Север без сирене за узбуну: Косово – најскупља српска реч, или како смо дошли овде где јесмо

Када су пре коју недељу албански полицајци везали за букву и готово до смрти пребили Србина Ненада Рашковића из села Дрен крај Зубиног Потока, а његове ране затим за пар дана заборављене, гурнуте под тепих српске срамоте, пријатељ из Зубиног Потока звао ме је преко једне од, како верује од прислушкивања заштићене апликације, да ми исприча да му је тај случај теже пао и од погрома и од свих хапшења, оптужница за ратне злочине, од свих отетих или продатих српских њива и ливада и кућа по Космету.

"Није то само сејање страха, прешли су у фазу понижавања нас Срба. А то је горе од запаљене куће или штале. Кућа се да поправити, а шта ћемо са понижењима која свакодневно трпимо, шта ћемо са нашом децом и унуцима који нас гледају понижене и унижене, посрамљене како савијамо главу пред насилницима, без трунке отпора. Шта ћемо са ранама, не мислим на оне Ненадове, оне ће зарасти, него на ове наше и његове, са ранама понижења, и срамоте коју свако од нас носи", питао ме је те ноћи.

Нова оптужница против Србина из Качаника: Тужилаштво лажне државе терети га за наводни ратни злочин

Када су у дане Погрома 2004. године Албанци хиљаде њих покушали да преко главног моста продру у Северну Митровицу, када су из Приштине покушали да се пробију у Грачаницу, сачекао их је отпор. Барикаде. Одлучност Срба да се бране до последњег, чак и када крв почне да липти из разбијених глава. Чак и када почну да падају мртви. Исто се десило и у лето 2011. када су приштински специјалци у две колоне покушали да се пробију до Јариња и Брњака, па заустављени... Исто се догодило и 28. маја 2019. када су по Зубином Потоку кренули да хапсе редом, а Срби устали на барикаде, пружили отпор и када је сила из Приштина кренула да бије, пуца, хапси, гази, разбија барикаде... Исто се догодило још сто пута.

Пре који дан, када су у Зубином Потоку ухапшена деветорица Срба, домаћина и поштених људи, комшија и рођака, подсећа ме пријатељ, одговорено је са – два саопштења. Истина, поприлично оштра. Сат и јаче причао сам пре коју ноћ са пријатељем из Зубиног Потока. Подсећао ме на приче које сам и сам заборавио.

На шамаре које је на прелазу Бела Земља од албанских полицајаца пролетос примио Србин Бојан Здравковић из Паралова када је дементног оца повео до Бујановца по лекове а затим и он и отац завршили са лисицама на рукама и сатима саслушавани јер је Бојан починио тежак злочин – возио је стричево возило без овлашћења.

О војној бази у Горњем Јасеновику изнад града коју су изградили на земљи Срба староседелаца а сад власницима не дају ни да виде своје њиве. Што је најцрње, рекао ми је, полако се и он и његови навикавају на живот под окупацијом која на северу КиМ траје већ трећу годину.

Двадесет и четири године он и његови рођаци и пријатељи, комшије живели су на северу Космета скоро као да су у централној Србији. Са сигурним залеђем. Истина на Јарињу и Брњаку раније су постављени косовски полицајци и цариници, али, радили су путеви преко Рогозне и Тресаве, преко брда, са чврстим везама са матицом. Живело се са КМ таблицама, са динарима у новчанику, са српским лековима у апотекама, са српском робом у продавницама, са српском личном картом у џепу, са српским институцијама у Зубином Потоку, Лепосавићу, Звечану или Северној Митровици.

Са слободним путевима на којима није било албанских специјалаца, са могућношћу да преко Звечана оде до Лепосавића, а да га на Бистричком мосту не зауставе, претресу и не пребију приштински полицајци, да у пола ноћи не запуцају у њега... Слободан да у пола дана, у по ноћи пошаље дете у град или у школу, а да његова ћерка не мора да прође поред патроле у тамно плавим борним колима са грбом лажне државе... Поред полицајаца који не говоре језиком мештана.

Наш избор

Како је Курти "усрећио" Космет: За пет година на Запад побегло 250.000 Албанаца

Итд, итд, итд... И о томе како се све брзо променило, када од тог живота више није остало ништа. До ујутру би, каже, могао да ми набраја како је било и како је сада. Када су пре који месец, горе на Газиводама изнад Зубиног Потока и Вељег Брега кренули да руше куће и викендице Срба, одговор је, и то му је запало за око, стигао у виду два саопштења из Београда и Северне Митровице.

"Како нам се догодило ово што се догодило, како смо стигли овде где јесмо, питам се по стотину пута сваке ноћи када не могу да заспим, када лежим и чекам да закуцају и на моја врата. Савест ми је чиста, ни о кога се нисам огрешио, ником зло нанео, али био сам на барикадама као што су сви моји били, а сада лагано, хапсе и оптужују и нас који смо пружили отпор", причао ми је пре које вече.

Све се присећајући како је било пре само коју годину, а како је сада. Нема томе ни година–две, набраја, угашене су, једна по једна све српске институције сем школства и здравства, а ни цркве још нису затворене. Албанске власти у општинама на северу, у Митровици посебно, у међувремену су извршиле пренамену из пољопривредног у грађевинско земљиште на десетинама парцела. Циљ је, наравно, био стварање услова да у српским срединама Албанци почну градити куће.

Истовремено, на Малом Звечану забранили су наставак изградње и опремања насеља за Србе повратнике, оне који су 1999. и 2004. и у годинама затим протерани са Косова и Метохије.

Од пре годину или мање, и на то ме подсетио, Срби по КиМ натерани су да узму тзв. косовска документа, да се одрекну српских и да добровољно пристану да се у личним картама назову – "косоварима". Професори и студенти да затраже папире од Приштине како би несметано могли да бораве, студирају и раде на Космету. Све понижење до понижења.

"Ко се још сећа Мирослава Гуџића и оне медицинске сестре који су пре који месец из чиста мира пребијени у Дому здравља у Доњој Гуштерици? Брже смо га заборавили него што су га они полицајци пребили", рекао ми је.

Дуго смо те ноћи разговарали, док ми је пријатељ из Зубиног Потока набрајао шта се све за последње три, последњих десетак или двадесет година променило у његовом животу. И како се постепено навикавао на окупацију.

Одбрана Тонића: Сведок мењао исказе, кључних детаља "сетио се" тек на суђењу

Јања Гаћеша, новинарка из једне од српских енклава на Космету, која већ годинама узалуд пише писма Србима, сународницима по централној Србији, по КиМ и где год да живе, у последњем тексту констатује колико је Србима са севера било тешко "да прихвате долазак Албанаца тамо где никада нису били, попут Лешка, Лепосавића, Ибарског Колашина".

"Њихова прича, и то сам чула од  различитих људи из различитих места на северу, јесте да су све имали, да су живели скоро као остатак народа у Србији, да им је залеђе централна Србија, да су се слободно кретали, да су имали четири општине са српском већином. Сада, причају нам, све је мање Срба у Звечану, Косовској Митровици – људи одлазе. Све је мање деце у школама и слично. Онда иде онај део, који је нама директан ударац у лице, како смо ми то давно пре њих доживели, али како они нису веровали да ће и њих да снађе исто. И онда кажу: 'Издани смо!'", пише Гаћеша.

И констатује – "када смо им говорили да се и њихова кућа брани у Гораждевцу, нису веровали, сада све признају".  

"Једино што им кажемо јесте да су морали да знају да су пропали оног тренутка када су натерани да гласају на изборима за састав четири српске општине у оквиру тзв. косовских институција. Све после тога био је само привид слободе, испоставило се и са роком трајања. Када смо им говорили да се и њихова кућа брани у Гораждевцу, Горњем Селу код Призрена, тамо где и један Србин живи, нису веровали. Сада све признају. Сада су се пробудили – када су им дошли на кућни праг. Зато се табле са натписом 'Кућа на продају' све чешће виђају и на северу покрајине. (Док овај текст пишем, опет су ухапсили Србе у том делу Косова под оптужбом за ратни злочин и одредили им притвор.)", пише Гаћеша она много боље зна него ми из тзв. централне Србије.

Сада се, наставља она, по муци препознају, разговарају како је код њих (на Северу) а како код њих (на Југу).

"Онда крене прича о томе како би било када бисмо имали државу која ће после сваке укуцане табле са натписом 'Кућа на продају' послати људе од ауторитета код домаћина да га питају зашто је то урадио, и шта они могу да ураде да ту исту таблу склони? Онда да позову све своје људе на терену да испитају зашто је до такве ситуације дошло. Али, тога нема. Нико ту таблу из беса није укуцао, то је сигурно. Од потписивања Бриселског споразума питање зашто Срби одлазе са Косова и Метохије треба поставити само званичном Београду, и то потписујем. Сва се мука да трпети, и то је народ овде много пута доказао, али када нема никог да те заштити, помогне, реши неправду која се нагомилала, а долази од наших људи којима смо препуштени на локалу и иза којих стоји званични Београд, онда све добија другу димензију", пише.

Двоструки аршини међународне заједнице: Приштина није у стању да суди Тачију, а може Србима (ВИДЕО)

За њу се та "тешка, непријатна, прича о нама јужно и нама северно на Косову и Метохији може применити на сваки педаљ остатка Србије".

"И Суботица се брани у Гораждевцу, Горњем Селу, Брестовику, Сиги, тамо где се један Србин вратио на огњиште да трпи. Чувени цитат из филма 'Бој на Косову': 'Ти мислиш далеко је Левач од Косова, а Косово ће ти сутра стићи у Левач', истинитији је сада него икада. Срби са севера Косова га већ живе, и кају се што су се правили и слепи и глуви", наводи Гаћеша, само узалуд, њена писма у Србији нема ко да прочита.

Када је пре две године демонтирана сирена за узбуну у Северној Митровици а по граду на сваком кораку постављене камере које бележе када Срби трепну, био је то симболички крај једног времена на северу КиМ, и наступање новог, оног у коме ће "Србе ловити као зечеве". Наступање "њиховог времена", како је то пре који дан дефинисао албански специјалац док је обезбеђивао рушење куће једног од Срба на Газиводама.

Наступила је отимачина, не само српских њива и ливада око Зубиног Потока и Лепосавића на којима Приштина гради војне и полицијске базе, него и станова, кућа, локала, пословних простора.

По Северној Митровици мало-мало, по шеталишту испод споменика Кнезу Лазару прошетају групице младих Албанаца из јужног дела града. Шетају, провоцирају, добацују женама и девојкама, траже кавгу са Србима. Знају да их за то што раде нико неће зауставити, легитимисати, ухапсити, да је то дозвољено, шта више пожељно. Део локала у строгом центру Северне Митровице већ су албански, на дну шеталишта, на Тргу браће Милић, летос је из једне од кафана данима трештала албанска музика, уживо.

За то време у Северној Митровици, по читавом северу, по Космету Срба је све мање. 

По читавом Космету, из дана у дан, родитељи шаљу децу у школе стрепећи да баш тог дана у учионице не упадну тзв. косовски специјалци, да једног јутра учионице на освану са сликама Адема Јашарија, заставицама тзв. УЧК и грбом лажне државе на зиду, са учитељима који ће малим Србима представити "косовски поглед на историју", нарочито на последње догађаје. Исто је и са болницама.

"Често чујем да је наша пропаст почела новембра 2022. када смо се повукли из институција, оставили простор да Албанци пошаљу специјалце на север, да заузму градове, судове, тужилаштва... Али, уверен сам да није. Мора да наш крах вуче далеко дубље корене. Није проблем и ако смо издани, проблем је што смо на издају пристали. Што су нас лагали и обећавали, а ми веровали и пристајали. Проблем је што смо пристали и пристајемо на понижење. А, како нам се то десило? Ако није Косово, која нам је онда, нама Србима, најскупља реч? Новчаник, свежањ евра, пун стомак, девизни рачун, стан у Београду или Новом Саду, кућа у Краљеву..." рекао ми је пријатељ из Зубиног Потока пре коју вече, у једном до зла бога тешком разговору са много питања и много одговора – од којих се неки не виде, а други су очигледни.