"Релативизација" са Љиљаном Смајловић: Гост Тибор Варади

У једанаестој епизоди емисије "Релативизација", Љиљана Смајловић је са академиком Тибором Варадијем разговарала о томе како је дошло до тога да бесплатно заступа СР Југославију пред Међународним судом правде у Хагу након сукоба 90-их, као и како је желео да спор реши вансудски.

Варади, родом из Зрењанина, који је докторирао право на Харварду, био је први студент из источне Европе који је стекао то звање на том престижном универзитету. Сматра да му је у томе помогло то што је био из Југославије.

"Осећао сам обавезу да заступам СР Југославију у процесима против те државе", рекао је Варади у емисији.

Варади је испричао да је имао идеју да бивши амерички председник Џими Картер буде посредник у преговорима како би дошло до договора међу СР Југославијом, Хрватском и Босном и Херцеговином пред Међународним судом правде у Хагу.

"Са стране српске владе то није било никако спорно и сви су се сложили са мном, Хрватска се колебала, а са босанске стране је било јасно 'не'. Било је неких нагађања да је онима који су заступали Босну у спору, то је био један међуанродни тим који је на томе пуно зарађивао, било у интересу да спор потраје", казао је Варади и додао да му је Картер одговорио да је спреман да учествује ако га позову све три стране у спору.

Варади каже да је понуђену нагодбу Босна могла да прихвати и одбије, али сама идеја да уместо спора дође до нагодбе и да то буде под окриљем једне познате светске личности - Џимија Картера, није успела.

Постојала је опасност да СР Југославија буде прва земља осуђена за геноцид

Говорећи о судском спору, Варади каже да је постојала опасност да СР Југославија буде прва земља у историји која би била осуђена за геноцид, што није доживела ни Хитлерова Немачка.

"То би заиста било јако грубо и неправедно", изричит је Варади који додаје да је та груба оптужба имала много правних заврзлама.

Једно од питања било је да ли је Конвенција о геноциду коју је потписала Југославија важила за Србију, па истиче Варади да су по том питању босанска и хрватска страна преузели став Милошевића - да Србија наставља континуитет Југославије.

"Реч геноцид је изгубила важну улогу коју има. То су говорили и неки који су преживели Холокауст, јер и њима се чини да се достојанство тиме руши", напомиње Варади.

Варади каже да је НАТО такође тужен за геноцид, да је било нереално да буде осуђен за то дело, али је циљ био да се нека недела учине званичним и да се дође до проглашења ненадлежности суда, што би помогло Југославији у спору са Босном и Херцеговином и Хрватском.

Да није укинута аутономија Косову и Метохији, не би било јединства Албанаца

Говорећи о питању Косова и Метохије Варади је казао да је на том простору увек било претераног албанског национализма, али да је било и другачијих Албанаца.

"Мислим да је укидање аутономије ујединило Албанце против Милошевића. Да је остала аутономија, било би вероватно и даље неких сепаратиста, али не би било јединства међу њима", сматра Варади.

Он истиче да у међународном праву не може бити спорно питање да Срби на Косову и Метохији људски и културно остану Срби, односно да уживају своја људска права.

"Све међународне конвенције о људским правима и мањинама јединствено говоре о томе, а стварност на Косову је другачија. Ту је заиста потребна међународна интервенција и била би савршено оправдана. Заједница српских оштина је једно могуће решење, постоје и друга могућа решења", казао је он и додаје да је ту кључна дужност Европе.

Варади сматра да, имајући у виду да на простору Косова и Метохије нема српске војске и полиције, онда та територија дефакто није део државе и то се, наравно, догодило на неправедан начин.

"Многе државе од којих су се отцепили делови су заговарале да је то неправедно и да их треба вратити. У Србији се развила једна друга реторика, уместо - отето је и треба вратити, ту је реторика - отето је и треба сачувати. Врло је тешко сачувати оно што је отето", наводи Варади.

Он напомиње да би онај ко први признао "Косово" био тај који је продао Косово и Метохију и зато је тешко изрећи то признање, али истиче да је лакше говорити изван политике него у њој, те да је, коме год да је на челу Србије, тешко да се суочи са тиме.