте адресе, из Бишкека, отворено рекао да Русија помаже, и да ће наставити да помаже, Ирану.
Кинески "Саут Чајна морнинг пост" примећује и да је Иран добио подршку Шангајске организације за сарадњу у сукобу са САД.
Зато што су сви ти ратови део једног рата. На срећу остатка света, не иде онима који су их започели. Како у Украјини – па зато морају и Немачку да увлаче у ескалацију, кад се већ Немци нису научили памети – тако и на Блиском истоку.
Оданде стижу неке интересантне појединости.
У само једном иранском нападу на америчке базе у Јордану, у ноћи 30. августа, Американци су потрошили 10 до 12 одсто укупног броја ПВО ракета за "патриоте" које су им остале у читавом арсеналу. Још пар напада и готови су, од околине Русије до околине Ирана.
Али није ни то најгоре што им се десило на Блиском истоку.
Адмирал Дерил Кодл, заповедник америчких поморских снага, јавно је признао да се у догледној будућности у своју главну базу у Бахреину, у седиште Пете флоте, услед разарања неће враћати. Не зато што не могу да је обнове, него зато што не могу да је одбране.
А то, како објашњава пензионисани капетан разарача Џон Кордл на референтном порталу Дифенс њуз, осим што је до јуче било "незамисливо", са собом носи и "дубоке тактичке и стратешке последице". Уништена база Пете флоте у Бахреину је, објашњава, била основа континуиране пројекције америчке моћи у региону од стратешког значаја, и њен губитак је еквивалентан губитку носача авиона, па и више од тога, јер без Бахреина нема логистике ни за преостале носаче авиона. Линије снабдевања се са неколико стотина продужавају на неколико хиљада миља, физички немогуће, па се зато "Абрахам Линколн" на крају и нашао у онако јадном стању али зато неупотребљив за борбена дејства. Губитак базе у Бахреину, закључује капетан разарача, фундаментално ће променити начин на који америчка морнарица функционише и пореметиће баланс снага у региону.
Што значи да Иран постаје још јачи него што је био пре рата. И да блокада Ормуза остаје на снази док се Америка не повуче подвијеног репа. С ценом нафте која је овог петка око цифре од 95 долара по барелу. Са свим економским последицама које из тога проистичу, од повећане инфлације до повећаних каматних стопа да је сузбију. Изазивајући, додуше, опасност од избијања дужничке кризе…
Дужничка криза Колективног запада
Када су чланице Шангајске организације за сарадњу – међу којима су прва, трећа и четврта економија света по реалном БДП-у мереном паритетом куповне моћи – позвале на реформу глобалног економског управљања и праведан трговински систем, вероватно да нису могле да одаберу адекватнији тренутак за то.
Не само зато што је Европска комисија смислила генијалан план да свој дефицит у трговини с Кином смањи тако што ће од Кине тражити да извози мање. А истовремено су и САД на сличан начин признале своју производну немоћ тако што су чланицама Г20 упутиле захтев да смање увоз из Кине. И тиме успут показале да је неолиберална догма о слободи тржишта била најобичнија лаж којом су пљачкали све који су на то насели; као што је познато, из Србије је на тај начин кроз приватизацију друштвене имовине наметнуту после 5. октобра током деценије која је уследила изнето више од 50 милијарди долара. Док инвеститори које привлачимо високим субвенцијама, то јест нашим новцем, из Србије на име својих профита и дан-данас годишње износе по четири-пет милијарди долара, јер смо им то омогућили законима донетим у име поменуте лажи о слободи тржишта.
Не сме тржиште да буде отворено ако само они на томе не зарађују. Тржиште има да се затвори ако неко други зарађује, на пример, Кинези.
Поменута економска иницијатива чланица ШОС-а није покренута у прави час ни само зато што је Кина недавно обелоданила свој петогодишњи план у стварању своје а светске финансијске инфраструктуре, независне од америчког долара и комплементарне с оним што ради БРИКС.
Већ је час прави и зато што се множе индиције да је финансијски Запад – који се протеже скроз до Јапана – на рубу дужничке кризе. Која би могла да делује разорно по читав њихов економски систем.
Тако да ће, кад се то уруши, алтернативи бити довољно само да постоји.
Ако је проблем раста референтних каматних стопа досадан у односу на неке спектакуларније проблеме да би се о њему разматрало нашироко, или делује исувише компликовано за разумевање, то не значи да не поседује раскошан капацитет за производњу заиста спектакуларних, штавише, револуционарних последица.
Ако се о проблему код нас не говори, то не значи да он не постоји или да нас се не тиче, него да појма нећемо имати док не буде прекасно. Као кад је светска економска криза 2008. овде проглашавана за нашу шансу, па смо из ње изашли с индустријском производњом која је била на нижем нивоу него чак и ратне '99…
С тим што долазећа криза може да се покаже и као знатно епохалнија.
А два међусобно повезана детаља показују колико је стање ванредно.
Прво: каматне стопе достигле су висине какве нису у последњих 20 до 30 година.
Друго: притисак, укључујући јавни, министра финансија САД Скота Бесента на централну Банку Јапана у вези с висином њихових каматних стопа услед слабљења јена у односу на долар.
Мора да је много ванредно стање кад су чак и јавно признали да су лагали и кад су тврдили да су централне банке независне. А заправо не зависе само од оних који брину за сопствене валуте (и економије) уместо за долар као што им је у ствари намењено.
Но, не би Скот Бесент морао да призна да су нас његови претходници и саучесници лагали деценијама да није деценијског проблема (наведеног под бројем један) растућег дуга и камата који је попалио црвене лампице широм финансијског Запада.
Информацији да су се каматне стопе попеле на висине какве нису виђене 20 година у Америци, односно 30 година у Јапану, наиме, треба додати и одговарајући контекст: пре 20, односно 30 година, дугови су били много – многоструко! – нижи него што су данас. Камата од, рецимо, 5 одсто није иста у односу на дуг од 9 билиона долара, и на дуг од 40 билиона долара. С тим што се 40 билиона долара америчког дуга, за само две недеље, већ повећало на 40 билиона и 100 милијарди долара. Брзина је вртоглава.
Реј Далио, милијардер и познати инвеститор, у магазину "Тајм" износи и неке детаље.
Све поменуто, објашњава, укључујући повећану понуду доларског дуга и слабљене потражње за њим, представља "симптоме озбиљног дужничког проблема који, изгледа, напредује у још озбиљнију фазу".
Све је већ виђено у монетарној историји. Дегенеративни процес, како га назива, који се сад уочава у случају Америке и долара, претходно се догодио Великој Британији и њеној фунти као резервној светској валути, и у случају Холандије пре тога. Проблем нагомиланог дуга се, указује Далио, по правилу игнорише док не постане прекасно. А онда долази до слома империје, не само финансијске.
У бројкама, то изгледа овако. Очекивани приход САД ове фискалне године износи 5,5 билиона долара. Расход: 7,5 билиона, што ће рећи да ће бити у минусу од око 2 билиона – хиљаде милијарди – долара. Потрошња, рачуна Далио, надмашује приходе око 40 одсто. Само на камате на постојећи дуг (од 40 билиона долара) биће плаћен још билион долара, што је скоро 20 одсто укупних годишњих прихода. И поврх тога, да све буде још и горе, али то је ваљда и неминовно кад систем пуца систематски, око 10 билиона долара главнице дуга стиже на наплату. То неће бити отплаћено заиста, него ће се узети нови дуг да се отплати стари, тако да на сервисирање дуга заправо неће отићи само билион, него 11 билиона долара, илити, опомиње Реј Далио, двоструки износ укупних прихода. И то по још вишој цени будућег сервисирања дуга, јер је оно старо позајмљивано по камати од 1-2 одсто, а сада ће морати по 4-5-6 одсто.
Наравно, ово није ограничено само на Америку. "Фајненшел тајмс" израчунао је да ће раст камата чланице Г-7 најразвијенијих земаља Колективног запада коштати на десетине милијарди додатног дуга.
Зачарани круг: што више дуга, то већа потреба за задуживањем. А купаца за све то недовољно, тим више што се за исте купце свог дуга не боре само Американци, Јапанци, Британци и разни Европљани, него и технолошки гиганти којима су неопходне стотине милијарди долара за улагања у дата центре без којих сва њихова вештачка интелигенција не постоји.
Па и зато камате расту. На дуг који је све већи. Све до експлозије дужничке кризе.
Антиевропски референдум на Исланду
Суд у Бриселу испоставио је Пољској рачун од 1,3 милијарде евра за вакцине против ковида-19 јер је '23. одбила да прихвати пошиљку вакцина против ковида. Које ничему не служе јер нема ни пандемије а претходно је њихову куповину, у име дотичних Пољака и свих осталих поданика Европске уније, уговорила Урсула фон дер Лајен коју нико од тих поданика Европске уније није бирао на функцију. И то СМС порукама с директором "Фајзера" које су потом обоје обрисали.
Иста Урсула фон дер Лајен сад поданицима Европске уније најављује да ће њихови штедни рачуни у банкама – пошто су тамо, каже, "беспослени" – бити употребљени за оживљавање привреде Европске уније.
Код нас је тако настао термин "стара девизна штедња" до које њихови власници нису могли да дођу. Европска унија је сад у стању у коме је била Југославија кад се распадала.
Можда Исланђани и не знају овакве детаље, али знају довољно да не желе ни да разговарају о могућности да постану поданици Урсуле фон дер Лајен, то јест Европске уније.
Проевропски "Гардијан" цитира неког присталицу Европске уније који каже да се многи његови пријатељи "плаше Европске уније". Наравно да је застрашујуће бити поданик Урсуле фон дер Лајен.
Исланђане су о Европској унији питали на референдуму. А они израчунали да им се више исплати да им Урсула фон дер Лајен не узме уштеђевину (а заузврат прода неке вакцине с истеклим роком трајања). У оквиру тога постоји и питање суверенитета народа и државе, упркос томе што је Европска унија и Исланду (као што је и Србији, иначе, у сличном проценту) највећи трговински партнер. Дакле, могу да тргују и ако се не учлане, па то није аргумент за учлањење.
Такође, Исланђане су о Европској унији питали на референдуму јер још нису њени поданици, па још имају право гласа.
Кад су на референдуму питали Французе и Холанђане о Уставу Европске уније, а они рекли "не", реч устав су у Европској унији заменили речима Лисабонски уговор – није шија него врат – па их више не питају ништа.
"Јуроњуз" је ових дана објавио детаље писане иницијативе Немачке, Француске, Холандије и још 8 чланица Европске уније које траже укидање права вета да би се "избегла опструкција спољне политике Европске уније".
Чија је дијагноза Каја Калас.
Не сме да се опструише улазак Европске уније у рат против Русије. Него да се поступи по наређењу. Улазак у Европску унију значи одузимање права гласа. Јер се не рачуна у право гласа ако само можете да кажете "разумем".
Да ли Срби то разумеју, макар у проценту у коме то разумеју Исланђани? Можда је крајње време да им неко пружи прилику да се о томе изјасне. Ваљда немамо мање права на то од Исланђана.
Нови Сад, "Фајненшел тајмс" и избори
О нередима у Новом Саду, полупаним главама и грађанском немиру, само да и рата не буде, у овом "Осврту" неће бити речи само зато што је владајућа странка донела једину исправну одлуку: да откаже свој митинг у том граду након најаве контрамитинга "Стоп ћацилизацији Новог Сада" у организацији зборова тог града. Јер, кажу, ћацилизација прети да се излије по Новом Саду. Као канализација.
Дехуманизација противника, који се проглашава за садржај канализације, представља пут ка његовом уништењу, а не дијалогу и суживоту.
Уз збораше су се, иначе, нашле и организације од којих су се ограђивали налози студената на друштвеним мрежама, као што је "Браво", па и то треба имати у виду.
С друге стране, овиме што се (није) десило у Новом Саду успостављен је опасан преседан. Шта сад спречава другу страну да примени исте методе осујећивања противника? Или ће ове методе бити примењене и у другим местима?
У најмању руку, то значи суспензију нормалног политичког живота. У опаснијој варијанти, провоцирање сукоба неминовно ће и довести до сукоба.
Коме су, осим непријатељима Србије, сукоби у Србији пожељан исход текуће политичке кризе? Која се претвара у егзистенцијалну кризу чим једна страна хоће да уништи другу.
За дијалог су потребне две стране. За сукоб је довољна само једна.
Што доводи и до питања шта се још спрема, и ко то спрема?
Пажњу гледалаца иностраних медија (из Луксембурга) на српском језику је у том смислу привукао председник Управног одбора невладине организације Центар за развој Србије који је рекао да се на дан избора "може добити директива да се напусте сва бирачка места, односно контролори да напусте сва бирачка места и да се тиме легитимитет избора оспори", под образложењем да има "сувише различитих неправилности".
Од кога се може добити таква директива? Ко је уопште довољно моћан да изда такву директиву? Све и ако је циљ оспоравања легитимитета избора довољно очигледан…
Наравно, као и увек у случају такозваних невладиних организација, морају да се провере финансијери. Чије су паре његова и музика, а рад ове конкретне невладине организације финансирају владе Бугарске, Финске, Шведске, Гонг из Хрватске кога пак финансирају Влада Хрватске и Европска комисија. Уз жалостан податак, који сведочи о слабости наше државе, да у финансирању повремено саучествује и Влада Србије, што само додатно појачава потребу да се такозвани невладин сектор стави тамо где му је и место – у регистар страних агената. Који сходно томе немају разлога да још буду плаћани и нашим парама.
Елем, питање утицаја такозваних невладиних организација на политичке процесе у Србији утолико је важније после прес конференције представника организованих студената, одржане у Простору Миљенко Дерета, названом по оснивачу Грађанских иницијатива под чијим је копирајтом и његов интернет простор; међу финансијерима Грађанских иницијатива су – очекивано – владе САД, Велике Британије, Европска комисија, Сорошева фондација, амерички НЕД који је од свог оснивања повезиван с деловањем ЦИА-е …
Што се тиче тврдњи изговорених на поменутој конференцији – о инсталирању шпијунског софтвера у телефоне појединих активиста/студената – иако ће циници рећи да је реч о европској пракси будући да се у Немачкој под надзором њихове тајне службе налази највећа опозициона и уједно најпопуларнија партија у земљи, морало би да буде јасно да је то недопустиво са становишта демократске праксе.
Е, сад. Ако су, као што кажу да јесу, у телефонима пронађени шпијунски софтвери, како знамо ко их је тамо инсталирао?
Зато што тако кажу запослени у Шер фондацији на прес конференцији представника појединих студената?
Једно питање (без одговора) гласи – откуд они ту, и зашто баш они? Друго: да ли су ту зато што добронамерно желе да помогну студентима, или им је задатак да изнесу неку тврдњу у склопу пројеката у којима учествују? Са БИРН-ом кога финансирају поменути НЕД, Сорош, Велика Британија, Америка; са организацијом ЕДРи коју такође финансира Сорошева фондација, са Цивисертом који сарађује с ОЦЦРП-ом за кога је сама Бела кућа открила да садејствује с ЦИА-ом…
О координацији преко Шер фондације сведочи и текст о шпијунирању у Србији који у "Фајненшел тајмсу" излази баш у време прес конференције у Простору Миљенко Дерета. То није случајно него поприма карактер организоване информационе кампање.
Иначе, Шер фондација (у оквиру Националног конвента о Европској унији) сарађује и са шефом Делегације Европске уније у Србији Андреасом фон Бекератом који је разоткривен као обавештајни радник када је ових дана именован за шефа Шведске спољне обавештајне службе. Претходно је служио у Кијеву у време Мајдана. Актуелни амбасадор Украјине у Србији такође је обавештајац по професији.
Избори у Србији ће, по свој прилици, бити одржани 25. октобра. Што значи да ћемо релативно ускоро бити у прилици да се уверимо каквим су се пословима сви они бавили током политичке кризе која у Србији траје већ предуго. И са којим циљем.
Страх од генерала Младића
Ако је генерал Ратко Младић у Хагу добио оно што су му наменили за казну што је нас одбранио од њихових намера да будемо етнички почишћени и у Босни и Херцеговини, онда је добио оно што због тога и заслужује чим је из свог привременог гроба у хашкој тамници полетео ка небу. У авиону владе – државе – Србије. Да би га по слетању кући дочекале војне почасти какве и припадају генералу који с бојног поља, непоражен, одлази право у легенду.
Дарко Младић, генералов син, отворено је оптужио Хашки трибунал да му је оца убио на његове очи. Неадекватним и несавесним лечењем. Прејаки опијати довели су до његове смрти, а доктор Огњен Гудељ изнео је и језиве појединости: у постељу је пре две и по године пао грешком лекара, нису ни констатовали да је доживео мождани удар, забога, нису му чак ни мерили притисак, давали лекове за дијабетес и радили анализе крви. Док су му давали токсичне лекове чији ефекат нису ни покушавали да утврде. Јер су знали шта га чека.
Убиство, и то са предумишљајем.
Зашто им је било толико важно да убију генерала Младића? Па су у оквиру тога прекршили и сопствену, већ установљену праксу хуманитарног пуштања због терминалне болести која је примењивана чак и на српске осуђенике. Али не и на генерала Ратка Младића.
Хистерична мржња и садистичка потреба да га муче до краја представља једно објашњење; хистерични садизам свакако да не може да се искључи као мотив чим погледамо носиоце те политике као што су Каја Калас или Марта Кос.
Али то није довољно објашњење, јер ово их превазилази. Убиство генерала Младића само је најновији чин НАТО политике етничког чишћења Срба од Републике Српске Крајине до Косова и Метохије, укључујући немачку резолуцију о Сребреници у Генералној скупштини УН.
Сви који се сад истичу у мржњи према генералу Младићу, од Београда до Сарајева преко Михаела Мартенса и Марте Кос, у ствари мрзе Србе.
Тако да хашко убиство Ратка Младића може да се разуме и као освета читавом српском народу, а не само генералу што га је бранио.
Истовремено, и најава онога што од њих можемо да очекујемо – третман Ратка Младића намењен је и читавом српском народу док не нестане, етнички почишћен или у виду другосрбијанштине.
Па тако и претње из Европске уније да ће европске интеграције Србије страдати ако генерала Младића испратимо достојно: то је порука да Срби ка Европској унији могу да наставе само без достојанства. По мери коју им одреди Марта Кос.
Марта Кос је, међутим, љута због дочека генерала Младића и неће доћи у Србију.
Достојанствени дочек посмртних остатака генерала Ратка Младића није само израз наше достојности, него представља и освежавајући исказ суверенитета Србије. Нисмо поступили по упутству Марте Кос.
Било би још боље да ово постане правило, а не само изузетак.
У сваком случају, баш то ће тражити сви који у понедељак у хиљадама буду дошли на Топчидерско гробље да генералу одају последњу почаст. Ето зашто им и мртав, убијен, генерал смета: мобилише Србе за борбу за своје очување. За очување свог достојанства.
Подсећа нас генерал Ратко Младић да смо Срби. И од кога треба да се бранимо да би нас било.
Live
