
Дан када је у Кориши спржено 87 албанских цивила: Злочин за који се тзв. Косово захвалило НАТО-у

НАТО авијација, на данашњи дан, 14. маја 1999. године, бомбардовала је на магистралном путу Призрен – Сува Река камп – колону албанских избеглица, а у нападу је убијено 87 цивила, међу њима десет тек рођених беба и 26 деце до 15 година.
Камп је бомбардован у три наврата, око поноћи, 10 и 50 минута касније. На конвој који се затекао на фарми поред пута у коме је било око 600 углавном жена, деце и старијих људи који су се на тракторима враћали из Коришких шума где су се крили управо од НАТО бомбардовања, бачено је осам термовизуелних и касетних бомби.

Још најмање 80 људи је теже или лакше повређено, а коначан број убијених и повређених никада није утврђен јер термовизуелне бомбе развијају огромне температуре, изнад 2.000 степени па је велики број људи буквално спржен.
Остало је забележено да је погођено најмање 20 тракторских приколица на којима су били људи, а спасилачке екипе сакупљале су делове раскомаданих тела и по њивама неколико стотина метара удаљеним од места напада.
У време бомбардовања конвоја, у том делу метохијске котлине, километрима около није било ни војних ни полицијских снага Србије нити војних инсталација.
Портпарол Стејт департмента Џејмс Рубин који је међу првима реаговао на вест о масакру у Кориши, најпре је изразио "скепсу", јавно изражавајући сумњу да су злочин, можда, починили Срби.
Касније је портпарол НАТО изнео тврдњу да су њихови авиони "напали легитиман војни циљ" јер су идентификовали Коришу као "војни логор и командно место".
Од стране српских власти тада је саопштено да се "бомбардовање колоне избеглица мора схватити једино као покушај застрашивања Албанаца, који су одлучили да се врате кући на позив српских власти будући да је циљ терористичке ОВК и њених западних савезника био да оправдају агресију на СРЈ под изговором хуманитарне интервенције".
Колико су страшне биле последице овог напада НАТО авијације, види се и по томе што су код 15 рањених особа, међу којима је било више малишана, извршене ампутације екстремитета, док је пет задобило опекотине другог и трећег степена.
Непуних месеци и по дана касније, припадници НАТО снага који су на Кориши хладнокрвно извршили покољ над Албанцима, дочекани су на Косову и Метохији, од стране албанског становништва као ослободиоци, цвећем, добродошлицом. Кориша је брзо заборављена, прича зарад виших циљева гурнута под тепих.
Шта више, и од стране албанских структура понуђено је објашњење, чак оправдање зашто је НАТО спржио најмање 87 њихових сународника. По тој немуштој и измишљеној причи, "цивили су били намерно постављени близу војног циља и коришћени као живи штит". Недвосмислени и јасни подаци да у близини кампа није било никаквих српских снага, никакве војске и полиције, нису имали утицаја, па је тај наратив албанских медија и касније коришћен као оправдање за масакр у Кориши.
Осуда злочина је изостала. Чак и касније, када је од стране НАТО команде стигло признање да су сви страдали у кампу цивили. Хјуман рајтс воч тада је у једном извештају констатовао да су међу Албанцима доминирали ставови да је одговорност за масакр не на онима који су га починили, већ на властима СРЈ "због целокупне кампање насиља и депортација".




